Ništa lično - 20 godina Don Florentina Pereza

O Florentinu Perezu znate gotovo sve, kada je Real u pitanju. Neko će reći da je drugi najvažniji čovek u istoriji najvećeg kluba na svetu, iza Bernabeua, ali Don Perez je osvojio više međunarodnih titula od ikone „Los Blankosa“, mada da osvoji još šest Liga šampiona, neće biti tako voljen.

I to je ono što ga najviše boli. Ovo je priča o političaru, biznismenu koji je Real pretvorio u gigantsku korporaciju hraneći snove njegovih navijača. Još od prvog nastupa, kada je mahao Figovim ugovorom kao ulaznicom u beli svet i posle 60 miliona plaćenih za Portugalca, nastavio da ruši rekorde, sa Zidanom, Ronaldom, Bejlom, stvarajući mit o „Galaktikosima“, Perez nije krio sujetu.

Njegov koncept „Madridizma“ podrazumeva prvog čoveka kao patrona, tako nešto je u Italiji bila normalnost, Španija je drugačija, kralj nema moć bez podanika.

Možda je u tome razlog neomiljenosti, da tako kažemo, Pereza i pored svih uspeha. Kada se slavi na Sibelesu, čuje se uvek i neki zvižduk za predsednika. Njegovi sukobi sa igračima, ne samo Ronaldom, već Ramosom, ali i odlazak Zidana koji je nešto najbliže fudbalskom sinu koga bi Florentino mogao da ima nisu mu učinili uslugu.

Kada se slavi, njega kao da ta euforija gura u stranu, anonimnost iz koje je došao i već 20 godina vlada, nikada nije uspeo do kraja da izbriše, on u Realovom svetu koji je stvorio ponekad izgleda kao Čarobnjak iz Oza, čovečuljak iza maske pobednika.

Njegovi biografi će mu pripisati despotski karakter, prvi mandat se i pored neverovatnih igrača završio u rasulu, njegova vizija fudbala, kažu podrazumeva spektakl, da se može, on bi samo kupovao napadače i kreatore, zbog toga je recimo Makalele morao da ode, a Kante nikada nije ni došao, oni nisu lica za naslovnice.

Florentino je čovek koji se pokazao kao sposoban da preživi sve, njega bele maramice, odnosno panolade neće naterati da posumnja u svoje principe. Kada je dozvoljavao da ga nagovore na neke stvari, poput povratka u klub Rafe Beniteza, to je brzo završavalo i samo ga uverilo da zna najbolje, ma kako to čudno zvučalo.

Jer, on je svoj biznis model primenio u fudbalu. Na stranu optužbe da su mu bliske veze sa političarima iz Narodne partije, pre svih nekadašnjim premijerom Aznarom omogućile da neke stvari u biznisu gradnje stanova i slobodnom zemljištu koje je u Madridu skupo kao lek, omogućile da zaradi bogatstvo. Njegova imperija građena je decenijama sinergijom velikih ulaganja i povoljnih političkih vetrova u Madridu, tamo gde sve počinje i gde se sve završava.

Perez je upravo naučio glavnu lekciju u prvom mandatu, spektakl svakako, ali onaj iza koga ostaje nešto vidljivo. To ga je koštalo raspada 2006. ali aklamacijom se vratio kada je postalo jasno da živimo u Barsinom vremenu. I upravo da bi prekinuo taj, na oko, neraskidivi lanac uspeha, uložio je sve, u Ronalda, Kaku, Benzemu, Ćabija Alonsa, Arbeolu. Taj veliki povratak značio je preko 300 miliona bustovanja tima za jedno leto, i to je rekord koji čak ni Sitijevi Arapi nisu uspeli da sruše.

Florentino Perez brižljivo neguje imidž čoveka iz naroda, on je prihvatio mantru novog veka, oslobodio se možda i nezasluženog frankističkog nasleđa Reala, ali uspeo da ubedi Španiju da u spektaklu učestvuju svi, da nije rezervisan samo za fudbalsku aristokratiju.

Pomoglo mu je što je Barselona skrenula sa puta, pa je ukrao tajni recept, formirao tim koji govori španski, učinio Realovu „fabriku“ produktivnom, danas malo ko spominje „La Masiju“. Oslobodio se krune, makar formalno, novi španski kralj, Felipe kome je otac Huan Karlos prepustio presto je navijač Atletika.

Kada se pomene fudbal, u očima Pereza se pojave „$“ kao u crtanim filmovima. Manje se zna da je transfer Džejmsa Rodrigeza povezan i sa igradnjom kolumbijskog autoputa od Medeljina do Bombole, takozvanom pacifičom rutom. Njegovi poslovi u Južnoj Americi povezani su i sa Meksikom, zar mislite da bi „Ćićarito“ završio makar na pozajmici, Perez se pozvao i na legat Uga Sančeza u dobijanju poslova. Početkom decenije je kupio većinske akcije u najvećoj nemačkoj firmi za stanogradnju, nekako je čudno da je toliko insistirao na dovođenju Ozila i Kedir, a onda i Sahina i Altintopa kojih se retko ko seća na „Bernabeu“.

Te godine dobio je koncesiju na obilaznicu oko Istanbula. Tornjevi koje je izgradio po Madridu, bili su san njegovog prethodnika Lorenca Sansa koji je nedavno preminuo od korone. On nije uspeo da dobije dozvolu da gradi, Perez jeste, od tih poslova njegova kompanija je stigla do profita od blizu 600 miliona evra.

Sve istrage koje su vođene zbog veza sa gradskim većem Madrida nikada nisu uspele da optuže Pereza neke građanske tužbe koje je gubio u prvoj instanci su kasnije preinačene u njegovu korist. On je u političkoj karijeri na prelazu osamdesetih dok se Španija oporavljala od diktature i prolazila bolnu transicion bio i ministar demokratskog centra, kada je tako, možete i levo i desno, imao je saradnju i sa socijalistima i sa narodnjacima.

Ni korona nije udrmala Pereza, Aznar je tokom svoje vladavine privatizovao zdravstvo, staračke domove, bolnice, čak i vrtiće, Perez se dokopao tih poslova uvek povećavajući profit na uštrb kvaliteta socijalne usluge. Godine „buma“ pre 2008. su Perezovu firmu pretvorile u jedan od vodećih svetskih konglomerata u gradnji, kako rekosmo pandemija je razotkrila sve manjkavosti sistema čiji je deo, ali njegovo ime je retko pominjano. Jer, velika većina će ga percepirati kao Realovog predsednika, a ne kralja španske gradnje i milijardera.

Jasno, „Don“ je imao promašaja, ali igrački nisu toliko bitni, Bejl se možda nije isplatio jer nikada nije ušao u kopačke Kristijana Ronalda, ali je recimo na engleskom govornom području. Preko Atlantika približio Real i onima koji ne govore španski.

Daleki Istok je odavno potčinjen, praktično Real nema gde da se širi. Japanac Kubo će obezbediti još veći „hajp“, a dugo već po školama otvorenim širom Kine, „Los Blankosi“ traže Kineza dovoljno dobrog da bude deo Reala. Tu će zatvoriti beli krug u čijem je središtu kruna, koja se po potrebi skida, kada su muslimanske zemlje  u pitanju.

Ne smeta, biznis iznad svega...