Meksiko - trofej, sunovrat, pa povratak korenima

Postoje reprezentacije kojima se istorija meri trofejima, postoje one koje se pamte po velikim generacijama, a postoji i Meksiko. Selekcija koja je decenijama živela između dva osećaja - stabilnosti koja garantuje prisustvo na najvećoj sceni i stalnog utiska da je mogla više. Malo je reprezentacija na svetu koje imaju tako izražen kontinuitet nastupa na Svetskim prvenstvima, ali i toliko snažan osećaj nedovršenog posla kao što ga ima “El Tri”. Upravo zato mandat Argentinca Gerarda Tate Martina ostaje jedna od najzanimljivijih i najkontroverznijih epizoda u novijoj istoriji meksičkog fudbala jer je počeo kao projekat koji je trebalo da odvede reprezentaciju na viši nivo, a završio se kao simbol najvećeg razočaranja u poslednjih nekoliko decenija.

Kada je Martino početkom 2019. godine preuzeo reprezentaciju Meksika, dočekan je kao selektor koji bi mogao da spoji dve stvari koje Meksikanci tradicionalno pokušavaju da ukrste, a to su tehnički kvalitet i taktičku disciplinu. Argentinac je iza sebe imao iskustvo rada u Barseloni, reprezentaciji Argentine i MLS-u, poznavao je region, razumeo mentalitet i delovao kao trener koji neće podleći pritisku javnosti, što je u Meksiku često važnije od same fudbalske filozofije.

Prvi meseci njegovog mandata zaista su davali razlog za optimizam.

Meksiko je izgledao organizovano, kontrolisano i jasno profilisano. Martino je od prvog dana insistirao na vrlo prepoznatljivoj ideji igre zasnovanoj na formaciji 4-3-3, visokom presingu i velikom procentu poseda lopte, pri čemu je cilj bio da reprezentacija kroz konstantnu cirkulaciju i agresivan izlazak na protivnika uspostavi ritam utakmice i natera rivale da igraju po njenim pravilima. U teoriji, to je delovalo kao savršena nadogradnja na ono što je Meksiko već imao, tehnički obučene igrače i dovoljno kvaliteta da dominira protiv većine rivala u KONKAKAF zoni.

Rezultati su u početku pratili ideju.

Osvojen je Gold kup 2019. godine, reprezentacija je vezivala dobre nastupe i činilo se da Meksiko konačno dobija nešto što mu je godinama nedostajalo, a to je identitet koji ne zavisi od inspiracije pojedinca ili trenutnog talasa forme. Ali, kako je vreme prolazilo, postajalo je jasno da postoji ozbiljan problem. Meksiko je postao previše predvidiv. Ono što je u početku izgledalo kao doslednost, kasnije je počelo da deluje kao rigidnost. Protivnici su veoma brzo shvatili da Martino gotovo nikada ne odstupa od osnovnog plana. Kada bi rival spustio blok, zatvorio bokove i prepustio posed, Meksiko bi često upadao u isti obrazac - duga cirkulacija lopte, veliki broj centaršuteva i sve manje konkretnih situacija pred golom.

Pritom, paradoks je bio očigledan. Reprezentacija je insistirala na modelu igre koji je podrazumevao veliki broj lopti sa strane i napad kroz kazneni prostor, iako nije imala dominantnog centarfora koji bi takav pristup pretvarao u golove. Vremenom je počela da raste još jedna kritika zbog odnosa prema igračkom kadru. Martino je ostao veran iskusnoj generaciji i dugo je insistirao na igračima koji su već godinama činili okosnicu reprezentacije. Andres Gvardado i Ektor Erera ostajali su ključni ljudi čak i kada je deo javnosti smatrao da je došlo vreme za ozbiljniju smenu generacija i uključivanje mlađih igrača iz domaćeg prvenstva. Međutim, nijedna tema nije proizvela toliko tenzije kao priča o Havijeru Ernandesu Čičaritu. U tom trenutku, on nije običan napadač, već najbolji strelac u istoriji reprezentacije, jedno od najprepoznatljivijih lica meksičkog fudbala i igrač koji je godinama imao gotovo status nacionalnog simbola. Zbog toga je njegovo odsustvo iz reprezentacije postalo mnogo više od fudbalskog pitanja.

Posla incidenta poznatog po nazivu “Branč” kada je Čičarito 2019. godine sa još nekoliko saigrača iz reprezentacije prekršio karantin u Njujorku uz pomoć jednog od članova meksičke delegacije, nastao je raskid. Zvanično nikada nije potvrđeno da je postojao lični sukob, nije bilo javnih optužbi, niti bilo otvorenog rata, ali Čičarito više nije dobijao pozive. Tokom godina pojavile su se brojne interpretacije, jedni su tvrdili da je Martino želeo da uspostavi novu hijerarhiju i pokaže da nijedna zvezda nije iznad reprezentacije, drugi su verovali da mu nije odgovarao uticaj koji je napadač imao u svlačionici, dok je bilo i onih koji su smatrali da je jednostavno odlučio da zatvori jedno poglavlje i okrene se novim rešenjima.

