Srećna nova istorija

Autor: Miloš Marković
ponedeljak 21.05.2012.
09:07
Izvor: Nikola Radosavljević

U osvrtu na neverovatan uspeh londonskog Čelsija, Nikola Radosavljević pruža interesantnu paralelu i poredi naizgled neuporedivo.

Povezane vesti

Pre neku nedelju, kad je Čelsi eliminisao Barselonu, krenuo sam da pišem jedan tekst. Ticao se Čelsijevog osvajanja titule prvaka Evrope.

Prežalio sam Bajern, bio sam ubeđen da Čelsi jednostavno mora pobediti. Ipak, nisam želeo da to i napišem, jer se predviđanja u sportu redovno obijaju o glavu. Nije mi žao zbog toga. Da želim da predviđam ko će pobediti, kladio bih se, a to ne radim. To mi kvari lepotu sporta. Ali dobro, nije to tema.

Poenta teksta koji sam krenuo da pišem bila je u poređenju dva naizgled neuporediva sportska kolektiva:  Čelsija i Dallas Mavericksa. Paralele između ova dva tima su brojne i upadljive – obe ekipe su kupili truli bogataši (u oba slučaja ljudi koji su utekli iz siromaštva ili, makar, niže srednje klase), ljudi željni brzog uspeha i, istovremeno, svesni značaja koji sport ima među „običnim ljudima“, u koje su i sami donedavno spadali. Mark Kjuban je kupio Dalas 2000, Roman Abramovič Čelsi 2003. Obojica su zatekli klubove koji su tavorili u prosečnosti. Obojica su hteli da izgrade tim od temelja i da ono što su načinili bude njihovo remek-delo, želeli su da stvore istoriju. Obojica su imali najviše ciljeve, naviknuti da do takvih ciljeva dolaze lako, preskačući i rušeći sve prepreke bez problema. Obojica su stvorili vrhunske timove, pretrpane zvezdama i proglašavane instant klubovima bez duše i veštačkim tvorevinama. I obojica su prošli kroz godine neuspeha, frustracija i beznađa pre nego što su, kad to više niko nije očekivao, stigli do trijumfa. Teško je objasniti taj put, ali probaću.

Fascinantno je kroz šta je sve Čelsi prošao ne bi li uspeo da osvoji titulu prvaka Evrope. Jeste da su relativno brzo imali u vitrinama Premijer ligu (prvi put za pedeset godina), ali Abramovič nikad nije krio da ga to takmičenje tek osrednje zanima. On je želeo nedostižno. Želeo je Ligu šampiona. Isto tako, Dalas je ostvarivao odlične rezultate, ali od njih soba za trofeje Dirka Novickog nije ništa manje odjekivala od praznine nego pre. Cilj je bio jedan, a do njega nije bilo lako stići.

Imali su i Čelsi i Dalas trenutke kad su bili na vrhuncu i strašno blizu trofeju. Bilo je to, u oba slučaja, pet godina nakon što je novi gazda došao u klub. U međuvremenu, tim bi rastao, sazreo, dobijao fizionomiju i postajao mašina za mlevenje protivnika. I u oba slučaja bi velika finala, u trenucima kad je stvar već delovala rešeno, odlepršala iz ruku razočaranih gazdi i očajnih igrača. Jednostavno, snaga je postojala, formiran je kvalitetan kolektiv, ali nešto je falilo i delovalo je da niko ne može pronaći taj nedostajući čarobni element koji donosi konačnu pobedu. I onda bi kretalo lagano opadanje.

Nekada veliki tim počinjao bi da stari. Zvezde koje su prošle zenit bile bi nagrađivane za lojalnost time što su i dalje imali ulogu koju više drugde ne bi mogli da dobiju – ulogu lidera. Delovalo je da su Drogbu, Lamparda, ali i Novickog, pregazila nova vremena i neki mlađi velikani.

I, šta se onda dogodilo? Onda se dogodila labudova pesma. Povratak prežaljenih. Nisu mogle veličine od pre nekoliko godina da izvuku celu sezonu, dolazili su do kup sistema na jedvite jade, kao autsajderi koji popunjavaju broj, kao senke nekadašnje veličine. I onda se sve promenilo. Teško je tačno reći šta, neki će čak reći da je u pitanju karma, da se vraća za sve one godine nesrećnih poraza i neodsanjanih snova. Moguće. Ali pre će biti da je u pitanju upornost. Manijakalna upornost i nepredavanje.

U Čelsiju (i u Dalasu) godinama su ostajali igrači koji su tim timovima udahnuli dušu. Sezone neuspeha učinile su da kažu sebi da više ne bi bilo svrhe pokušati nešto drugo, otići u drugi tim, igrati za drugog gazdu. Možda je sve počelo kao igra za pare, ali završilo se kao opsesija, kao lična misija – ostvariti snove upravo u onom klubu koji je nastao s vama, čije se najbolje godine podudaraju s vašim, čije će zlatno doba prestati onda kad prestane vaše. Više od polovine trofeja koje je Čelsi osvojio u istoriji došlo je u eri Romana Abramoviča. Lako je u takvoj situaciji, ako se zovete Frenk Lampard ili Didije Drogba, poistovetiti sebe sa klubom. U većini klubova sa tradicijom igrači koji dođu svesni su svoje prolaznosti, zamenjivosti i bazične nebitnosti. Ali ako se nađete na pravom mestu u pravo vreme, ako ste veliki igrač uključen u nastajanje velikog tima, vremenom postajete svesni da vi jeste tim, da taj klub nikad nije imao većeg od vas i da će vaš najveći uspeh ujedno biti i najveći uspeh kluba. To hrani sujetu i čini vas egoističnim, ali istovremeno može doneti dobra i klubu za koji počnete da izgarate više nego što biste za neki odavno etablirani kolektiv u kome ćete biti zaboravljeni čim završite karijeru.

Zato ovakvi trijumfi donose više od obične radosti. Osećaj da ste vi istorija. Osećaj da, šta god oni nakon vas uradili, vi ostajete prvi, ostajete utemeljivači dinastije. I to vas čini, ne samo srećnima, nego i besmrtnima.

Sve ovo je sad lako napisati, ali to se dalo naslutiti još one večeri pre dva meseca kad je Napoli poslat kući. Te večeri igrači Čelsija su igrali za istoriju. I sve preostale utakmice do kraja takmičenja igrali su kao izveštaji sa njih idu direktno u istorijske čitanke. Može li se protiv toga? Očito ne može, čak se i zastrašujuća Barselona uverila u to. Jer nakon deset godina Čelsi više nije veštačka tvorevina. Danas su maltene svi drugi timovi pre veštačke tvorevine nego Čelsi, jer igrači koji igraju u njima nisu istorijski značajni za klub u kome igraju. A imena Čeha, Terija, Lamparda i Drogbe ostaće zauvek ugravirana u istoriju prvog londonskog osvajača Lige šampiona, kao što su slova C-H-E-L-S-E-A ostala ugravirana na najvećem trofeju u svetu klupskog fudbala, zaslugom nekolicine neumornih entuzijasta željnih da postanu deo istorije.

Pa, srećna nova istorija, momci. Zaslužili ste je.

Ne propustite

Komentari

0 Komentara

Molimo vas prijavite se ili registrujte kako bi mogli da ostavite komentar.