Sećanje - Dan kada su Maradoni ponovo izrasla krila...

Neka poslednja slika bude onaj rastrojeni pogled u kameru kada je Grke učinio besmrtnima, postali su predmet njegove poslednje predstave. Sve posle toga bio je beg od glupog sveta koji je želeo da mu sašije odelo po meri. Kao da nešto božansko uguravaš u zemaljske kalupe...

Ovako izgleda smak sveta.

Prvo ode Kobi, pa se davimo kao muva u supi od slepog miša, i onda nas ostavi Dijego.

Zbilja, postoji sekta, negde u Indiji, Maradoninih sledbenika, i ogromna tiha većina nas koja bismo samo radili svoj posao kada bi zaverenici osvojili vlast.

Recimo, bakljama kroz šumu bismo gonili onu manjinu što baljezga da je neko bolje plesao fudbal. Skupljali se poput Maove omladine pred kućom nekog kukavca koji je upoređivao Mesija sa Maradonom.

Lutali ulicama odeveni u kožne sovjetske mantile da proverimo da negde slučajno ne svira muzika dok žalimo za rasčupanim Prorokom.

Ne verujem u Armagedon, propast nastupa baš ovako, preranim odlaskom heroja. Svako mora pred Svetog Petra, samo ovakvi odlasci nam što ostajemo izmaknu stolicu, nagrizaju uverenja, teraju nas da preispitujemo vrednost i svrhu. Od toga do paljenja usranog sveta nije daleko, verujte.

Koliko je bio dobar?

Dovoljno da političku i svaku drugu nekorektnost pretvori u umetnost, da povede pet ili šest ortaka, natera selektora da ne povede Ramona Dijaza sa kojim se jednom davno zakačio na prvenstvu sveta za mlade i pobedi. Jeste, dao je gol rukom i nisam nikada verovao da je došla od Boga, takve stvari se ne uče u Bilbiji već u nekom argentinskom bariu gde svakoga dana neka uplakana mati upita Boga što je ovo dozvolio.

Kada je ta utakmica u pitanju, pre bi se dalo govoriti o Božjim nogama, sigurno negde postoji zagubljeno predanje, nešto slično Mikelanđelovom "Stvaranju Adama" kada Gospod dodirom od Maradone pravi svog izaslanika.

Čuda prestaju da budu čuda kad ih izvodiš svake nedelje, pretvore se u trikove. Nevolja u takvoj teoriji je što Maradonine iluzije niko nije mogao da provali, bio je podjednako čaroban i u onom mitskom plavom dresu koji vas je reklamom navodio da proždirete Mars čokoladice i kada nam se poslednji put, iskezio u kameru pošto je oplemenio netalentovanu Grčku golom na Mundijalu u Americi.

Nismo znali da je tada kraj, vest je putovala ponešto sporije, dan-dva, dovoljno da ga većina razapetog gađa blatom, ništa tako brzo ne umire kao divljenje kada nekog gledaš pred svojim nogama.

Preferiram da Maradonu držim zaključanog u fudbalskih sećanjima, svi oni glupi, nezanimljivi filmovi koji su usledili su probali da mu oduzmu auru grešnika, da ga predstave boljim nego što jeste, da mu pribave holivudski kraj, da ga naruže osmehom.

Zaboravili su da je Maradona bio antipod sreće, da ga je to činilo čovekom sa kojim će se poistovetiti Argentinac kome je prokleta država otela ušteđevinu iz banke, i onaj propali fudbaler što se jednog jutra probudio i shvatio da je gotovo, da treba pregurati dan ispunjen dosadom i anonimnošću.

Iskreno, njemu su ona krila otpadala čim izađe sa terena, pretvarao se u genija iz blata koji ne razume šta hoće svi oni ljudi koji ga tapšu po ramenima i guraju mu zabranjeno voće u ruke.

I kada je pucao na novinare, ili onog jednog nastrljivca pregazio automobilom preko noge, kada su ga sastavljali kako bi bio prihvatljiv nežnom oku posmatrača, kada su pokušavali da od njega naprave brend, Maradona je bežao od svoje genijalnosti. Od stručnjaka za imidž, preko gurua zdravog života, do onih koji su hteli da ga sašiju po sopstvenim merama.

Koliko smo bili glupi, klasu ne možeš da sabiješ u sopstvene predstave o normalnosti, u okvire običnosti, u svoje lutke u izlozima obeležene cenama, jer da je tako sami bismo imali krila.

Njegova su danas ponovo izrasla, ne bi čudilo da poleti prema Suncu kao Ikar, može mu se, što je za nas usijanje, Maradoni će biti hladovina.

Čekaju ga tamo gore...