Vikinzi osvajaju Ameriku? Nije prvi put…

Kada se priča o novoj fudbalskoj eri Norveške, nemoguće je zaobići dva imena. Erling Haland je gol-mašina kakvu evropski fudbal dugo nije video, dok je Martin Edegard jedan od najtalentovanijih plejmejkera svoje generacije. Međutim, priča o reprezentaciji koja se posle 28 godina vratila na Svetsko prvenstvo nije samo priča o dvojici superstara.

Iza njih stoji sistem.

Norveška je godinama bila zemlja koja je imala solidne fudbalere, ali nije uspevala da napravi generaciju sposobnu da se suprotstavi najvećima. “Zemlja ponoćnog sunca”, kako zovu Norvešku, nikada nije bila fudbalska velesila. Zemlja fjordova, skijanja i dugih zima oduvek je imala problem koji južne fudbalske nacije nisu poznavale - kako razvijati igrače u uslovima gde nekoliko meseci godišnje gotovo nije moguće igrati normalan fudbal? Odgovor je pronađen u nečemu što na prvi pogled nema mnogo veze sa samom igrom.

Infrastruktura.

Država je godinama ulagala u veštačke terene kako bi deca mogla da treniraju tokom cele godine. Između 2016. i 2025. godine izgrađeno je više od 500 novih terena, dok je veliki broj postojećih renoviran. Ideja je bila jednostavna, ako želiš bolje fudbalere, moraš im omogućiti da više vremena provode sa loptom. Ali, tereni sami po sebi nisu bili dovoljni, Norveška je morala da promeni način razmišljanja. Oko 2010. godine počela je ozbiljna opsežna analiza domaćeg fudbala, rezultati nisu bili dobri, talenata nije bilo dovoljno, a reprezentativne selekcije su sve češće ostajale kod kuće kada su počinjali veliki turniri, za razliku od koleginica koje su osvajale Svetsko i Evropsko prvenstvo, kao i Olimpijske igre. Tada je doneta odluka koja je promenila budućnost što je značilo transformaciju iz potrage u stvaranje najboljih igrača od postojećeg pula talenata.

Nemanja Janošev/Sportske.net

Jedan od najvažnijih projekata bio je “Landslagskolen”, takozvana škola reprezentacije. Za razliku od mnogih sistema gde se deca prerano izdvajaju i selektuju, Norveška je odlučila da ne žuri. Deca ostaju u lokalnim klubovima, igraju fudbal sa prijateljima, razvijaju ljubav prema igri, a tek kasnije ulaze u sistem ozbiljnijeg razvoja. Najtalentovaniji mladi igrači išli su u regionalne selekcije jednom nedeljno kako bi trenirali zajedno. Ideja nije bila da se pronađe ko je najbolji sa 10 godina, već da se vidi ko može da postane najbolji sa 18. Norveški treneri počeli su da se obrazuju drugačije, klubovi su više sarađivali, a znanje više nije bilo tajna pojedinačnih akademija. Sistem je postao zajednički projekat i upravo tu se krije jedna od najvećih razlika Norveške. Nikakvo kopiranje Brazila, Španije ilI Engleske, ljudi su napravili svoj model igre u kojem se ne traži samo talenat, već i veća odgovornost u igri.

Erling Haland i Martin Edegard su najbolji dokaz da postoji više načina da se postane svetska klasa.

Halandov put bio je put fizičkog fenomena. Kao dečak nije odmah izgledao kao napadač koji će jednog dana rušiti rekorde u Mančester sitiju, radio je na brzini, eksplozivnosti i kretanju, a upravo su te stvari kasnije postale njegovo najjače oružje. Danas deluje neverovatno da neko visok gotovo dva metra može da se kreće kao krilni igrač, ali tako je nastao Haland.

EPA/CYRIL ZINGARO

S druge strane, Edegard je od početka bio drugačiji. Sa samo 15 godina debitovao je za reprezentaciju Norveške i postao najmlađi igrač u istoriji nacionalnog tima. Kada ga je Real Madrid doveo, cela Evropa ga je predstavljala kao buduću svetsku zvezdu, neđutim, njegov razvoj nije bio pravolinijski jer je zaobilaznim putem morao da dođe do vrha svetskog fudbala. I upravo je to filozofija nove Norveške.

Talenat je samo početak, temelj, sve ostalo je težak rad.

