Kolumbija na Mundijalima - Oslobađanje fudbala iz okova kartela

Poput reke ponornice koja se pojavi pa naprasno nestane ispod zemljine površine, istorija učešća na svetskim prvenstvima reprezentacije Kolumbije prožeta je usponima i padovima.

Baš kao što i reka nestane sa lica zemlje sa tendencijom da se na što silovitniji način vrati na površinu, tako je i Kolumbija nalazila put povratka elitnom fudbalskom društvu.

Dugo u zapećku daleko uspešnijih selekcija Brazila i Argentine, „kafeterosi“ su za vratom imali i turbulentno podneblje. Društvene prilike u ovoj zemlji ostavile su velikog traga i na fudbalska zbivanja.

Bogom dani karakterom, samo njima svojstvenim temepramentom i darom da i tragičnom daju pobednički šmek, Kolumbijci su znali da rastu i kada gube, oslobađajući se stega pred kojim bi veći i moćniji uzmicali.

Da u njima ima nešto nesvakidašnje, osetilo se već na prvom Mundijalu davne 1962. godine u Čileu, kada je selekcija Brazila odbranila naslov svetskog šampiona.

Protiv tada moćnog Urugvaja, Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, Kolumbijci su završili kao poslednji u grupnoj fazi, ostavivši utisak koji daleko nadilazi nepoželjni epitet gubitnika.

Stigavši u Ariku kao potpuni autsajderi, Kolumbijci su protiv tada aktuelnog prvaka Evrope ispoljili žilavost, uspevši da se nakon zaostatka od tri gola vrate i izbore antologijskih 4:4.

Već tada je bila ispisana prva stranica knjige njihovog putešestvija na prvenstvima sveta, a svako naredno poglavlje biće podsećanje na dela Gabrijela Garsije Markesa, gde san postaje java, a stvarnost poprima elemente mašte.

Teško da je početkom sedme decenije prošloga veka iko mogao pretpostaviti da će najbolji golman svih vremena Lav Jašin kapitulirati čak četiri puta od Kolumbijaca.

Ako su brojke relativna kategorija, onda je umeće apsolutno, a toga dana ga je u Čileu ispoljio Markos Kol, koji je u 68. minutu, pri zaostatku svog tima od 4:1, savladao Jašina iz kornera.

Ni šest i po decenija kasnije nikom na prvenstvima sveta nije pošlo za rukom da savlada golmana iz kornera, a evrogol Kola dao je krila Kolumbijcima da do kraja meča postignu još dva gola za konačnih 4:4.

Uspevši da režiraju antologijski preokret protiv moćnih Sovjeta, Kolumbijci su se te godine rodili kao fudbalska nacija, uprkos debaklu protiv Jugoslavije i prosutim bodovima protiv Urugvaja.

Oni skloniji predvidljivosti i realizmu, misleći da imaju dovoljno imputa da u vremenskoj mašini zamisle Kolumbijce na narednim turnirima koje dolaze, promašiće žanr jer u zemlji Markesa stvari ne funkcionišu po ljudskoj logici.

Teška situacija u zemlji, ekonomski kolaps, rast narko-kartela doživeo je kulminaciju kada je predsednik Kolumbije Belisario Bentakur saopštio 1982. godine da Kolumbija odustaje od organizacije Svetskog prvenstva koje će četiri godine kasnije preuzeti Meksiko.

„Kafeterosi“ će se tek 1990. godine u Italiji vratiti najvećem sportskom događaju, ali će sve vreme biti na „mapi“ zbivanja koja će uticati na sudbine mnogih drugih selekcija.

Čuvena je epizoda iz maja 1970. godine, uoči Mundijala u Meksiku kada je Kolumbija u prijateljskom meču pred Svetsko prvenstvo ugostila tadašnjeg aktuelnog šampiona Englesku.

„Gordi Albion“ je ubedljivo slavio sa 4:0, ali je Bobi Mur prošao ka bos po trnju u Bogoti, jer je proveo nekoliko dana u zatvoru zbog optužbi da je ukrao narukvicu.

Usledili su svi napori vrha britanske države da se Mur pusti, ne bi li se pridružio saigračima u Meksiku, ali je nepopravljiva šteta načinjena jer je nevino opužen u slučaju koji će tek dve godine kasnije dobiti epilog.

