Slučaj "Katai" - Rasizam pod reflektorima fudbalskog Salema

Možda i najbolja definicija društvenih mreža je da su u pitanju sociologija i psihologija, a ne tehnologija, odnosno da tom megafonu novog doba previše pridaje značaj kada je u pitanju forma, umesto suštine.

Tačno je, tradicionalisti, uključujem i omiljenog Umberta Eka su internet nazivali sredstvom koje omogućuje da lunatike iz kafane čuje veći broj ljudi, ali nekako mi se i čini da je benefit ipak veći od štete.

Da, uvrnuti su spoznali da u tamnom kutku drugih soba širom sveta sede neki slični njima, odnosno da u svojim teorijama o zlom spoljašnjem svetu nisu sami. Samo to je neizbežni nus-produkt, brzina kojom živimo postala bi preopasna za suočavanje sa stvarnošću da nije brzine informacija, odnosno socijalnih mreža.

Zamislite svoj život (imam lošu vest za vaš mlade, ubrzava se kao mašina za veš kako starite) bez mogućnosti da pokupite informaciju koja određuje egzistencijalni problem ili olakšava dolaženje do predmeta želje. Da, upravo društvene mreže i raspaljuju želje, ali život je dobra zajebancija samo uz snove, drugačije bi samo bespotrebno udisali vazduh.

U takvom svetu, na žalost prokaženog Aleksandra Kataija, odnosno njegove supruge, lako je zauzeti busiju, pogotovo bez razmišljanja, ili razumevanja stvari. Poznatima je teže, jer je Šerlokova lupa sada uvećana do neslućenih razmera, a pamćenje modernog čoveka se od muvlje pameti pomerilo ka skrinšotu.

To što je napisala Tea Katai, lako je osuditi, pogotovo u osetljivim vremenima, dok se rasni problemi Amerike prelivaju iznad dokova političke korektnosti.

Ona se ne razlikuje od neke Svetlane iz Malog Mokrog Luga koja to piše svaki dan, ali ima sreću da njeni tvitovi ili objave ne sjaje pod reflektorima koji plaćaju supruga.

Iskreno, sa rasistima, kao ni teroristima nema pregovora, ni abolicije, makar iz moje vizure, Samo haranga na Teu Katai nije iskrena, ona nije u Čikagu, Los Anđelesu, Srbobranu ili Švedskoj mogla da postane rasista. Nije baš da je komšija iz Obale Slonovače pravio problem oko upotrebe zajedničke prostorije za sušenje veša ili kasirka iz Malija uletela u termin kod kozmetičarke.

Bez ironije, Tea Katai je žrtva neznanja, nesnalaženja u svetu političke korektnosti, nepoznavanje istorije američkih katarzi koje se periodično dešavaju kada stvari ne možeš više da naguraš pod tepih.

U profesiji njenog supruga, dobro je odigrati na prvu loptu, može da te ponese i atmosfera, ali van terena, kada se meri svaka reč, tu je kajgana Svetog Petra još skuplja nego obično.

Da se razumemo, LA Galaksi je samo otvorio kišobran, prikupio poene, taj PR će im zgodno koristiti u budućnosti. Ali, molebani za patike ili kako ih je već nazvala, ili pozivanje na ubistvo demonstranata gospođe Katai, nisu najveći problem američkog društva.

Ili našeg, svejedno, kada su se pustošile prodavnice u neuspelom tihovanju nad Kosovom, sa bezbedne udaljenosti. Ne znam koliko je godina prošlo (tuce, mislim), problemi društva nisu rešeni, iako su patike odavno iznošene i van upotrebe.

Ima dosta od atmosfere iz Salema na društvenim mrežama, koliko sam pogledao američke medije pošto je srpski fudbaler dobio otkaz. I nije problem u tome, rekoh, svetla su isuviše jaka da budalaština poput ove ne bude razapeta na sve načine.

Slagao sam vas u naslovu, ovo nije priča o Tei Katai, nebitno je šta ona misli, već društvo u kome živimo. Taj virus nije zaradila u Americi, i to je najtužnije u čitavoj priči...

Jer kad napušite Roma koji briše šoferšajbnu na raskrsnici i istovremeno gorljivo osuđujete nasilje policije u Americi, niste bolji od bilo koga, samo je pozornica na kojoj glumite u mraku...