Aleksandar Joker Ilić: Predrasude o borcima? Nismo mi sje**li svet, već ljudi u odelima... Zašto da ne napunimo Marakanu?"

Život je borba. Sport je borba. Te dve stvari su usko povezane u onoj osnovi. Oduvek se takmičimo, da li sa nekim ili sa samim sobom. Oduvek želimo da pomeramo granice sopstvenog ili tuđeg, ali najvažnije čemu nas sport uči jeste da smemo da se pogledamo u ogledalo svakog dana. Da nam obraz bude čist u moru zla. Da se ponosimo sobom i da se oni do kojima nam je stalo ponose nama.

Borilački sport nam pruža mogućnost da tesitramo mentalnu i fizičku snagu. Da radimo na svojoj ličnosti i da se časno borimo za ''goli život''. Samo nudi mogućnost, ne garantuje da će svako da poštuje te principe i da će postati bolja verzija sebe. I ne možeš, da, posle bavljenja istog, ne pogledaš u ogledalo i ne vidiš ožiljke. Ožiljke borbe i života predstavljene kroz sport.

Pre desetak godina, jedva da su se znale osnove od strane domaće javnosti, a danas je, tvrde borci, to treći sport u Srbiji. Pokazuju to brojke, kako na samim događajima, tako i na društvenim mrežama koje prevazilaze milionske cifre.

Jedan od pionira MMA u Srbiji Aleksandar Ilić poznatiji kao Joker, važi za popularnijeg i jednog od najboljih boraca u zemlji. To smo mi konstatovali, a ko je on u biti najbolje će nam reći sam Aleksandar.

"Aleksandar Ilić je jedan sasvim regularan tip koji od malih nogu ima svoje snove. Oduvek sam znao da ću da budem profesionalni sportista. Nekada sam se bavio košarkom, sada je to borilački sport. Ne mislim da se preterano razlikujem od drugih ljudi. Živim sasvim normalan život. Za neke pomalo i dosadan jer se sve svede na treninge, oporavak i to malo slobodnog vremena koje gledam da iskoristim da budem sa kćerkom ili sa nekim kvalitetnim ljudima. Život su uspomene i i trenuci koje bi trebalo da iskoristite kvalitetno, a sam život ide brzo i nemate mnogo prostora za kvalitetno slobodno vreme. Možda nekome delujem kao ludak jer se bavim agresivnim sportom, ali ja isto odlazim sa detetom u park, igraonicu, na roditeljske sastanke... Radim sve što i bilo ko drugi, a moja prednost je to što radim posao koji volim, pa na njega odlazim srećan i zadovoljan, ispunjen... Samim tim što si u sportu, ako uspeš malo više, brzo postaneš polujavna, javna ličnost, pa možda ima tih momenata kada te ljudi prepoznaju. Ima i negativnih stvari, gde su pritisak, komentari", počeo je Ilić za "Sportske.

Od kada datira nadimak zbog kojeg je prepoznatljiv i koji mu je zaštitni znak?

"To je moj omiljeni crtani karakter. Od malih nogu, deca se vezuju za neke likove, superheroje... Kod mene kontra. Vezao sam se za njega i uvek sam shvatao – bolje iskreni negativac nego lažni pozitivac. Gledao sam ga kroz crtane filmove i stripove, a tek kasnije je Hit Ledžer postao popularan s njegovim likom u Betmenu 2008. Već tada sam imao njegove tetovaže, trenirao sam košarku, nisam ni bio u MMA. I tokom drugog profesionalnog nastupa u Slovačkoj, jedan menadžer me je pitao imam li nadimak i on mi reče da sam Joker, po tetovažama. Od tada je to ostalo, od 2015".

Mnogo je primera kada se sportisti odjednom opredele za promenu i sa jednog ''borilišta'' pređu na drugo. Kako je Ilić odustao od košarke i stvari uzeo u sopstvene šake?

"Desilo se spontano. Bila je to i priroda mog karaktera. Bio sam nestašniji kao dete, razne klinačke gluposti, tuče... Ne bih tome pridavao značaj, svi smo to prošli, posebno muški deo populacije. Oduvek sam voleo borilačke sportove gledajući Brus Lija, Van Dama... Pa sa bratom 'Američki nindža' i ostalo... Nekako je to i priroda muškaraca, da kada ih kao male pitate šta žele da budu, da kažu: 'najjači' ili 'najbrži'. Dok su devojčice male princeze. To je normalno i u srži je našeg DNK, što nas i odvaja u tom pogledu. Niko u regiji nije postojao ko je bio uspešan u borilačkim sportovima osim Mirka Filipovića koji je u našim glavama bio Dart Vejder, nešto nedostižno, nerazumljivo. Tu je, ali nije tu. Nisam mogao svojim roditeljima da kažem, kao što deca danas mogu dok gledaju Đokovića: 'Mama, ja bih da budem teniser, Novak je poznat, zarađuje milione'. Pa ti oni odgovore da će ti pomoći, upisati te na tenis... Ja 2009. nisam mogao to da kažem. Ne postoji niko u regiji ko živi od tog sporta, niko nije bio priznat, niti je MMA postojao kao Savez. Teško je bilo, mnogo predrasuda, etiketa... Prošao sam težak put kao i nekolicina boraca".

Borilački sportovi su vezani za mnoštvo stereotipa o samim borcima – loši momci, agresivni, neprimereni. Upitali smo Ilića kako bi on srušio te stereotipe.

