Panini - Fabrikanti dobrih sećanja

Autor: Boris Jovanović
ponedeljak 02.12.2013.
20:02
Izvor: Sportske.net

Bilo ih je kao Daltona, poklanjali su, umesto krađe. Najvredniji deo albuma bila je kamata, sećanja na načine na koji ste dolazili do sličica. Braća Panini su oblikovali stavove i frizure, na njihovim slikama se smejao čak i Fabio Kapelo...

Povezane vesti

Umro je poslednji Panini, bilo ih je četvorica braće, kao Daltoni. Samo što nam nisu krali, već poklanjali detinjstvo.

Deo te fasciniranosti Balkana, ali i recimo Mađara, italijanskim fudbalom, datira iz sedamdesetih kada su našoj starijoj braći, ili roditeljima nekih od vas, pred očima zaigrali oni almanasi kalća, sličice koje su promenile fudbalsku percepciju, ali i frizure čitave jedne generacije.

Jer, Italija je bila predstraža zapadne civilizacije, ma koliko mi voleli da se trpamo u te stvari, ponekad nepozvani. Kod nas je preko Trsta (nekad je bio naš, ponavljali smo sa ponosom naučeno iz raskupusanog i falsifikovanog udžbenika istorije) fudbal stizao kroz te slike dugokosih i iskeženih ratnika. Italijani su šarmantni u svemu, tu je i fudbal nešto zakačio, mada je bio i ostao dekadencija.

Nećete verovati, tih sedamdesetih, video sam čak i sličicu u jednom albumu, i Fabio Kapelo je bio mlad i smejao se, a da nisu morali da mu usta razvlače u Photoshopu.

To je legat porodice Panini, čarobnjaka iz Modene koji su na prostore bivše Jugoslavije, preko Gornjeg Milanovca, doneli i Mondijal. Pre nego što počne, vi ste znali sve o egzotičnim reprezentacijama, golmanu Hondurasa koji se kasnije ubio od muke jer je izgubio od Jugoslavije ili beku Emirata koji je bio preteča Al Kaide sa bradom do kolena. Ti autsajderi na Mondijalima obično su bili dvojica na jednoj sličici, valjda da ne žderu ograničenu površinu albuma.

Moj kum se zeza, s obzirom na neke izlete jugoslovenskih reprezentacija, da smo mi na tim istim slikama, u nekim drugim zemljama bili predstavljeni sa dvojicom na jednoj sličici.

Pamtim da sam bio par puta blizu nervnog sloma, jednom 1990. kada sam na liftu u zgradi zatekao zalepljenog Lotara Mateusa, jedinu sličicu koja mi je nedostajala. Ubio nas je na tom šampionatu, na kome smo, za divno čudo, delovali kao ozbiljan fudbalski tim.

Menjaža je bila mnogo teži zadatak nego danas, sada se okupite na trgu, znam momke koji sa uloženih 62 dinara popune album. U to vreme se menjalo kao da ste na nekoj cincarskoj pijaci, kada provale šta vam nedostaje, spremni su da iskoriste vaš očaj, povećavaju ulog, traže nemoguće.

I sami izdavači su bili vešti, koliko čujem to je bila politika i u samoj Italiji, dešavalo se da u kesici od pet sličica, tri pripadaju reprezentacijama koje popunjavaju broj. Svako za razmenu ima uduvanog vezistu Jamajke, a niko Ronalda.

Jasno, net i globalno selo su bili prirodni neprijatelju braće Panini, odnosno izdavača, povećan je broj opcija da brzo popunite album, mada takvi gube poentu kada je u pitanju skupljanje sličica.

Radi se o tome da lako dostupne stvari postanu bezvredne, album koji popuniš za par dana ne znači ništa, osim eventualno da se ložiš tamo negde 2022. kad bude upekla zvezda u Blaterovom Kataru, pred klincima. Uz takav album ne ide sećanje, ko će zapamtiti nekog tipa sa belim papirom i olovkom, takav pre liči na poslovođu u fabrici kopački, nego na čudaka opsednutog fudbalom.

Ukratko, kad pomeneš Italijane, na listi onih koje bih zvao na slavu Paninijevi bi imali mesto pri vrhu stola, u čelo bih stavio naravno Del Pjera, sa leve strane neka bude Serđo Boneli koji je napisao većinu epizoda Zagora, desno bi se poređala braća Panini, fabrikanti dobrih sećanja...

                                                                  https://twitter.com/Boris_sportske
                                                                      

Ne propustite

Komentari

0 Komentara

Molimo vas prijavite se ili registrujte kako bi mogli da ostavite komentar.