Ako postoji klub koji najbolje predstavlja novu fudbalsku Norvešku, onda je to Bode Glimt. Klub iz grada od manje od 50.000 stanovnika, smeštenog iznad Arktičkog kruga, postao je jedan od najzanimljivijih fudbalskih projekata u Evropi. Njihova priča nije zasnovana na novcu, već na ideji o čemu ste mogli čitati na ovim stranicama tokom prethodne sezone kada ih je u osmini finala Lige šampiona zaustavio Sporting iz Lisabona. Visok presing, brzo razmišljanje, stalno kretanje i agresivan napad prostora postali su zaštitni znak kluba, a za to vreme klub je proizveo igrače i za svoj nacionalni tim kao što je Patrik Berg. Norveška u malom.

Selektor Stale Solbaken je nasledio generaciju koja je dugo nosila teret neuspeha, ali je napravio ekipu koja više nije samo skup individualaca. Reprezentacija Norveške krca od kvaliteta u napadu, pored neprikosnovenog Halanda na najvišem nivou nastupa i Aleksander Serlot, pa je tako špic od 50.000.000 evra Strand Larsen osuđen na priliku sa klupe. U veznom redu, ključeve ekipe drži Edegard, a već ima i naslednika u liku supertalentovanog Andreasa Šjelderupa, mada je ofanzivac Benfike malo drugačiji profil igrača. Antonio Nusa i Oskar Bob donose brzinu, Berg balans, dok ni defanzivno ne zaostaju mnogo. Bedem čine Džulijan Rajerson i Kristofer Ajer, ostali su relativno promenjivi, ali sličnog kvaliteta.

Ipak, svaki tim ima manu, a u norveškom je to golman. Prvi izbor za čuvara mreže je Erjan Niland koji se nije naigrao u očajnoj Sevilji, Egil Sevlik ipak brani u Čempionšipu, dok bi potencijalni debi mogao da upiše čuvar mreže Hamburga Sander Tangvik, iako poput Nilanda ni on nije prvi izbor u svom timu. Ali, polako, treba doći do gola…

Na papiru Norveška najčešće igra u formaciji 4-3-3, ali ono što je važno nije broj na papiru, najvažniji je prostor, pa tako ekipa ne žudi za totalnom kontrolom lopte i igre, već želi kontrolu trenutka. Kada osvoji loptu, prvi pogled je prema napred, Haland napada prostor iza odbrane, Edegard diktira ritam, Antonio Nusa donosi dribling i nepredvidivost, dok igrači poput Aleksandra Serlota daju dodatnu fizičku dimenziju. Posebno je zanimljiva uloga bekova. Julijan Rajerson često izlazi veoma visoko i praktično postaje dodatno krilo, dok se krilni igrači pomeraju unutra kako bi napravili prostor za ulazak veznih fudbalera.

Norveška ne želi da protivnika pobedi većim posedom lopte, već brzom sransformacijom u fazu napada. Rokenrol fudbal u svojoj čistoj formi, kako je gegenpresing opisao Jirgen Klop. Kroz kvalifikacije su se prošetali bez izgubljenog boda u konkurenciji nikad slabije Italije i Izraela, 37 datih golova i samo pet primljenih u osam mečeva statistika je koja ledi krv u žilama.

Koliko mogu na Svetskog prvenstvu?

Norveška je oduvek imala fizički snašne igrače, ali ova generacija zna i lopte. Možda nemaju iskustva igranja velikih reprezentativnih takmičenja, ali u grupi sa Francuskom, Senegalom i Irakom definitivno imaju čemu da se nadaju. Iako to niko u Norveškoj nikada neće reći, navijači su već upisali bodove protiv nejakog Iraka, dok s pravom tvrde da imaju tim čije su najveće zvezde u naponu snage, za razliku od Senegala. Francuska je, složićete se, svet za sebe, tim Didijea Dešana nikada nije imao ovakvu dubinu, ali sve je moguće kada se igra na jedan meč. Favorit iz senke ili ne, ovakva Norveška ima potencijal da ode daleko, možda i najdalje u svojoj istoriji kada su u pitanju svetska prvenstva. Ta granica je u ovom trenutku osmina finala iz Francuske 1998. godine, što u ovom trenutku apsolutno ne deluje nedostižno.

Pre početka turnira, pažnju javnosti privukla je fotografija reprezentativaca Norveške u kostimima vikinga. Možda su prizvali duh legendarnog vikinga Leifa Eriksona, prvog Evropljanina koji je oko 1000. godine kročio na tlo upravo Severne Amerike…