Kad porastem biću Bonući

Sam čin, umesto ćara, je premisa opsednutosti, verujem da su vas tome naučili, ili ste sami saznali na teži način.

Ono kad se teturate iz kockarnice jer ste poverovali da devet kuglica na crvenom nisu kilave babice i da će poroditi sledeću na crnom polju, ili ono dok gledate kako tiket završava kovčezima lude nade (ili u Gangulinim rukama u "Kenguru"), nije reč o koristi, već onome što joj je prethodilo.

To hrani i okorelog kockara i špekulanta i klinca što je kevine pare za užinu zamenio za očekivanje da će Lacio pobediti Đenovu.

Šekspir je to definisao kao naizgled jake razloge koje vode ka budalastim delima, samo to je iz vizure kibicera. To vam je onaj pametnjaković iz voždovačke kladže što maleriše tiket na koje je zapisan poraz Junajteda, dok ga rahmetli Glogovac ne projaše kroz Vojvode Stepe.

U čitavoj ovoj priči oko razmene talaca između Milana i Juventusa, dominira upravo opsednutost jakim razlogom. Neko će to nazvati utilitarizmom što i jeste osnova Juventusove filozofije uspeha, ali ovo je više, nametnuto moranje.

Leonardo Bonući nije običan fudbaler, ne govorim o  igri, tu se da raspravljati, on je mešavina jake emocije, nezrelosti deteta, ima nešto od Leonidine nezainteresovanosti za sopstvenu sudbinu, ali i ljude oko sebe. Kada si spreman da nabodeš pesnicom čoveka sa pištoljem koji traži da u prisustvu žene i deteta skineš sat, to te verovatno čini herojem u očima ošišane gomile iza gola. U terminima društveno prihvatljivih kalupa, to je ludost.

Leo pada, ustaje, plače, moli, zadaje udarce, prima ih bez unjkanja, on je sam "Kengur", heroj i dvorska luda, poslednja nada i nevolja koja čeka da se dogodi.

I kao takav savršeno se uklapa u onu sintagmu Džona Stjuarta Mila da je bolji nezadovoljan čovek od zadovoljne budale (pomenuo je i svinju, ali hajde da ne preterujemo).

U Juventusu su nezadovoljni jer nagrada izmiče, njihova opsesija Ligom šampiona ih nezadrživo kao kockara sa početka priče tera da jake razloge proglase opravdanjem za sve.

Zbog toga je doveden Ronaldo, zbog toga se vraća Bonući, čovek koji će naleteti na zid prezira na tvrđavi u Torinu, ali nije kao da ga je briga za to. On ne ceni vrlinu kao takvu, niti takvoj ima mesta u modernom fudbalu, ne, ovde je u pitanju benefit kluba, koji se eto, slučajno poklapa sa Bonućijevim interesom da ostane u Italiji.

Juventus je spreman na sve (to nije ništa novo), Bonući, zbog stvari koje nemaju veze sa fudbalom, ali i biologije koja je neumoljiva želi ponovo na mesto zločina. Niti ima vremena za Milanove nove početke, niti želju da zarađuje pare po Parizu i Engleskoj, za njega je Juve baš sigurna kuća.

Alegri je zapravo tu najveći utilitarista, njegovo razmišljanje je jasno, nema vremena da čeka Kaldaru, u budućnost gledaju oni koji će je živeti na određenom, zakucanom mestu, trener Juventusa nije taj. On hoće da podigne pehar na "Vanda Metropolitano" i ode, u Kenguru on je lik koji otkupljuje tiket za 500 evra, čika Cile, jer mu se može i jer nema puno da izgubi.

Ukratko, u ovome što se čini kao drama, Bonući se uzima kao premisa ultimativnog cilja, mada nisam siguran da on to jeste. Ne radi se o tome da bi ga trebalo ceniti po onome što je pokazao u izgubljenoj godini tužnog Milana, to je kao kad očajni navijači Junajteda Pogbinu kakvoću odmeravaju na Juventusovom kantaru, nisu iste mere.

Ne, ovde je reč o slepom verovanju da su ti potrebni ljudi koji odmah isporučuju stvari, Ronaldo to jeste, Bonući bi trebalo da bude, izgubio je mnogo finala i sa reprezentacijom, i sa Juventusom, da bi bio previše impresioniran ciljem. Kada je tako, njegove noge neće drhtati poput Kaldarinih, ako dobije još jednu priliku da izgubi najvažniju utakmicu.

A to nas opet dovodi do mirisa očaja kockara kome po predanju đavo sedi na kolenu, uzdati se u verovatnoću na ruletu ili tiketu je dovoljan dokaz da si bežao sa matematike na poker aparate.

U stvari, jedini dobitnik, Gangula, je "Pipita" Iguain. Istina je da nije imao gde, da mu je Ronaldo otključao vrata i da će se ono što je izgledalo kao jednogodišnja zatvorska "kuka" u Juventusu, na marginama, produžiti na dobro plaćenu sezonu odsustva u Milanu.

Kaldara?

Dobiće novu šansu, priliku da poraste kao iz vode, na mestu gde je to ipak lakše, sa manjim očekivanjima i većim pravom na grešku.

On je Braca iz Kengura, ono što mu se čini kao nervni slom, na kraju će završiti drugom šansom. I to onom, sa većom izvesnošću uspeha.

Baš dobar scenario za "Kad porastem, biću Bonući".