CRTICE O ISTORIJATU MLADIH REPREZENTACIJA SRBIJE: Neočekivane pobede, neostvareni talenti i golovi u 90. minutu

U pobedi se ne uznesi, u porazu... kako već ono ide.

Jer, prisetimo se, kadetske, omladinske, mlade... selekcije Srbije (prethodno SCG) su u poslednjih desetak godina zabeležile daleko veće uspehe od svojih seniorskih parnjaka. Polufinala i finala omladinskih selekcija nisu bila retkost, a rezultati koji su nam donosili nadu u budućnost srpskog fudbala bili su tako česti da je neverovatna činjenica da su praktično svi ti igrači nekako tonuli u prosek pri prelasku u seniorsku konkurenciju, a čak i kad bi napravili solidne klupske karijere, to se slabo odražavalo na rezultate seniorske selekcije. Stoga, prisetimo se kratkog istorijata naših mlađih selekcija od ukidanja sankcija SR Jugoslaviji 1994. naovamo.

Pre svega, zanimljivo je napomenuti da uspesi u mlađim kategorijama koincidiraju sa neuspesima starijih i obratno. Naime, dok je naša seniorska reprezentacija bila relativno respektabilni redovni učesnik najvećih takmičenja, mladi su bili u potpunom rasulu. Devedesete su bile crna rupa omladinskih kategorija. Iz tog perioda ostalo je u pamćenju hapšenje naših omladinskih reprezentativaca zbog krađe u tržnom centru u Austriji (uz posledičnu suspenziju omladinske reprezentacije iz sledećeg kvalifikacionog ciklusa), zatim tragična sudbina supertalentovanog Čabe Hanđe, koji je za vreme jednog omladinskog turnira ispao kroz prozor hotelskog WC-a i ostao invalid, dok sa sportskog stanovišta taj period najbolje oličava katastrofalan poraz od 6:2 u Beogradu generacije u kojoj su igrali Ognjenović, Pjanović, Saša Ilić i Pantelić od Hrvatske iz koje, sem Jerka Leka i Pletikose, praktično niko nije postao reprezentativac. Takav rezultat objašnjiv je, međutim, imenom selektora (Milovan Đorić), ali i sveopštom nebrigom koja je (i) devedesetih vladala u FSJ (bilo je to doba kad su se pripreme seniorske reprezentacije za Evropsko prvenstvo obavljale po opskurnim turnirima u Kini). Sveukupno, tad se moglo pretpostaviti da budućnost ne nosi ništa dobro. I tako je i bilo. Seniorska reprezentacija sačinjena od igrača koji u omladinskim kategorijama nisu postigli ništa, propustila je SP 2002 i EP 2004.

Ipak, upravo 2004. došlo je do prvog velikog uspeha mlade reprezentacije. Dogodilo se nešto dotad nezamislivo. Ne samo da su se mladi kvalifikovali na U-21 Evropsko prvenstvo, nego su stigli i do finala i, samim tim, Olimpijskih igara u Atini. Iako su te Olimpijske igre ostale upamćene po prvoj katastrofi od Argentine i po dan-danas viralnom penalu u utakmici protiv Tunisa.

Bio je to ipak početak velikog broja uspeha mladih reprezentacija, koje će uslediti. Hajde da se podsetimo najupečatljivijih trenutaka naših mladih selekcija u poslednjih desetak godina. Napisaću ovo u nabacanim crticama, tekst će namerno biti haotičan, jer su sećanja uvek takva, ali i zato što u ovom slučaju, kad se na taj način saberu na jedno mesto, stvaraju koherentnu priču.

- Pre svega, ono što je direktno izazvalo ovaj tekst bio je meč osmine finala Svetskog prvenstva protiv Mađarske. Sticaj neverovatnih okolnosti, kombinacija drame i slučajeva kojih bi bilo mnogo i za deset utakmica, dovela nas je do trijumfa nad Mađarskom. Bilo je tu svega – da je u pitanju film, rekli bismo da su preterali – gol toliko prozivanog Šaponjića u poslednjem minutu, crveni karton, autogol (opet u poslednjem minutu) Mađara koji nije ni trebalo da igra ovo prvenstvo, ali mu je Fudbalski savez Mađarske, velikodušno i nadasve glupo, oprostio četvoromesečnu suspenziju koju je dobio u februaru zbog pljuvanja sudije. Scenario za film je tu, ali neka snimanje sačeka kraj ovog prvenstva. Ipak, ova priča nas tera da se vratimo unazad i prisetimo da su nekako utakmice naših mlađih kategorija nekako po pravilu bile uzbudljive i nesvakidašnje. Ali onako, baš uzbudljive i baš nesvakidašnje.

