Viljareal - Sve je u kvalitetu šunke i boji dresova

Ono što je sigurno, Viljareal je razbio prokletstvo, samim plasmanom u finale. Naime, ovo je vek ''Žute podmornice'', radi se o klubu u širem regionu Valensije, predgrađu Kasteljona koje ima oko 50 000 stanovnika. U ovom veku su samo jednu sezonu proveli u Segundi, odmah se vratili, bili su i treći 2005. i drugi, par godina kasnije. Radi se o klubu koji je ušao u ligu kao posledica velikih ulaganja u tim. Naime, Huan Roig prebogati vlasnik lanaca supermarketa Merkadona nije uspeo da kupi Valensiju, pa se odlučio za Viljareal, ostalo je istorija.

Istorija u koju spada nekoliko neuspešnih pokušaja da se domognu finala. Ono prvo je 2004. kada su osvojili Intertoto kup protiv Herenvena, a onda se preko Trabzona, Torpeda, Galatasaraja, Rome i Seltika našli u polufinalu. Sa druge strane je bio niko drugi nego Benitezova Valensija. Komšije su dobile revanš 1:0, u prvom nije bilo golova i otišle na kraju do trofeja.

Srceparajuća je priča iz 2006. kada je maleni klub sa ''El Madrigala'' bio nadomak finala Lige šampiona. U grupi su bili bolji od Benfike i Lila, dva puta su remizirali baš sa Mančester Junajtedom. Onda su izbacili Rendžers i Inter na golove u gostima, a zatim je tim Manuela Pelegrinija za dlaku ispao od Arsenala. Naime, bilo je 0:0 u Londonu, u revanšu je Rikelme promašio penal, Arsenal dao gol i otišao u završnicu da izgubi od Barse.

Sledeće polufinale je bilo 2011. u LE, Porto je bio prejak, iako je Viljareal dobio kod kuće sa 3:2, u ''Zmajevom gnezdu'' primili su pet golova. Ni pet godina kasnije nisu uspeli. Naime, ovoga puta se isprečio Klopov Liverpul, pobeda na stadionu koji je promenio ime i ''Keramika'', ali i poraz od 3:0 na ''Enfildu''.

Par puta su stali u četvrtfinalu, ali ove sezone su konačno stigli do završnice, Unaj Emeri se osvetio Arsenalu, ali i na užas navijača Valensije gde je ostavio dubok trag vodiće provincijski Viljareal u borbi za evropski trofej.

Znate li kako je Viljareal dobio boju dresova. Nadimak je stigao jasno kao posledica pesme ''Bitlsa'', ali su posle rata iako su bili tradicionalno crno-beli, kao i Valensija postali žuti. Predsednikov sin je iz svog gradića jasno otišao u centar Levanta, veliku Valensiju, ali nigde nije našao crnu i belu tkaninu. Ostala je žuta, u panici jer je lokalni šampionat počinjao za par dana, uzeo je šta ima. Žuti dresovi su bili lepi, ali se nisu slagali sa crnim šortsevima. Igrači su odbili da nose tu kombinaciju, pa su nekako nađeni posle novog puta u Valensiju beli šortsevi koje je on ofarbao u plavo jer su fudbaleri bili uporni. Danas Viljareal kao posledica demokratskog izbora igra u žutoj opremi, ali je pozadina grba plava.

Naravno u gradu i dalje veruju da nikada neće biti tako jaki kao u vreme kada je neželjen u Barseloni, Huan Roman Rikelme putem A7 između Katalonije i Valensije stigao u gradić. Tu su ga osim Pelegrinija sačekali Markos Sena, brazilski general koji je sa Španijom bio prvak Evrope 2008. ali i Santi Kazorla i Dijego Forlan koga je asistencijama uzdigao do ''Zlatne kopačke''. Viljareal je kako rekosmo bio treći, ali prema rečima Sida Lova poznatog novinara, fantastični Argentinac se nikada nije oporavio od promašenog penala protiv ''Gunera'' u polufinalu Lige šampiona. Sa tim šutem je otišla i njegova šansa da zaigra u finalu i osveti se Barsi.

Klub je veoma prijateljski raspoložen prema gostima, vode računa o navijačima, ali i njihovom ponašanju, žele da se svi osećaju dobro u gradu. Tako su recimo izbacili sa stadiona zauvek jednog od svojih pretplatnika koji je i radio u klubu, kada je bacio bananu prema Daniju Alvešu.

Njihov gest je obišao svet pre nekoliko godina, 13-godišnji Gohan, teško bolestan je rekao sestrama u bolnici da mu je san da igra za Viljareal. Dojavile su klubu koji je organizovao predsezonski meč sa Seltikom, sav prihod je išao klincu, dali su mu broj i uvrstili ga u tim, izveo je igrače na teren, odigrao par minuta i dao gol uz ovacije stadiona.

Da pričamo malo i o predsedniku Fernandu Roigu koji je pravi fanatik. Inače, nije prvi predsednik u istoriji porodice, njegov brat Pako je bio predsednik Valensije. Ali, kada nisu uspeli da zadrže ''Slepe Miševe'' odlučili su se za Viljareal, svi su vrteli glavom.

''Nisam ja izabrao Viljareal, oni su izabrali mene'', rekao je Fernando Roig koji je 1996. klub zatekao u Segundi, sa oko 3000 pretplatnih karata, budžetom od dva miliona evra (sada je 100 miliona) kao i vrednošću od 400 000 evra. Sada bi porodica Roig mogla da proda Viljareal za 100 miliona, ne pada im na pamet. Kada je uzeo klub, Roig je obećao velika ulaganja i plasman u Primeru za dve godine.

Pogrešio je, već posle jedne je ušao u elitu, i iako su odmah ispali, odmah se se i vratili, ostalo je istorija. Markos Sena kaže da je u Viljarealu našao porodicu po dolasku iz Brazila, da za razliku od njegove domovine gde su predsednici mali bogovi, Roig je deo kluba, ekipe, iako je gazda.

U malom mestu su ga toliko zavoleli da jedna tribina na novom stadionu, odnosno rekonstruisanom, koji se sada zove ''Keramika'' nosi njegovo ime. Sena je inače ambasador kluba.

Ali Roig želi više, kada je došao pre 25 godina, nisu imali gde da treniraju kada pada kiša, sada imaju jedan od najlepših trening centara na Iberiji. Sam predsednik kaže da je sa fudbalom kao sa šunkom.

“Kada okusite posle dobre, onu najbolju Hamon Iberiko, ona prethodna Seranova vam deluje prosečno”.

Žele više i videćemo hoće li stići do prvog evropskog trofeja.