Maroko - Rađanje velesile

Budućnost je stigla sa Marokom.

Ono o čemu se nekada pričalo, neumitnom dolasku neke od afričkih zemalja među timove koji će se pitati i o tituli desilo se na severu kontinenta. Nekad je svez zamišljap Kamerun ili Nigeriju kao timove koji će uzdrmati postojeći fudbalski system iz temelja, Maroko nije ni razmatran.

Ali, fudbal nas je ponovo naučio da se do rezultata dolazi sistemom. Maroko ga je primenio, nisu čekali da im se dogodi zlatna generacija, sami su je napravili.

Nikako ih ne treba izjednačavati sa zemljama koje su se okoristile dijasporo, "Lavovi sa Atlasa" su odgajili svoje zlatne momke. Da, deo njih je produkt francuskih i španskih akademija, ali uz jednu bitnu razliku. Marokanci su naime mogli da biraju, teško da Hakimi ne bi bio standardan u Španiji. I ne samo on, dosta igrača ovog sadašnjeg tima je izabralo ranije. U omladinskim kategorijama igrači afričkog porekla često igraju za timove zemalja u Kojima su se rodili, posle izbor zavisi od mogućnosti, odnosno perspective u seniorskom fudbalu, bezbroj je primera.

Ali, Maroko je izuzetak, Ambrabat je izabrao sa 15 godina, Saibari nikada nije ni razmatrao drugu reprezentaciju, El Kanus je u 18. prelomio. Svi su bili prepoznati od zemalja u Kojima su se rodili kao veliki potencijal, ali nisu imali dilemu.

Više je razloga.

Jedan je nasleđe, setite se scena kada Marokanci igraju sa svojim majkama posle trećeg mesta na prošlom Mundijalu. U islamskoj tradiciji, majka je centar porodice, ali i veza sa zavičajem, Da, ima i drugih islamskih zemalja, ali Maroko je blizu u emotivnom, pa i geografskom smislu. To je samo prelaz do Evrope, kao i zemlja koja ima tradiciju i svetskih putnika i ukrštanja različiti svetova. Više je kosmopolitski od većine suseda. I spaja najbolje, često kažu da je Maroko izgubljena Andaluzija, zemlja kreativnih, nadahnutih koja gaji kontiunuitet u vidu kraljevine. Oni su otvoreniji i tamo nema podela na domaće igrače, stasale u kraljevskoj akademiji fudbala i onih koji dolaze spolja, iz dijaspore.

Uz to, svi koji rastu u predgrađima zapadnih gradova, imaju snažnu vezu, posećuju i kao klinci tokom leta otadžbinu predaka, nema jezičke barijere što je takođe bitno. 

Kada se sve to spoji dobijate zemlju koja je postala velesila, organizacijom, dubinom baze, kontinuiranim radom sa mladima. Ako je neko smatrao da je to čudo za jedan Mundijal i da su igrali na factor iznenađenja, sada mora da promeni mišljenje. Svi se plaše Maroka, svi se spremaju za Maroko, razloga ima mnogo.

Maroko ne živi od trenutka, videli ste i protiv Brazila, i protiv Holandije. Oni kontrolišu igru, imaju ogromno samopouzdanje, ni traga od taktičke nesavršenosti i pada koncentracije. I kada imaju, i kada nemaju rezultat, postoji system. I apsolutno uverenje u ispravnost puta. Malo timova na svetu sebi to može da priušti.

Ako ste gledali sudar sa recimo Škotima, delovali su kao Italija iz najboljih dana, dali gol i posle toga nisu protivniku dopustili ništa. Sa pola snage, dozirano lagano su pacifikovali ostrvljane i stigli do pobede. 

Vratimo se na Katar. Nikako nije slučajno što Maroko pobeđuje Evropljane njihovim oružjem, strpljenjem, organizovanom odbranom, čekanjem šanse. Zato će biti opasni.

Sledeći rival u osmini finala je Kanada i to u Hjustonu, "Kanuksi" su postali prvi tim koji eto ovim sistemom kao domaćin prvenstva igra na neutralnom terenu. I u odnosu na ono što smo videli, teško da će uspeti da pariraju Marokancima. Posle toga se crta četvrtfinale sa Francuzima što bi bila repriza polufinala iz Katara. Da, Francuska je moćna, ali Katar je bolji, iskusniji, samouvereniji nego pre četiri godine. Bila bi to utakmica za bogove...