- Imajmo, inače, na umu da je ova reprezentacija već dva puta u ovom ciklusu postizala golove u poslednjim trenucima – Maksimović protiv Turske u kvalifikacijama za EP (taj gol nas je praktično poslao na EP), a potom Mandić protiv Bugarske na samom prvenstvu. Taj gol nas je istovremeno kvalifikovao za Novi Zeland i poslao u polufinale, u kome smo od Portugala otpali na penale. Videćemo, međutim, da ni penala ni golova u poslednjim sekundama nije falilo u novijoj istoriji naših mladih reprezentacija.

- Imajmo na umu i to koliko mladih nada nije ispunilo očekivanja na prelasku u seniorsku karijeru. Uzmimo za primer Borka Veselinovića, najboljeg strelca U-19 Evropskog prvenstva 2005, ili Danijela Aleksića, čija se karijera nikako ne može smatrati propalom, ali se možda više očekivalo od najboljeg igrača U-17 Evropskog prvenstva 2008. Ta njihova priznanja pokazuju da su imali/i dalje imaju talenat, ali da možda samo nisu imali dovoljno sreće da budu u državi gde bi se taj talenat kvalitetno izbrusio.

- Sa druge strane, postojali su i talenti za čije postojanje možda ne bismo ni saznali da nije bilo uspeha mlade reprezentacije. Zoran Tošić je primer igrača koga je mlada reprezentacija stvorila – od anonimnog igrača Banata do A reprezentacije i odlaska u Mančester Junajted prošlo je tek nešto više od godinu dana, a upravo EP 2007. i polufinalni trijumf nad Belgijom (Onom Belgijom sa Miralašom, Felainijem, Vitselom i Vermalenom) ga je stvorilo. Bez tog turnira njegova karijera skoro sigurno ne bi išla u istom pravcu. Slično je bilo i sa anonimnim fudbalerom Košica koji je 2009. pokazao neverovatnu tehniku, brzinu, prodor i dribling protiv Italije sa Balotelijem, Markiziom, Abateom... Tada su mnogi u Srbiji prvi put čuli ime Nemanje Matića. Prvenstva mlađih kategorija mogu nam otkriti bisere za koje nismo ni svesni da ih imamo.

- Da se posvetimo malo onim tako čestim nesvakidašnjim momentima u istoriji nastupa naših mlađih selekcija na prvenstvima Evrope (svetska prvenstva su nas dosad uglavnom zaobilazila). Jedan od najnezaboravnijih, prvi u nizu golova u poslednjim trenucima koji su krojili sudbinu reprezentacije, bio je onaj Miloša Marića na U-21 Evropskom prvenstvu 2004. Prethodno je u grupnoj fazi Ivanović protiv Hrvatske dao prvi od velikog broja pobedonosnih golova po kojima će postati poznat kao bek koji rešava utakmice. Posle uspešnog prolaska grupne faze, usledilo je polufinale protiv Švedske, u kome je ujedno na talonu bio i plasman na Olimpijske igre. Naime, to prvenstvo je bilo kvalifikaciono za OI 2004. i prve tri ekipe su obezbeđivale plasman. Kada je delovalo da je poraz od Šveđana neminovan i da će se morati u meč za treće mesto, Marić je u nadoknadi vremena odapeo fantastičan projektil sa 17-18 metara iskosa s leve strane, što je bacilo protivnika u nokdaun. Nokaut je usledio u penal-seriji. Odlučujući penal je ponovo iskoristio Marić, poslavši SCG na prve OI od 1984. U finalu je Italija bila nepobediva, ali smo bili ubeđeni da u Mariću dobijamo velikog igrača. Njegova karijera, mada solidna, ipak nije opravdala ta očekivanja. Marić je odigrao nekoliko utakmica u seniorskoj reprezentaciji (poslednju 2005), da bi zatim karijeru proveo na liniji Olimpijakos-Župiler liga.

- Pitanje je koliko je Marićev gol suštinski doneo sreću našem tadašnjem mladom timu. Naime, iako je plasman na OI doživljen kao ogroman uspeh, većina igrača koji su ga obezbedili nije dobila dozvole klubova da učestvuje na OI. Ekipa skupljena s koca i konopca je na OI, kao što gore rekoh, služila kao kanta za napucavanje i za stvaranje urnebesnih video klipova. Golman Nikola Milojević bio je posebno tragična figura. Nakon sjajnog nastupa na Evropskom prvenstvu, bio je pred potpisivanjem ugovora sa CSKA iz Moskve. Međutim, nakon katastrofe na OI, od ugovora nije bilo ništa. Milojević je ostvario solidnu karijeru u JSL, ali ostaje osećaj da su mu te Olimpijske igre preokrenule karijeru na pogrešnu stranu. Nekada sitne stvari načine krupne posledice. I to treba da imamo na umu.

