Porto - Kad su Mađer i Žuari naterali Henesa da pocepa govor

Mada je osvajanje dva najveća evropska trofeja početkom ovog veka sa Murinjom na kormilu mnogima prva asocijacija na Porto, nešto stariji sa posebnom nostalgičnom crtom pamte sezonu 1986/87.  Tada je Porto osvojio prvi Kup evropskih šampiona i ušao u istoriju kao treći portugalski klub kojem uspelo da osvoji neko UEFA takmičenje. Do te sezone Porto je gledao u leđa lisabonskim velikanima Sportingu i Benfici.

Ako bismo hteli da zaobiđemo korektnost, rekli bismo da se živelo u Portu i pre Žozea Murinja i da se na obali Atlantika igrao baš dobar fudbal polovinom osamdesetih godina prošlog veka. Sastavljen od neobičnog spoja igrača, Porto je pronašao formulu kako da dođe do velikog trofeja.

Protivnik u finalu Kupa šampiona bio je strašni tim Bajerna iz Minhena predvođen iskusnim nemačkim trenerom Udom Latekom. Nesrećna okolnost da su na finalni meč 27. maja 1987. godine na Praterstadionu u Beču otišli oslabljeni, nije sprečila Bavarce da puni samopouzdanja otputuju u komšiluk.

Posle Bajernove dominacije u Evropi tokom sedamdesetih godina, tražio se način da se dođe do četvrtog trofeja šampiona Starog kontinenta. Osamdesete su se bližile kraju, a nova generacija nemačkih fudbalera stasavala je za ogromni reprezentativni uspeh na Mundijalu u Italiji kojem je trebalo da prethodi klupski.

Porto se tog kasnog proleća u Beču namerio na trostrukog  uzastopnog osvajača titule u Bundesligi i tim čiji igrači su poput Mateusa i Bremea činili okosnicu reprezentacije Nemačke u slavljeničkom pohodu ka svetskoj tituli u 1990. godine.

Sa kakvim samopouzdanjem je Bajern otišao u Austriju svedoči i sećanje da je generalni direktor kluba Uli Henes već pripremio slavljenički govor za posle utakmice, verujući da Porto neće imati šanse da ih ozbiljnije ugrozi. Prevario se kao nikada ranije, mada je početak utakmice ukazivao da će ići kao po loju za bavarski tim.

Delovalo je da će trofej Kupa evropskog šampiona otići u Minhen kada se ime Ludviga Kegla u finišu meča našlo kao jedino među strelcima na semaforu, ali je u svega četiri minuta razmaka usledio potpuni preokret Porta za konačnih 2:1 i veliko slavlje. Junaci trijumfa portugalskog velikana bili su legendarni alžirski napadač Rabah Mađer i brazilski rezervista Žuari. Brazilac je najpre uposlio Mađera koji je petom smestio loptu u mrežu, da bi potom i sam na asistenciju saigrača na drugoj stativi postigao gol i bacio na kolena igrače Bajerna.

O Mađerovom golu je u to vreme hvalospeve iznosio lično Pele rekavši da bi to bi najlepši pogodak svih vremena da se Alžirac nije osvrnuo iza sebe da pogledom isprati put lopte ka mreži. Samo pet godina ranije na Svetskom prvenstvu u Španiji, Mađer je dao vodeći gol u pobedi protiv Nemaca.

Napadač sa severa Afrike je posle odlične sezone sa Rasingom iz Pariza i promocije u viši rang zatajio u Ligi 1 pa je prosleđen u Tur. Potez karijere načinio je tog leta 1985. godine kada je prešao u Porto, a golom u finalu Kupa šampiona postao je prvi Afrikanac kojem je to uspelo.

Mnogo godina kasnije po završetku utakmice Alžirac će pričati da su mu se doslovno noge odsekle kada je na stadionu u Beču video prvotimce moćnog Bajerna. Malo je falilo da naredne sezone ode u Minhen, ali ga je put ipak usmerio ka Valensiji.

Impresionirao je Johana Krojfa u pobedi protiv Ajaksa u finalu Superkupa Evrope, ali se holandski velikan neozbiljno poneo u nameri da ga dovede, pa je posao ostao nerealizovan, baš kao i transfer u Inter koji je godinu dana kasnije propao zbog zdravstvenih problema Alžirca.

Primer drugog junaka Portove pobede Žuarija je tek priča za sebe. Stigao je dve godine ranije iz Kremonezea, ali je tokom tri sezone sakupio svega 40-ak utakmica. Pitanje je da li bi i dobio šansu u finalu da se kjučni igrač te sezone Fernando Gomes nije povredio.

Da će napraviti nešto veliko te sezone u Evropi, fudbaleri Porta su nagovestili još u prvom kolu kada su demolirali slabašni malteški tim Rabat Ajaks slaveći već u prvom meču sa ubedljivih 9:0 uz čak četiri gola Gomesa, koji je zbog povrede propustio finale.

Kasnije su pobeđivali češke Vitkovice (uprkos porazu u prvoj utakmici), danski Brondbi u četvrtfinalu, Dinamo iz Kijeva i naposletku veliki Bajern u finalu. Iako su tokom sezone pokazivali spartanski duh ratnika, mnogi su bili skeptični kada je reč o dometima Porta u finalu jer u tokom sezone imali lakše protivnike u odnosu na Bajern.

Mozak cele operacije u pohodu na evropsku titulu bio je trener Žorž koji je još 1984. godine stigao u klub. Kao jedan od njegovih prvih poteza usledilo je potpisivanje mladog krilnog igrača Paula Futrea, koji je kao 18-godišnjak stigao iz Sportinga. Vihorni fudbaler kojeg su upoređivali sa Dijegom Maradonom posle debitantske sezone u Sportingu zatražio je povišicu koju klub nije mogao da mu obezbedi. Usledio je poziv iz Porta koji je oberučke prihvatio načinivši potez karijere, a da se savršeno uklopio u Horheov sistem svedoči i to da je proglašen za igrača utakmice u finalu protiv Bajerna.

Istog leta u Porto je iz Rio Avea stigao defanzivni vezista Kim, ali i Antonio Andre iz Varzima. Njih dvojica su uz povratnika iz Sportinga Antonija Souzu činili neizostavni trio na sredini terena koji je u formaciji 4-3-3 bio karakterističan za Porto u vreme Horheovog mandata.

Dugo se u Portu prepričavala bajka koju je tim “Zmajeva” ispisao te 1987. godine u Beču, a tek će 17 godina kasnije Murinjo sastaviti ekipu koja će ponoviti najveći klupski uspeh na međunarodnoj sceni.

Sada imaju priliku da na svom terenu ostvare pozitivan rezultat protiv Arsenala u prvoj utakmici osmine finala Lige šampiona. „Tobdžije“ stižu raspoložene u Porto posle sjajnog niza rezultata nastavljenih i za vikend ubedljivom pobedom na gostovanju Barnliju 5:0. Porto je prekinuo mini krizu rezultata trijumfom u subotu uveče protiv Estrele 2:0.

Meč počinje od 21 sat, a tradicija kaže da je za fudbalere iz Londona „Dragao“ neosvojiva tvrđava. Ipak, Arsenal je favorit za prolazak, mada bi moglo da bude povuci-potegni na severu Portugala. Remi na poluvremenu nam se čini kao najbolja opcija…