Rajo - Sve je tako drugačije…

 Ako nekada naletite na pitsnje na pab kvizu o jedinom klubu u ligama petice koji ne prodaje online karte, odgovor je Rajo Valjekano.

Naime, da biste gledali meč "Munja" moraćete da stanete u red i tu nema izuzetka, raspitali smo se, ne postoji način da prevarite system.

Jer, Rajo je zajedništvo, podsećanje da nema privilegija, sama činjenica da živite u Valjekasu (klub je strogo lokalna pojava) vas od malih nogu nauči da je život borba i patnja.

Prema nekim teorijama, Rajo je tu da vam olakša dane, da se zajedno sa komšijama dok slavite i tugujete. Zato je posle prvog meča protiv AEK-a, 1500 srečnika koji su stajali celu noć uspelo je da se domogne karte za atinske tribine.

A kako su stizali do Grčke to je za poseban tekst. Neki su menjali po tri leta kako bi uštedeli, neki su se odlučili za put kolima koji je trajao pet tri ili četiri dana, neki su se odricali svega kako bi podržali Rajo u revanšu. I kada je bilo 3:0, odnosno kada je Nikolićev tim stigao prednost rivala, sa tribina su pevali "Valjekas ne odustaje". Nagrađeni su golom kapitena Isija Palasona i stigli su do polufinala.

Verovatno znate, Rajo je igrao početkom veka četvrtfinale u Kupu UEFA, ispali su od Alaveša koji je kasnije poražen u onom mitskom finalu od Liverpula u Dortmundu. Oni su se plasirali u LE pre 12 godina, ali zbog dugova im UEFA nije dala zeleno svetlo, odnosno licecu. Sada su nadomak sna i puta u Lajpcig, ako odole u Alzasu protiv Strazbura u revanšu.

Ali, da premotamo vek unazad, Valjekas je oduvek bio blato Madrida, sirotinjsko predgrađe, radnički kraj gde su bili žestoko za republiku. Kada je Franko osvojio prestonicu, njihov tadašnji teren je pretvorio u zatvor, a mnogo navijača i igrača Raja stradalo je u bori protiv fašizma. Klub se nikada nije oporavio sledećih 40 godina. Kada je Franko bio na kraju i kada je usledila transition dolaskom Huana Karlosa na presto, Rajo se vratio u elitu. I tada, kao i sada su bili poznati kao ubice divova, često su na njihovom stadionu padali velikani. No, iskoraka nije bilo, do devedesetih. Kada je po zakonu klub morao da izađe na berzu, većine akcija se dokopao Hoze Marija Ruiz Mateos, biznismen koji je svoju ženu Terezu Rivero postavio za predsednika. Nju fudbal nije zanimao, ali navijači su je voleli jer, iako bogata, uvek je bila prizeman i podržavala je borbu protiv establišmenta. Tako je na primer i ona bila deo čuvenih akcija kada je sakupljan novac za navijače koji su zbog kredita bili pred iseljavanjem iz kuća. Ili kada je klub aktivno učestvovao u kampanjama protiv rasizma. I demografski i na svaki drugi način Valjekas je porastao prilivom imigranata iz Južne Amerike, ali i osiromašene Andaluzije i Estremadure. Novi sugrađani u potrazi za poslom su primani toplo i brzo postajali deo zajednice.

Kada su ekstremne desničarke grupe probale da preuzmu tribinu iza gola kao što je bio slučaj na većini španskih stadiona, u pregrađu je formirana jaka navijačka grupa "Bukanerosi". "Gusari" su uspeli da u ponekad krvavim borbama oslobode tribinu od Skinsa i da zadrže vrednosti koje baštini većina navijača. Bili su i na meti policije kada vlada desnica. Valjekas je jedina opština u Španiji u kojoj desnica nikada nije pobedila na lokalnim izborima. Jednostavno, oni sebe posmatraju kao radnički kraj i kao neku vrstu španskog "Sankt Paulija".

Iako mnogi navijači tvrde da je boja dresa omaž River Plati, istina je prozaičnija. Njima je Atletiko dao novac da Kupe dresove, kada su naravno kupili najjeftiniju belu tkaninu, darodavci su ih molili da stave jednu crvenu crtu da ne bi podsećali na omraženi Real. I dan-dans najviše mrze Merengese, to su pravi ratovi kada Real gostuje na "Valjekasu", a ako pogledate rezultate, Rajo generalno najbolje čuva za kod kuće kada najveći klub na svetu stiže u predgrađe,

Recimo i to da je pošto je vlasnik Mateos morao da se povuče klub pao u ruke lokalnog biznismena, Prese sa kojim su navijači u ratu. Čućete na svakom meču psovke na račun predsednika, "Valjekas" je u očajnom stanju. I AEK i Strazbur prošle nedelje su izrazili ogorčenje zbog toga što je sa tako lošom infrastrukturom UEFA dozvolila Raju da igra Evropu. Svlačionice, teren, prilaz stadionu su zaista užasni, čak je i semafor tužno videti. Protiv AEK-a, kada je bilo 3:0, navijači su skandirali, "Presa, kupi semafor da uživamo u rezultatu", uz psovke na račun predsednika. Duh ih nikada ne napušta, umeo je Rajo da siđe i u drugu ligu, u poslednjih 20 godina su sedam sezona proveli u Segundi, poseta je bila još veća.

Klub je probao da zaradi, podigli su cene ulaznica za meč protiv Strazbura, navijači su ih platili uz nove salve uvreda i obećanje da Presi neće zaboraviti to što je opet bio gramziv.

Inače, pred meč sa Strazburom, par fudbalskih zaljubljenika sa ovih prostora koji su pogodili "Valjekas" kažu da igrači nemaju parking, parkiraju se tamo gde i navijači i da praćeni povicima i tapšanjem po ramenu idu ka svlačionicama. U Raju kažu da nikada kao Strazbur ne bi bili filijala većeg kluba, da se tu gubi identitet, ali deo zavidi Francuzima na timu, raspitivali su se o stadionu u Alzasu, ali i infrastrukturi rivala, stekli utisak da je to nebo i zemlja.

Bilo kako bilo nose minimalnu prednost u istočnu Francusku, ali Strazbur je izgubio još teže u Majncu u četvrtfinalu, pa su lagano prošli dalje u revanšu,

Rajo se nada da će gol Alemaa od četvrtka biti dovoljan, drugo polufinale je čini se rešeno prošle nedelje Palas je u Poljskoj dobio Šahtjor, teško će "Rudari" Arde Turana nadoknaditi 1:3 u južnom Londonu. Dakle "Orlovi" već vide Saksoniju, za Rajo je već sada ovo šansa koju će teško imati bilo kada i oni su toga svesni.

Ono što su saznali posle meča je da ostaju bez trenera. Injigo Perez če predgrađe zameniti posle posle dve godine lagodnijim Viljarealom i Ligom šampiona. Ali, do toga je još nekoliko nedelja...