- Da ne bude da su one mlađe među mlađim kategorijama potpuno van radara (mada je to i očekivano), samo da napomenem da je timsku igru i fudbalski duh moguće pokazati i sa 16-17 godina. Možda najveći uspeh naše U-17 reprezentacije u ovom periodu bio je jedan gol protiv Moldavije. Iako zvuči krajnje nereprezentativno, uopšte nije. Za razliku od svojih starijih kolega koji su postajali viralni po zlu, ta reprezentacija (1996. godište i mlađi, neki od njih sad igraju na Novom Zelandu), izvela je jednu od najzanimljivijih timskih akcija pri izvođenju kornera koje je internet video, a koju je Andrija Živković krunisao golom. Igranje za mlađe kategorije Srbije može vam doneti i planetarnu slavu, ako je sudeći po broju pregleda koje snimak tog gola na youtube-u ima. 

- Možda najveći preokret u skorijoj istoriji srpskog/srpsko-crnogorskog/jugoslovenskog fudbala dogodio se u jednoj utakmici mladih selekcija. Naime, iako se može govoriti o utakmicama Partizan-QPR ili, skorije, Crvena zvezda-Dinamo Tbilisi, trijumf mlade reprezentacije nad Švedskom 2006. svakako je bio nešto najneverovatnije što je srpski fudbal bio sposoban da priredi. U pitanju je bio dvomeč baraža za plasman na EP. U prvom meču, u Novom Sadu, Švedska je postigla golove u 4. i 9. minutu. Na kraju je bilo 0:3. Odlazak u Švedsku je trebalo da bude običan besmislen i donekle ponižavajući izlet. Međutim, dogodilo se čudo. Ekipa u kojoj su bili Mrđa, Krasić, Milovanović, Basta... u 11. minutu je vodila 0:2 a do poluvremena je anulirala prednost Šveđana. Na kraju je bilo 0:5, a ostala je upečatljiva scena kako dvostruki strelac Babović, nakon izmene, na klupi grli Krasića i viče "Nisu verovali u nas! Nisu verovali!" Na samom prvenstvu, Dejan Milovanović je golom sa 20 metara doneo pobedu nad Italijanima (Milovanoviću, inače, to nije bio jedini put da pobeđuje Italijane, pošto je i u kvalifikacijama 2003. doneo pobedu 1:0 nad istim protivnikom, a da ne pominjemo da je i protiv Kjeva postigao izvanredan gol – golovi protiv Italijana su verovatno kruna Milovanovićeve karijere). Nakon pobede nad Italijom usledio je trijumf nad Češkom, golom Boška Jankovića, ponovo u nadoknadi vremena, kao i toliko puta kad su naše mlade selekcije u pitanju, a zatim i pomenuti trijumf nad budućim belgijskim superstarovima i plasman na OI u Pekingu. Zanimljivo je da, što se tiče Olimpijskih igara, ama baš bukvalno ništa nismo naučili iz iskustva od pre četiri godine, tako da se ponovila priča iz Atine – finalisti U-21 Evropskog prvenstva 2007. su naprasno postali nesposobni da igraju pred OI u Pekingu, tako da su, u komičnom spletu okolnosti, dva od tri igrača starija od 23 godine, koliko je na OI dozvoljeno, bili tada već zaboravljeni Miljan Mrdaković i Aleksandar Živković, koji su u reprezentaciju ušli kao igrači Šandonga, odnosno jedini koji su bili voljni da igraju u Kini – jer su u Kini već živeli. Da sve bude zabavnije, Živković je u tom timu, iako znatno stariji od saigrača, vidno odskakao srčanošću i požrtvovanjem. Rezultat je, ipak, bio skoro isti kao 2008. – poslednje mesto u grupi i opravdanje Tomislavu Karadžiću da otpusti Miroslava Đukića s mesta selektora seniorske reprezentacije. Đukić, paradoksalno, uopšte nije trebalo da bude selektor olimpijske reprezentacije, pošto je u međuvremenu preuzeo A tim, ali nije bio nikog drugog, pa je on ostao da sa ekipom koju je godinu dana ranije odveo do finala završi i taj poslić po imenu Olimpijske igre.

