Sari - Vreme za uživanje

Jedna od starih dobrih uvreda na račun južne Italije, konkretno Salentina, stanovnika Lećea, ali i cele Pulje odnosi se na situaciju za porodičnim ručkom.

"Tata, deda me zadirkuje", žali se sin.

"Prekini da pričaš i pojedi ga", odgovara otac.

To možda najbolje slika temperamenta, odnosno južnjačke krvi. Pravi Salentino vam nikada neće reći "Ostani miran", u Italiji se rugaju da u njihovom dijalektu to ne postoji, nikad nije izgovoreno.

Maks Alegri će to jednom, u svojim sukobima sa Antoniom Konteom nazvati urlanjem nesigurnih, ono što bi u Srbiji nazvali "hvatanjem na buku".

Kritičari Antonija Kontea ukazaće upravo to, da njegova zaglušujuća vika posle određenog vremena prestane da odzvanja u ušima igrača, da kada isisa poslednju kap energije iz njih počinju problemi. U Juventusu je trajalo tri, u Čelsiju dve godine, nije slučajno zatvorio vrata dupetom, u oba kluba. Pokušaj da preskoči hijerarhiju, odnosno pomisao da bi mogao da preraste pozornicu na kojoj je spakovana njegova uloga, završio se padom u provaliju, makar kada je način na koji je otišao u pitanju.

Temperament koji ga je sa manjkom talenta i viškom energije odvukao sa terena u istoriju Juventusa, stoji kao saliven kada nosite kopačke, sa odelom se baš ne slaže.

Konte odlazi posle pobedonosnih godina i trofeja i nikome nije žao, biće da to više govori o komunikaciji sa okruženjem nego trenerskim kvalitetima. Nisu to samo Juve i Čelsi, Bari je napustio posle plasmana u Seriju A, samim sedenjem na klupi na "Svetom Nikoli" zaradio je i prezir, a bogami i jednu šamarčinu na malom fudbalu u svom Lećeu (pisao sam o tome). Jer tamo ne postoji razlog, samo igranje na prvu loptu...

Ali, ovo nije priča o Konteu, već onome što ostavlja nasledniku.

Sličnosti između Sarija i Kontea nema, osim kada je fanatičan rad u pitanju. Međutim pristup je drugačiji. Novi čovek na klupi će samim ponašanjem, onim legendarnim espressom i cigaretom u Kobhamu na treningu spustiti tenziju i naterati fudbalere da zavole igru.

Ti dimni signali koje je u Dimaru, Napolijevoj bazi ispuštao nekadašnji bankarski činovnik iz Toskane, odrastao baš u Napulju, gledaju kako otac rmbači na dokovima biće jasna poruka za okolinu, Čelsi će morati da se prilagodi Sariju.

Ma koliko čudno zvučalo, to je jedini put, podrazumeva strpljenje i vreme, znam da već sada zvuči kao nemoguća misija, ali je novi trener danas rekao da od njega nije traženo ništa, osim da bude kompetitivan.

E sad, u ruskom shvatanju stvarnosti gde uspeh i žurba da se troši i pobeđuje, uvek idu pod ruku, ta reč može da znači mnogo toga, uključujući i nerealnu ambiciju. Samo ne zaboravite, Sari je uspeo da pacifikuje i mnogo goreg gazdu, poput De Laurentisa.

Rastanak je bio gorak, upravo jer Sari nijednog trenutka nije želeo da glumi u sapunicama filmskog producenta koji ga je plaćao i na kraju je odbio da mu veruje na reč.

Ništa nije osvojio, što je prvo na šta su engleski mediji ukazali, ali niko nije ništa osvojio, osim Juventusa, za Sarijevog vremena na jugu Italije, njegova dostignuća se ne mogu meriti tim lenjirom.

Svake godine je skupljao sve više bodova, oteli su mu najboljeg igrača, on je stvorio novi mehanizam, nisam siguran da će Anćeloti uspeti što i Sari, da raspali nadu pod Vezuvom.

No, za Sarija to je prošlost.  Vrlo dobro zna da je preduslov pobede okružiti se svojim ljudima, poput apostola, igračima koji će širiti njegovu reč u svlačionici. Nasledio je odličnu osnovu, igrački Čelsiju ne fali ništa, ako zadrže umorne i demoralisane, udahnu im želju da igraju fudbal, uz obećana pojačanja to će biti pravi materijal za novog Romanovog Italijana.

Ovaj je drugačiji, nimalo proračunat i impresioniran okruženjem, jednostavno Sari poseduje onu vrstu unutrašnjeg ubeđenja da je sve što je potrebno naporan rad. Van terena, njegov uticaj ne postoji, bolnu i po okolinu ponekad opasnu opsednutost koju recimo poseduju Murinjo i Konte kod Sarija menja pokroviteljski odnos prema igračima i princip da se loše stvari saopštavaju u četiri oka. Znam da Premijer liga od trenera pravi čudovišta, Venger je dobro definisao tu vrstu stresa, ali čini se da Sari nema šta da izgubi.

Čelsi kao prilika karijere je odlična polazna tačka, upravo jer se tamo stvari završavaju mentalnim raspadima, sam vetar promene će omogućiti svima da lakše dišu. Pa, pobogu, to se desilo i sa Avramom Grantom koga je klizalište na Lužnjikiju sprečilo da osvoji titulu prvaka Evrope, ovde pričamo o mnogo boljem treneru i čoveku koji sa istom strašću trenira tim u petoj i prvoj ligi.

I o tome sam govorio, svaka utakmica je događaj u životu bankarskog službenika koji je imao spremne 33 situacije za prekid dok je nedeljom pre podne vodio amatere u nedođijama. To je posvećenost, treba je razlikovati od opsednutosti stvarima van terena.

"Ako se zabavljate, obaveza je manje dosadna", objasnio je Sari trenersku filozofiju. Kako kaže Arigo Saki, kod svih Sarijevih timova na terenu se veoma jasno vidi posledica, odnosno rezultat urađenog na treningu.

Novi trener Čelsija je svojevremeno kao pristup citirao reči svog dede koji je pred fudbalsku utakmicu govorio da nisu došli da istovaraju šleper nego da igraju. Iz takve premise sledilo je da Sariju nisu potrebni fizički radnici, već ljudi vešti u onome što rade.

I to će biti najveća promena, pokušaj da se pobeđuje bez stresa. Znam, zvuči ludo, samo ako pogledate Sarijevu karijeru, nijedna stvar koju je napravio niti je bila logična, niti očekivana...

Upravo zato ćete čuti da je Sari provincijski rasista ili homofob koji ne poštuje pravila igre u kojoj nikada nije učestovao na samom terenu. Ništa od toga, što reče Orijana Falači, mediokriteti političke korektnosti uvek negiraju zaslugu, zamenjuju kvalitet, kvantitetom.

Tako je i sa Sarijem, da se ponovo poslužim rečima njegove slavne zemljakinje, ako želite da izbegnete bol opsednutosti (ovo bi se moglo odnositi i na Kontea i na Murinja), potrebna vam je strast. Da bi se živelo, potrebna je strast.

Sari je vodeći se time stigao mnogo dalje nego što se usuđivao da sanja.

I ostavimo ga da u tome uživa.