Pep Gvardiola - Ludi naučnik ili genije koji ne izdaje sebe?

Ono što genija razlikuje od nas običnjakovića jeste sposobnost da istražuje nove granice. 

Uvek i na svakom mestu. 

U danu kada se ka Pepu Gvardioli valja lavina sve veće zluradosti, moram da vas razočaram, on bi izdao svoju percepciju sebe samoga, da nije hranio sujetu čoveka koji vidi dalje od drugih.

O čemu se radi?

Olako prelazimo preko toga da je Tuhel sa ovim nasleđenim timom dva puta tukao Katalonca. Pre toga ga nikada nije pobedio, što će reći da je kao svaki dobar German našao način i držao se sveske u koju je zapisao uputstvo. Stabilnost u donošenju odluka kod Nemaca obično rađa prezir prema drugim nacijama. To vuče korene od junkerske aristokratije i samog Bizmarka koji je recimo tvrdio da Bog ima simpatije za budale, pijance i Ameriku. Jasno, avanturizam sa druge strane okeana smatrao je mogućim jedino jer su susedi SAD slabi, a sa zapada i istoka su im komšije ribe...

Deo toga može da se prenese i na Gvardiolino sinoćnje karakterno cepanje u potrazi za identitetom tima u najvažnijoj utakmici. 

Svako prizeman i realan, čak i teča iz Masloševa koji retko kibicuje fudbal, važno će saopštiti da se ne eksperimentiše, ne služiš usoljenu ribu i japanski sake na svadbi ćerke jedinice.

Nazivati danas Pepa Gvardiolu ludim profesorom koji je pobrkao listove sa teoremama je lako, samo zanesenjake nije briga kakvim ćemo ih očima gledati.

Njegova sinoćnja ideja je u osnovi utopistička, protiv tima spremnog da priveže Abramovičevu jahtu za Mendijevu stativu tražiti prostor u situacijama "jedan na jedan" zvuči suviše nestvarno da bi bilo dobro. 

Uz svu klasu koju su šeici privukli u pećinu sa blagom, treba reći da Čelsi ima u DNK preživljavanje. Ni to ljudi ne shvataju, u pitanju je klub koji do Bejtsove italijanske revolucije nije bio ništa drugo do šminkerska zabava. Kada su napravili neverovatan zaokret, usvojili su i pravila koja važe van britanske imperije. I bogati moraju da se znoje. 

Da li od straha da će im privilegija biti oteta, ili kako bi se uklopili u novi poredak gde prezimena dedova nikoga ne impresioniraju, to je nebitno za ovu priču. Samo Čelsi je to doktorirao u minhenskoj noći pre gotovo deceniju, kako da ostaneš čitav iza neprijateljskih linija sa nožem u zubima. 

Čelsi je čeličnim štitom  dočekao Siti sa svim Pepovim preumljavanjima u vidu lažnih napadača, crtanja novih linija za De Brujnea, bacanja Gundogana u okean prepun hitrih ajkula.

I kada je video krater na sredini, Tuhel je znao, kao i svaki mudri pruski junker gde treba zauzeti ogromno prostranstvo ničije zemlje. U tome mu je itekako pomogla činjenica da Timo Verner mada retko daje golove itekako zna da kretanjem opustoši veliki prostor. Gol je školski primer težnje da se upare jedan sa dobrim nogama poput Haverca i drugi koji ima raspon pluća kao ronilac, Verner. 

Promenom uloge De Brujneu, Pep je najviše izgubio, jer Belgijanac je više nedostajao sredini nego Fernandinjovo patroliranje. Često smo mogli da vidimo, do povrede, kako najbolji igrač Sitija očajnički traži loptu od samoga sebe u drugoj  dimenziji. Osim što ne postoje dva De Brujnea, Pep je morao da se suoči sa činjenicom da Čelsi ima prednost u kloniranju ljudi. Jer, ako pogledate učinak, niko ne može da ospori da postoje dva ili tri Kantea na terenu. Činjenice, žao mi je, ali nauka će pre ili kasnije morati nekako da potvrdi ovu tezu.

Kada sagledate, van prostog empirijskog iskustva sinoćnju utakmicu, Pep je kasno shvatio da pomenuti Francuz može da se multiplikuje i da je za njega jedino rešenje da izbriše taj hendikep da izda sebe.

Murinjo ili Konte bi možda dobili ovu utakmicu, tu bi bilo pitanje ko bolje šutira penale. Jer, neki zanatlija bi na izazov odgovorio bodljikavom žicom, podebljao levi bok sa Kanselom umesto Sterlinga, Fernandinjom kao sklopkom za ispale osigurače u timu i naterao Žesusa da se bori za dah, kao da ga jure uterivači dugova u faveli. Posle bi ispričao kako je igrao 4-3-3 i u slučaju da dobije na penale, neuki bi ga proglasili vizionarom. Pa nije slučajno Ljupko Petrović od jedne takve utakmice živeo četvrt veka.

Gvardiola to nije mogao, neko će ga nazvati prepotentnim, ali sujeta, ma šta mi, mali ljudi, mislili o tome lepo stoji pobednicima. 

Pep je gubitnik koji se dobro oblači?

Pa vidite, uz sve brljotine u potrazi za sledećim načinom pobeđivanja koje je napravio, ili koje mislimo da je napravio, on će se vratiti na isto mesto, još jednom i još jednom, i još jednom...

To vam je ona priča sa Željkom Obradovićem i mantrom glupih, "On uvek vodi jake timove sa velikim budžetom".

Pa da, u tome je stvar jer nikome drugom se ne usuđuju da povere upravljanje svemirskim brodom...