Rezultat je bio razočaravajuć i potpuno lišen smisla – Đukiću je neuspeh sa olimpijskom reprezentacijom dat kao opravdanje za otpuštanje sa mesta selektora seniora, koje nije vodio ni u jednoj zvaničnoj utakmici. FSS 1 - Zdrav razum 0.

- Verovatno najgore, ali, paradoksalno, i jedno od uspešnijih izdanja naše mlade reprezentacije, bilo je ono iz 2006. U "grupi smrti", sa Francuskom, Nemačkom i Portugalom, naši su uspeli da pobede Portugal i, uz poraz od Nemačke, u poslednjem kolu računaju šta im je potrebno za prolaz dalje. Poraz od Francuske u poslednjem kolu bi nas eliminisao u svakoj računici, izuzev u slučaju pobede Portugala nad Nemačkom jednim golom razlike. Jalovom i bezidejnom igrom, kao da su se već predali, naši su, naravno, izgubili od Francuza, dok u meču Portugal-Nemačka, koji se igrao istovremeno, nije bilo golova. Naša ekipa je ovim porazom već bila praktično eliminisana, pa je komentator Aca Stojanović, u činu pravednog revolta, u poslednjim minutima krenuo da poput radio reportera prenosi meč Nemačka-Portugal. Sa poslednjim zviždukom na meču Srbija-Francuska, razočarani Stojanović odjavio se iz prenosa.

Već je počeo propagandni program, kad se, van svakog protokola, u pola reklame začuo njegov unezvereni glas. "MUTINJO!!! MUTINJO!!!!!!" Još jedan trijumf u nadoknadi vremena, ko zna već koji, za našu mladu reprezentaciju i odlazak u finale. Ovog puta ne zahvaljujući nema, nego zahvaljujući jednom Portugalcu. Ipak, ovaj poklon-prolazak nije probudio našu reprezentaciju. Polufinalna utakmica SCG-Ukrajina bila je, bez ikakve sumnje, najdosadnija fudbalska utakmica koju sam u životu gledao. Čak su i penali bili dosadni. I otpali smo na kraju, treba li napominjati.

- I da se na kraju vratimo reprezentaciji koja je u nedelju pobedila SAD.

Generacija rođena 1994. osvojila je U-19 Evropsko prvenstvo 2013. Na tom prvenstvu, u osvajanju titule su učestvovali i neki od igrača rođeni 1995, koji igraju na SP na Novom Zelandu – Gaćinović, Milinković-Savić, Rajković... Jasno je da igrači koji u tri godine učestvuju u osvajanju Evropskog prvenstva, polufinalu sledećeg Evropskog prvenstva i, za sada, četvrtfinalu Svetskog prvenstva, imaju talenat kome je nebo granica. Istovremeno, na drugom kraju sveta, uskoro počinje U-21 Evropsko prvenstvo za igrače rođene 1992. i kasnije, na kome će naša ekipa biti desetkovana otkazima. U pitanju je ponovo kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre. Stalno nam generacije u mlađim kategorijama priređuju ogromne radosti i stalno uspevamo da te radosti pretvorimo u gorak ukus i rezigniranost kada uspehe mlađih kategorija treba pretvoriti u nešto konkretno.

Tako da na kraju svih, kako uspeha, tako i neuspeha mlađih kategorija ne možemo da stavimo tačku nego tri tačke ili znak pitanja. Hoće li ova generacija, kao i tolike prethodne, izgubiti bitku sa prelaskom u seniorski fudbal?

Hoćemo li uspeti da se plasiramo na Olimpijske igre, najveću manifestaciju na svetu? Hoćemo li tamo ponovo otići da se brukamo i obezbeđujemo materijal za youtube šaljivdžije? Ima li u FSS ikoga svesnog šta treba činiti sa mladim fudbalerima ili samo na njih gledaju kao na vreću sa znakom dolara? Kada će se svi ti milovani đorići skloniti iz srpskog fudbala? Bojim se da znam odgovore na sva ova pitanja, ali želim da verujem da ima šanse da ćemo nekako iskočiti iz šablona, iz sistema koji izvanredno uspeva da talente pretvori u mediokritete i da učini da za svaku seniorsku reprezentaciju (koju, je li, čine dojučerašnji juniori) ubrzo krenemo da pričamo „penzionišite bre ove babe, treba samo ubaciti ove klince u seniorsku reprezentaciju“.

Dok i njih ne potrošimo za koju godinu i tako opet, i opet, i opet, zauvek u začaranom krugu nada i razočaranja, jer ne umemo da učimo iz sopstvenih grešaka.

- Srećno momci, trebaće vam.