A onda je došla 1990. godine i uspon zlatne generacije kolumbijskog fudbala, sačinjene najvećim delom od igrača Atletiko Nasionala iz Medeljina, kluba finansiranog od narko-kartela čiji je predvodnik bio čuveni vođa Pablo Eskobar.

Stasavanje u istom timu bila je odlična osnova za dobar rezultat u Italiji, a okolnost da se Argentina, okićena titulom svetskog prvaka u Meksiku automatski plasirala na Mundijal, omogućila je Kolumbijcima lakšu prohodnost kroz kvalifikacije.

Sačinjeni od igrača prepoznatljivog imidža i ratničkog karaktera poput kapitena Karlosa Valderame, golmana Renea Igite te Fredija Rinkona, Kolumbijci su bili tvrdi orah za sve tog vrelog leta na Apeninskom poluostrvu.

U grupi gde je bila i Osimova Jugoslavija, Kolumbijci su otišli dalje zahvaljujući pobedi, remiju i porazu, a posebno se pamti meč protiv kasnijeg šampiona Zapadne Nemačke, završen rezultatom 1:1.

U čuvenom okršaju na „San Siru“, Rinkon je u 93. minutu utakmice poslao loptu kroz noge Boda Ilgnera, omogućivši Kolumbijcima plasman u drugu fazu gde su u produžecima poraženi od Kameruna 2:1, zahvaljujući neshvatljivoj reakciji Igite.

Od majstorije do ludorije – tako bi se u najkraćem mogao opisati učešće Kolumbijaca na turniru u Italiji, gde su sve vratili na svetsku mapu koja im je omogućila da četiri godine kasnije u SAD-u budu jedni od favorita.

Argentince još boli 5:0 u prijateljskom meču zbog kojeg se Peleu omaklo da Kolumbiju svrsta u red favorita za slavlje u Pasadeni, ali umesto toga usledio je hladan tuš.

U relativno lakoj grupi protiv Švajcarske, SAD-a i Rumunije, Kolumbijci nisu ispunuli očekivanja nacije, a najgore je prošao defanzivac Andres Eskobar, koji je po povratku u zemlju ubijen nakon što je protiv Jenkija postigao auto-gol.

Decenija prožeta velikim nadama, kojima je presuđeno van terena nije mogla da se završi drugačije nego debaklom na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, koji je označio kraj „zlatne generacije“.

Početak 21. veka doneo je naslov prvaka kontinenta 2001. godine, ali i post na Mundijalu koji će biti okončan plasmanom na prvenstvo sveta u Brazilu 2014. godine.

Najveće zasluge za to idu na ruku Hozeu Pekermanu i igračima oslobođenih stega unutrašnih nemira, delom i zbog toga što su karijere gradili van domovine.

Oličenje te generacije bio je Hames Rodrigez koji je sa šest golova na turnuru dobio „Zlatnu kopačku“, a naročito se pamti majstorija protiv Urugvaja u osmini finala.

Kolumbija je toga leta u Brazilu izborila prvo četvrtfinale Mundijala u istoriji, ali u Fortalezi nisu imali sreće protiv domaće selekcije koja je otišla dalje pobedom od 2:1.

Delovalo je da imaju sve predispozicije da u Rusiji načine iskorak, ali roviti Rodrigez nije uspeo da ponovi formu iz Brazila.

Umesto njega štoper Jeri Mina je preuzeo golgetrski zadatak na sebe, ali kada je defanzivac glavni strelac, onda je teško očekivati više od osmine finala, gde su eliminisani od Engleske na penale.

Odlazak Pekermana, početak kovida i debakl od Ekvadora isprečili su se odlasku Kolumbijaca u Katar, ali već ovog leta deluje da su se kockice po starom dobrom običaju posložile na Mundijalu.

Ubedljiva pobeda protiv Uzbekistana u Meksiko Sitiju dala je Luisu Dijazu i saigračima vetar u leđa pred okršaj protiv DR Konga ove srede od četiri sata ujutru u Zapopanu.

Afrička selekcija je remijem protiv Portugala pokazala da nije autsajder, ali teško da će i protiv Kolumbije stići do podviga pa bi sve osim trijumfa „kafeterosa“ predstavljalo veliko iznenađenje.