Paragvaj - Zlatna vremena su prošlost!

Istorija paragvajskog fudbala, makar ona novija vezana je za sjajne devedesete i prvu deceniju našeg veka. "Gvaraniji" ili "Albiroha" kako ih zovu po boji dresova (bela i crvena) je tim koji je uspeo za nekoliko godina nemoguće, da od mesta izvan 100 najboljih reprezentancija na svetu 1995. stigne do top 10 za nepunih šest godina. Uz to se uglavio i sjajan nastup na Mundijalu u Francuskoj 1998. kada su pali tek posle zlatnog gola Lorana Blana protiv Francuske. Taj tim uz večnu inspiraciju poput fantastičnog golmana Čilaverta i štopera Gamare se ne samo pojavio na Mundijalu posle 12 godina, ostavio iza sebe ne samo Bugare koji su u Americi igrali polufinale, već i Špance, i onda sjajno parirao Francuzima.

I četiri godine kasnije Čilavert ih je predvodio u Japanu i Koreji, prošli su grupu sa Špancima, ispred Južne Afrike i Slovenije. Na klupi je bio Ćezare Maldini, Italijan je šest meseci pre Mundijala sleteo na klupu uz pravu pobunu domaćih trenera koji su čak pokušali legalno da blokiraju njegovo imenovanje zakonom o radu za strance. Tata Paola Maldinija nije prvi Evropljanin koji je vodio crveno-bele, slavni Kubala je bio trener 1990. ali njega su posmatrali kao Španca, govorio je jezik. Malo je bilo domaćih selektora, ali je veliki broj Argentinaca i Urugvajaca vodio nacionalnu selekciju ove zemlje. Brazilac Karpeđani je napravio pomenute uspehe. Oni 2002. nisu uspeli da elimišu Engleze u osmini finala, a četiri godine kasnije nisu prošli grupu, u kojoj su Englezi dominirali, a Švedska bila druga.

Ali ta generacija u kojoj su bili i Kardozo, Ajala i ostali, pored pomenutih nije stigla do četvrtfinala. Ona iz 2010. na čijoj klupi je bio Tata Martino je uspela da napravi najbolji plasman u istoriji, četvrtfinale. Sećate se verovatno, eliminisali su Japance u osmini finala, protiv Španaca je Husto Viljar odbranio penal, ali je ipak Vilja odveo evropskog prvaka u top četiri, kasnije su osvojili titulu. Napad su činili Roke Santa Kruz i Kardozo, tu su bili Valdez i Barios iz Dortmunda, mnogi su se zaljubili u taj tim, neki i zbog Larise Rikelme (ni nju nećemo predstavljati).

Kada su u pitanju učešća na Kopa Amerika, Paragvaj je iznenadio još pedesetih, tukli su Brazil, igrali nerešeno sa svetskim prvacima Urugvajcima i na kraju osvojili su prvu titulu. Drugi trofej je iz 1979. nakon tri meča protiv Čilea (tada su se igrale dve utakmice u finalu, svako je pobedio kod kuće).

Martinova generacija je posle četvrtfinala Mundijala, naredne godine u Argentini igrala finale Kopa Amerika, eliminisali su Brazil na penale, kao i Venecuelu, ali je Urugvaj sa Suarezom i Forlanom bio prejak.

I tu je kraj zlatnog doba koje je trajalo više od 15 godina. Od tada Paragvaj nije stigao nikada tako daleko, samo polufinale iz 2015. a od 2010. ih nismo videli na Mundijalu. U kvalifikacijama za tekući Mondijal, sedmi su što donosi baraž, ali deluju bledo, samo pet bodova, koliko i Čile, ovo nije tim sa nekim posebnim kvalitetom. Ima tu poznatih igrača Enciso je u Brajtonu, nekolicina igra u velikim argentinskih klubovima, kapiten Gustavo Gomez je jedan od najboljih štopera Južne Amerike, klasa u Palmeirasu, odbrana je bolji deo tima. Ali, ova ekipa baš teško daje golove, igra dosadan, mada borben fudbal. Paragvaj nije slavio od Brazila od 2015. kada su pobedili na penale, a 2008, su srušili "Selesao" u Asunsionu u kvalifikacijama za SP. Koliko je davno bilo neka posvedoči činjenica da su Kardozo i Santa Kruz bili još u punoj snazi, kao i Nelson Valdez.

Sada će se Paragvajci braniti svim silama, ne mogu mnogo, rekli smo već, da ponude u ofanzivi, a i Brazil ima problem, pre svega jer je mnogo jalovog poseda i malo pravih prilika za gol.

Od ostalih mečeva Kostarika će teško do gola protiv Kolumbijaca, dok se od nedelje igra poslednje kolo. Malo golova između Kanade i Čilea je očekivano, Argentina bi trebalo da dobije i treći meč u grupi, već su u četvrtvfinalu. Meksiko i Ekvador će verovatno odigrati nešto ofanzivniji meč, Panama je bolja ekipa od Bolivije...