Problem je nastao kada ta nova rešenja nisu donosila golove.

Dok je reprezentacija prolazila kroz ozbiljnu napadačku krizu tokom kvalifikacija i priprema za Mundijal, Čičarito je u MLS-u beležio veoma dobre brojke, pa je svaka utakmica bez ideje u završnici automatski je vraćala pitanje da li je Meksiko prelako odbacio provereno rešenje. Tvrdoglavi Martino nije menjao odluku čak ni kada je Raul Himenes imao problema da pronađe formu posle teške povrede, a takav stav je kod jednog dela javnosti počeo da stvara utisak da selektor više brani sopstvene odluke nego što traži najbolji mogući tim.

A onda je došao Katar.

Meksiko je na Svetsko prvenstvo 2022. otišao bez euforije, ali sa očekivanjem da uradi ono što je redovno radio gotovo pola veka, a to je da prođe grupnu fazu. Nije to bila loša ekipa, uz Gvardada, Himenesa i Erere tim su činili i tada aktuelni Irving Čaki Losano, Horhe Sančes, Erik Gutijeres i neuništivi Giljermo Očoa. Od 1994. godine Meksikanci su redovno igrali osminu finala i to je postalo nešto što se podrazumeva i zbog toga ono što se dogodilo u Kataru nije doživljeno kao obična eliminacija, već kao pravu šok. Posle remija sa Poljskom, poraza od Argentine i pobede nad Saudijskom Arabijom, Meksiko je završio takmičenje već u grupnoj fazi i prvi put još od Svetskog prvenstva 1978. godine nije uspeo da prođe među 16 najboljih. Četrdeset četiri godine kontinuiteta bile su prekinute, a posebno bolan bio je utisak da reprezentacija nije pala u spektakularnom sudaru sa jačim rivalima već da je delovala sputano, oprezno i bez dovoljno hrabrosti da promeni ritam kada je to bilo potrebno. Za mnoge navijače i medije upravo je utakmica protiv Argentine postala simbol Martinovog mandata sa mnogo kontrole i discipline, ali premalo rizika i premalo stvarne opasnosti po gol protivnika. Kraj je praktično bio neminovan, Martino je napustio funkciju odmah po završetku Mundijala i ostavio iza sebe mandat koji je imao solidne brojke, osvojen trofej i relativno stabilne rezultate, ali i osećaj da je reprezentacija nedorečena kada je trebalo da napravi najveći korak.

Posle toga Meksiko je počeo da traži nešto sasvim drugo, nešto poznato i tu se kao logično rešenje pojavio iskusni Havijer Agire koji je na klupu nacionalnog tima svoje zemlje seo treći put u karijeri. Za razliku od Martina koji je pokušavao da kroz strogu strukturu kontroliše svaku fazu igre, Agire je želeo da vrati reprezentaciji sposobnost prilagođavanja. Njegov Meksiko možda ne izgleda spektakularno i “školski”, po standardu, ali deluje mnogo življe. Taktički, reprezentacija danas najčešće funkcioniše kroz 4-2-3-1 ili 4-4-2 bez lopte, uz mnogo više vertikalnosti, bržih odluka i spremnosti da se ritam utakmice menja u hodu. Posed više nije cilj sam po sebi, ako postoji prostor za tranziciju napad kreće odmah, a ako protivnik preuzme loptu Meksiko je spreman da sačeka. Iskusni trenerski lisac savršeno zna kakav fudbal Meksikanci mogu i treba da igraju, a najveća promena se ne vidi ni u formaciji ni u statistici, već u samom utisku.

Osetila je to i Srbija u generalnoj probi pred ovaj Mundijal, gol Petra Stanića u glatkom i ubedljivom porazu “orlova” bio je poslednji koji je Meksiko primio jer je jedan od domaćina turnira svoju mrežu sačuvao na četiri uzastopna meča ostvarivši isto toliko pobeda uz gol razliku 8:0 u dosadašnjem toku Svetskog prvenstva. Sada će Meksiko u šesnaestini finala vrebati priliku da iznenadi Engleze (ponedeljak, 2.00) koji su se propisno namučili protiv DR Konga, a dodatni adut “Trikolora” biće kultna Asteka koja će biti popunjena do poslednjeg mesta. U prilog im ide i tradicija, najveće uspehe ostvarili su dva puta kao domaćini kada su stizali do četvrtfinala, sada bi to mogli da ponove ukoliko eliminišu Englesku koja na papiru ima zvučnija imena.

Ali, kada zagrmi sa Asteke, papiri više ne vrede…