Der Klassiker? Loženje i trošenje...

"Da li ste nekad bili na praznom stadionu? Stanite na centar i slušajte, ne postoji veća tišina. Ne postoji veći muk od tribina lišenih navijača", pisao je veliki Eduardo Galeano u pričama o fudbalu na Suncu i u senci.

Danas će biti tako, ali ne lišeno smisla, jer, ova tragedija koju živimo što sabira ljude kao brojeve, kaznila je i opsednute fudbalom. Znam, javiće se ovde dežurna gunđala da mi važno saopšte da nije u redu misliti na fudbal, dok kovčege sprovode pod vojnom pratnjom iz Bergama, tamo gde je klica propasti zasađena upravo na mestu najveće Atalantine radosti.

Ali, ovo nije priča za vas, ima nas, razumemo se u uskraćenosti, fudbal se otuđio kao Marksov čovek unutar klase. Nasuprot uverenosti sledbenika, Karl Marks nije najveći doprinos Nemačke svetu, ispred su pivo i fudbal, barem u to veruju Germani. U stvari ne veruju, racionalan je to narod, ima dokaze. Zbog toga nekako nije čudno što su rešili da igraju fudbal pre svih, mislim na ove ozbiljne ljude, nikako na sovjetske ruševine u kojima ljudski život malo vredi.

Kad smo kod Marksa, njegova Prusija nije daleko, a prizetio se kod porodice Van Vestfalija, pa je jasno za koga bi morao da navija.

Dortmund protiv Bajerna nije priča o rivalstvu, mada će je neuki tako doživeti. Klop je dao istorijsku crtu jednom periodu nemačkog fudbala isturivši, kako je rekao "luk i strelu" ka Bajernu koji je imao bazuku. Samo, onaj sa bazukom, nikada nije milostiv, niti dovoljno fer da ne iskoristi prednost. Ponekad se namerno stavlja sa strane priča da Borusija ne bi možda ni postojala da im Bajern početkom veka nije pozajmio novac da prežive posledice trošenja i loženja, nesvojstvene Nemcima.

Jer, kada su šokirali Juventus i kako kažu iz kruzera prešli u tešku kategoriju evropskog fudbala, baš su se trudili da opravdaju nadimak "Milioneri". Što je govorila moja baba, nisu vodili baš računa koliko je guber dugačak, pa su početkom veka ostali poput onog cvrčka na zimi, bez kaputa.

Doduše, taj zajam je bio za plate, dva miliona, danas će vam u Dortmundu ogorčeno reći da je dug bio 200 miliona i da to jeste lep gest, ali ništa više od toga. Sećam se tog vremena, Uli Henes je pričao o solidarnosti, ali i odgovornosti, više od deceniju posle toga, učinio je neoprostivo, nije platio porez i završio u zatvoru, njegove moralne lekcije su baš buđave iz današnje perspektive.

Borusija je brzo vratila novac, izvukla se iz problema nastalih kako rekoh loženjem i trošenjem. Prvo je bila posledica Lige šampiona, drugo loše procene, deonice su se strmoglavile pa su završili daveći se u crvenom. Neki klubovi poput minhenskih "Lavova" se nikada do kraja nisu oporavili, ali Borusija je nešto drugo, u kulturološkom i svakom drugom smislu kada je Nemačka u pitanju.

Nije to samo "Žuti zid", već u ovom veku navika da se jedini suprotstave Bajernu, nekada je tu zastavu otpora nosio HSV u velikom derbiju juga i severa, jednom je davno Verder sa Rehagelom bio kamenčić u bavarskoj cipeli, ali samo je Borusija potrajala. Doduše, ona druga, iz Gladbaha je imala svoje momente sedamdesetih, ali crno-žuto kraljevstvo odoleva duže. Oni naravno, pored komšija iz Gelzenkirhena, ni uz svo loženje ne mogu da vide Bajern kao glavnog rivala, ali mogu poput suverena koga bi bilo zgodno srušiti sa prestola, makar povremeno. Jer, restauracija je neizbežna kada je nemački fudbal u pitanju, pre ili kasnije, Bajern će se vratiti po novu turu prosvećenog apsolutizma, bilo što će kupiti najbolje igrače rivala, bilo što će se privreda potruditi da ostanu najuspešnija izvozna grana u industriji zabave.

Nemački PR je radio tokom decenije, sećate se finala Lige šampiona koji je Dortmund izgubio od Bajerna, ali i trejdmarka ofanzivnog fudbala. To finale je bilo win-win situacija za Nemce, u svakom slučaju ostatak planete je sledio onog sa najoštrijim zubima. Kada na to dodate i ono što su napravili Brazilcima na Mundijalu 2014. teško je reći da nismo živeli pod nemačkom fudbalskom kopačkom. Makar ona bila blatnjava kao Geceova, nije zaboravljena, poput njenog vlasnika koji je posle Dortmunda, prešao u redove neprijatelja, pa se vratio poput prokazanog pokajnika, ali danas neće biti faktor. Mnogo je zajedničke istorije, Levandovski, Humels ne mogu da se mrze, nema ni politike, jer Deutschland über alles.

Doduše, u Minhenu vole sebe da posmatraju kao fudbalski Holivud, ali i severnu prestonicu Mediterana, pa sa visine gledaju žuljeve radnika Rura, ali tu nema ničeg ni lokalnog, ni sektaškog, ova utakmica je esencija fudbala, ne rastvor.

Der Klassiker zvuči pretenciozno, ali ti krugovi istorije u kojima se neko približi Bajernu imaju svoju aromu, na kraju krajeva, pokažite mi klub koji za neku utakmicu trebuje 450 000 karata, iako ima 80 000 mesta, kao kada Bajern stiže pred "Žuti zid".

Ne zbog toga što se nadaju, jer, karta na "Vestfalenu", ili kako ga već zovu je ređa od vakcine za koronu, već jer je to pitanje časti, ali i lude nade.

Da se vratim na onu Galeanovu tišinu, paradoksalno, taj lik koji je tako dobro oblikovao reči tvrdio je da tišina ume da bude najbolji jezik, u inflaciji reči.

Zato, prestanite da unjkate, sedite i gledajte fudbal, igra će spasiti svet.