"Ćolizam" - Krah fudbalske birokratije

Sinoć dok sam gledao kako "Ćolizam" završava u suzama, pomislio sam na bolest od koje birokrate umiru kao muve, rutinu. Pre par vekova to je definisao Džon Stjuart Mil, i ako bi se birao najveći birokratski tim našeg vremena, to je upravo Atletiko.

Oivičen nedostatkom talenta, spreman na sve, optimizovan do besvesti, oni zaista podsećaju na one ćelave, namrgođene šalteraše ili ogorčene tetke koje pobeđuju dosadom i nepopustljivošću.

Kada igraš protiv Atletika, preneseno u činovničke pojmove, spremni su da te izlude politikom još jednog papira, nikada nije dovoljno.

Nemojte pogrešno shvatiti, postoje ljudi koji se tome dive, gutaju priču o fudbalskom Robin Hudu, zaboravljajući da klub koji je dužan poput omanje autoritarne državice na Karibima plaća svog trenera najviše na svetu.

Ne kažem da je to nezasluženo, za ono što je Argentinac uspostavio, tvrdu diktaturu voljnih i prosečnih. Naravno, nisu svi takvi, samo su upareni u sistem koji lakat ceni više od driblinga. Zbog toga im je bolno nedostajao Dijego Košta, da dobije i uzvrati batine, Morata je previše lep i tananih osećanja da bi učinio slično protiv zastrašujućih mesara sa kojima je jednom delio svlačionicu.

Atletiko nije pogrešio nigde, jednostavno ispostavilo se ponovo, da se vratim Stjuartu Milu, da nedostatak sposobnosti da se proba nešto novo jeste uzrok propasti društva. Taj konzervativizam koji Simeone nije uspeo da preskoči je bio premisa, nisu sposobni da budu drugačiji, kada se stvari loše razvijaju.

I to je odlika birokratije, da se grčevito drži za izvesnost poznatog, da sistem koristi za opravdanje zbog izostanka akcije.

Baš to Simeone je prevideo u drugom poluvremenu, kada je već svakome bilo jasno gde su se razbile njegove nade. On je sačuvao svoj princip organizovane odbrane i primio tri gola. Jednostavno, nije računao da će Pakmeni u Juventusovog sredini biti agresivniji od njegovih, da postoji neko ko može da skoči više od Godina, i tuče surovije od Huanfrana i ostatka interventnih jedinica koje godinama plaše napadače.

Sad, neko će odmah potegnuti klasu kao argument, promašena poenta, ona nije ni bila sporna.

Juventus je neuporedivo bolja ekipa od Atletika, ono što se dogodilo u prvoj utakmici je poput nuklearne havarije, retko se dešava, ali je dala šansu Ćolu da zagadi čitavo takmičenje svojim fudbalom. No, nije bilo dovoljno, jer bespomoćnost čoveka bez bez plana, viđena sinoć kod fudbalera Atletika je stara priča. Imate u teorijama Maksa Vebera baš to, dehumanizacija jednog "ureda" je nemoćna kada im iscepate dokument, odnosno uputstvo za ponašanje.

Zbog toga svako ko iskorači iz onog reda pred šalterom obeleženom strelicama i masnim upozorenjima jeste nerešiv problem.

Kristijano Ronaldo je to pokazao nebrojeno puta, zbog toga je noćna mora Atletika u ovoj deceniji, jednostavno previše dobar da bi ga ogradio propisom, to jest taktikom.

Za fudbal je ispadanje Atletika odlična stvar, osigurali smo se od scenarija u kome prevrtljiva gomila ide za pobednikom. Sve ostalo je manje važno...