Srbija - Kao da Afrikanci koriste neku “vudu” magiju…

Ako opet prihvatimo da Srbija nije naslednik nekadašnje jugoslovenske reprezentacije, možemo samo da spomenemo da je i nekadašnja država baš retko igrala sa afričkim timovima, razlog je to što se oni nisu baš često ni pojavljivali na veliki takmičenjima pogotovo do početka šezdesetih kada su "Plavi" bili regularni učesnik.

Naravno, ostaje zapisano da je Jugoslavija savladala Zair sa 9:0 na šampionatu sveta u Zapadnoj Nemačkoj 1974. Zahvaljujući toj kanonandi protiv nejakog rivala, ovojeno je prvo mesto u grupi ispred Brazilaca, ali u nastavku takmičenja tim predvođen Draganom Džajićem jednim od najboljih evropskih igrača tog vremena se bukvalno raspao.

Ostaće eto zabeleženo da je prvi tim koji se pojavio na Mundijalu iz Afrike doživeo katastrofu. Ono što se manje zna je da "Leopardi" koji su bili šampion crnog kontinenta nisu bili loša ekipa, recimo oni su protiv Škota bili ravnopravni, primili su dva jeftina gola i izgubili uz dosta komplimenata.

Ali, šta se dogodilo sa "Leopardima" koje je trenirao naš stručnjak Blagoje Vidinić tog tužnog popodneva u Gelzenkirhenu?

Seko Mobutu predsednik ove zemlje je napravio fond za troškove igrača u Nemačkoj, kao i za plate i bonuse. U domovini je napravio kuće i kupio automobile igračima. Želeo je da ovo bude promocija zemlje. Ali, u Zair je otputovala brojna delegacija, novac je pokraden i pred meč sa "Plavima", Afrikanci su saznali šta se desilo.

Ostaće misterija da li su bojkotovali savez, ili su jednostavno bili toliko demoralisani što će ostati bez para, nikada nije otkriveno. Vidinić je zamenio golmana posle 21 minut, rezerva Dimbi Tubilandu je bio nizak rastom, odmah je primio gol, do kraja večeri je vadio loptu još pet puta iz mreže. Nakon bruke, diktator Mobutu je poslao svoje telohranitelje da prete igračima koje je čekao još Brazil. Priča je bila jasna, da su izgubili sa 4:0 niko ne bi mogao da se vrati kući. Odugovlačili su, pričalo se i molili "Selesao", pa je na kraju bilo 3:0. Zair je primio 14 golova, nije dao nijedan, a eto Jugoslavija je bila deo čitave priče.

Na dva Mundijala na kojima je Srbija učestvovala, dva puta smo se loše proveli protiv afričkih ekipa, pa i to može da bude upozorenje pred duel sa Kameruncima.

Onaj meč iz 2006. nije bio rezultatski bitan, u grupi smrti smo ispali posle dva kola, isto kao i Obala Slonovače, pa je duel u Minhenu bio samo za prestiž. Ono što se dešavalo u tih 90 minuta bila je bruka, pre svega zbog načina na koji smo izgubili i odnosa prema dresu. O ovome se manje priča, jasno da se srpski fudbal brukao na mnogo načina, ali vodili smo posle 20 minuta golovima Ilića i Žigića, a izgubili smo sa 3:2. Nađ je dobio crveni karton, što je olakšalo posao "Slonovima". Dudić je napravio dva penala, onaj drugi za pobedu Afrikanaca tako što je uhvatio loptu rukom, pa je Salomom Kalu postavio konačnih 3:2. Tokom tog šampionata gledali smo ružne scene, svađe u kampu, prepucavanja sa novinarima, a ovo je bio šlag na tortu. 

Četiri godine kasnije sa jačom ekipom, boljim selektorom, više optimizma otputovali smo na prvi afrički Mundijal, u Južnu Afriku, a prvi rival nam je bila Gana. Rajevac na klupi, nepoznate "Crne zvezde", optimizam u redovima "Orlova", stara priča kada smo mi u pitanju. 

Istorija se ponovila, još jedna čudna utakmica, nismo ništa pokazali od najavljenog, tražili smo bod, ostali praznih ruku. Luković je dobio crveni karton u poslednjih 15-tak minuta, a onda je Kuzmanović igrao rukom u finišu, Asamoa Đan koji će se proslaviti te 2010. je matirao Stojkovića i porazom smo počeli Mundijal, što je bio novi uvod u novo ispadanje.

Ma šta se desi protiv Kameruna, samo ne dirajte loptu rukom!