Mađari? Sećanje na časove fudbala!

Više od svega želeli smo na veliko takmičenje. Godine izolacije, odnosno sankcija, povratak kući bez odigranog minuta sa EP iz Švedske, političko sprečavanje SR Jugoslavije da igra u kvalifikacijama za Mundijal u SAD i šampionat Starog kontinenta u Engleskoj, učinili su nas nestrpljivim, ali i punim nade.

U to doba verovalo se, makar kada su imena u pitanju, da Srbi i Crnogorci u krnjoj Jugoslaviji imaju jednu od najjačih reprezentacija u Evropi. Naši fudbaleri su bili zvezde u najjačim ligama i najjačim klubovima na svetu, pa smo posle skidanja sankcija sa puno nade očekivali povratak na reprezentativnu scenu.

Žreb nas nije mazio, smestio nas je u grupu sa Špancima, Česima koji su bili vicešampioni Evrope, Slovacima, kao i autsajderima Maltom i Farskim Ostrvima. Samo pobednik je išao dalje, drugoplasirani tim je morao u baraž.

SR Jugoslavija je imala dva najlakša rivala na startu, Farane smo pobedili sa 3:1, u meču koji će verovatno ostati upamćen po tome što je selektor Santrač koji nije dorastao timu koji vodi, na desnog beka stavio Đanija Ćurčića. Uz toj ultraofanzivnoj formaciji dobili smo lako, mada smo primili gol, Već u sledećem meču neko se dosetio da bi trebalo da na desnog beka stavimo defanzivca. Igrao je Bata Mirković, dao i gol, spakovali smo Maltežanina šest komada pa je cilj, maksimalan učinak protiv „patuljaka“ bio ostvaren.

Faranima smo u Toftiru dali osam golova, opet su zatresli mrežu Kocića, gledalo nas je na ostrvima u Atlantiku 1017 ljudi.

A, onda je usledio možda i ključni meč, mnogo toga nam je Pavel Kuka oprostio na „Marakani“, Peđa Mijatović nije Česima, nismo blistali, ali smo dobili sa 1:0. Bila je to dobra uvertira za duel sa najjačim timom u grupi. Već tada se videlo da na individualni kvalitet ne možeš baš sve, „Crvena furija“ koja je i dalje bila daleko od sadašnjih visina je lako dobila, bilo je 2:0 u prvom delu, golovima Pepa Gvardiole sa penala i Raula, na kraju je pocrveneo i Saveljić, nekako već tada je bilo jasno da ćemo teško do prvog mesta.

U aprilu smo obezbedili praktično baraž, u nadoknadi je Savo Milošević matirao Mikloškog za pobedu u Pragu od 2:1. Probali smo da se vratimo u trku protiv Španaca, Mijatović, u to vreme jedan od najboljih igrača sveta je do ludila dovodio Abelarda na krcatoj „Marakani“, Španija je, iako je vodila golom Jera iz penala bila u mišjoj rupi čitav meč, na kraju, Mijatović iz penala u finišu, bod koji je značio da nećemo direktno na Mundijal.

Do kraja nismo pobedili Slovake u Bratislavi (jesmo prethodno u Beogradu), dobili smo i Maltežane sa 5:0 u gostima, na kraju 23 boda, tri manje od Španije, velikih sedam ispred drugog tima u Evropi, moćne Češke.

Moralo se u baraž, tamo je ušlo osam drugoplasiranih.

SR Jugoslavija je bila u jačem šeširu, nosilac sa Hrvatima, Italijanima, Republikom Irskom. Mogući rivali bili su za nas uvek kobna Ukrajina, Rusi, Belgijanci i Mađari.

Drugim rečima, čitav prvi šešir je čekao Mađarsku, zemlju slavne prošlosti i tada tužne fudbalske sadašnjosti. Kada su kuglice zaigrale, i žreb nas spojio sa severnim susedima, selektor Santrač je skočio i počeo da „overava“ što je razbesnelo Mađare. Istina, bilo je nesportski, nije uspeo da se uzdrži, ali su svi odahnuli.

Zbog čega, videli smo vrlo brzo.

Krajem oktobra 1997. na stadionu „Florijan Albert“ u Budimpešti koji se tada zvao Ulloi Uut Jugoslavija je zgromila Mađare. Stadion Ferencvaroša nije bio ni pun, za domaćina bolje, posle deset minuta gubili su sa 3:0, do poluvremena je bilo pet, na kraju 7:1 za goste, revanš nije morao ni da se igra, praktično smo se plasirali na Mundijal u Francuskoj.

Te čarobne noći Brnović, Đukić, Savićević, tri puta Mijatović i na kraju i Savo Milošević su torpedovali nesrećnog Šabolča. Sutradan su novine u Mađarskoj izašle sa crnim stranama, na nekima je bilo napisano „sramota“, drugi mediji su ostali bez reči. U tamošnjem fudbalu to se tretiralo kao definitivni slom pedesetih jedne od najjačih fudbalskih nacija na svetu.

Naši fudbaleri nisu imalu milosti u revanšu, Peđa Mijatović je postigao četiri gola, Milošević je načeo Mađare. U tom trenutku Savo i Peđa bili su najstrašniji evropski reprezentativni tandem, računajući kvalifikacije i dve utakmice baraža, zajedno su postigli 25 golova u 12 mečeva,

Sećanja na tih 12:1 u baražu protiv Mađara nikada nisu izbrisana kao ni ona Mijatovićeva prečka nekoliko meseci kasnije u osmini finala Mundijala u Francuskoj.

Kako je jednom definisao Siniša Mihajlović imali smo nestvarno dobre igrače koji su radili šta su hteli i nikada nisu bili tim. Protiv jačih rivala, ali i u završnici velikih takmičenja je to bilo kristalno jasno.