"Srušiću tako što ću odmah reći da nisam ja ovakav istetoviran s**bao ovu državu, planetu već ljudi u odelima, s kravatama, s naočarima, akt tašnama i ostalo. Nikada nisam video serijskog ubicu koji je MMA borac i izgleda kao ja. Ljudi su debili, nemam dlake na jeziku da to kažem, jer te doživljavaju kao problematičnog lika, a upravo sam ja poslednji čovek koji bi napravio bilo kakav problem bilo gde. Borilački sportovi ti daju disciplinu, svestan si sebe i vremenom dobijaš zaštitnički element prema slabijima... Nikada nisam doživeo da neki borac maltretira nekog klinca... U svakom žitištu ima kukolja, ima ih i u mom poslu, ali nikad ne bih ograničio da smo mi loši momci.  To je stereotip koji datira od 2000. Tada se nije živelo od tog sporta, sada se živi. Tvrdim da je MMA treći sport u Srbiji posle fudbala i košarke. Ljudi su mi se smejali poslednjih godina, ali sada se to dokazalo. Pronađite jedan sportski događaj, a da nije košarkaški derbi, da može da se napuni 'Arena'. Dejvis kup sada da se organizuje, ne bi se napunila. Ima vrhunskih sportova, ne nipodaštavam nijedan, ali prosto, ljudi žele da gledaju ovo. Popularnost je sve veća".

Kako kaže, u borilačkom sportu je najvažnije da budeš svoj.

"Naš sport je specifičan iz nekoliko stvari. U svim drugim sportovima se boriš uz pomoć nekog rekvizita. Da li je to fudbalska, košarkaška lopta... Da li je to formula, pa svako ima svoj bolid. Lopta ili reket... Ovde je kontaktni sport gde, grubo će sada zvučati, je moja namera da tebe povredim kao mog protivnika je iskrena i obrnuto. U svim ostalim sportovima ti foliraš da bi dobio nešto – penal, prekršaj, ukradeš vreme, tražiš tajm-aut. Ja se u mom sportu foliram da mi nije ništa jer ne smem da pokažem mimiku protivniku, jer će sudija da mi prekine meč. U oktagonu vidiš ko je kakav čovek, arena ne gradi karakter, ona ga otkriva kakav jeste. Tu nema laži i prevara i sve lampice su upaljene i životno si ugrožen. Iako nema smrtnih ishoda, ti se unutar oktagona boriš za svoj život jer neko sa druge strane dolazi da ti otkine glavu. U drugim sportovima se takođe vezuješ za tim, a ovde se vezuješ za ličnost. Ako ti se ne sviđa on kao lik, nema harizmu ili ne sviđa ti se njegov stil borbe, to je velika stvar".

Koliko je evolucija društvenih mreža uticala na konstrukciju samih događaja, redosledom borbi koje se više ne vezuju za samu važnost istih, već se za kraj često čuvaju one koje donose najviše pregleda bez obzira na kvalitet.

"Društvene mreže su sve promenile. Kvalitet života, dosta su doprinele, oduzele... Sada svaki sport se svodi na preglede. I istina je, da nema kladionica, ne bi postojalo ni sportova. Danas je to tako. Sve je postalo biznis. Nijedan spotski događaj ne bi postojao ako nema publiku, potražnju i gledanost. Ljudi danas mreže koriste ili za loš marketing iako kažu da ne postoji loš marketing, s čime se ne slažem. Mislim da postoji i da ima boraca koji se loše prezentuju. Uvek sam govorio da je nebitno kako i šta radiš, već da budeš šta jesi. Ako je tvoj stil da si Konor Mekgregor, ti si onda Konor Mekgregor. Ne na silu. Ako si Fedor Emelianenko, ideš u crkvu, nemaš mimiku, poštuješ rivala, ne daješ izjave – to si ti. Ako te publika provali da se foliraš, ti si gotov. Ne moraš da se poistovetiš sa mnom u marketingu ili sa Vasom Bakočevićem koji je najpopularniji u regionu, pa sad ljudi misle da bi trebalo da se kretenišeš da bi bio popularan. Imate jednog Darka Stošića koji ne daje nikakve izjave, ne provocira... Imate Bojana Veličkovića, Aleksandra Rakića, Duška Todorovića koji su upešni kao borci bez ikakve mrlje. A onda imate Vasketa, mene, Bojkovića koji su na neki drugi način ekscentrični, imamo neke svoje izjave, prepucavanja... Ali najvažnije je da si ono što jesi i da to traje. Da ne prezentuješ više različitih lica. Kao političari, kada se upale kamere svi skaču, a iza njih se rukuju. Publiku ne možeš da slažeš2.

Poslednja borba koju je popularni Joker imao dogodila se krajem prošle godine kada je poražen od Aleksandera Šlemenka. Rus mu se revanširao za nokaut posle 27 sekundi u borbi koja se dogodila u avgustu 2022. na RCC 12.

"Promenila je mnogo, ali Šlemenko je samo tu na vrhu piramide u tom momentu. Da nije bilo nekih mečeva pre toga, ne bi se desio ni Šlemenko. Da se nije desio Karlos Vemola mesec dana pre toga i taj poraz i da ja nisam dobio poziv da tu uletim, ne bi se desio Šlemenko. Uvek kažem, u životu se svima parkira zlatna kočija. Nekome jednom, nekome dvaput, nekome triput, nekome pet puta... Da li ćemo prepoznati i iskoristiti zlatnu kočiju u tom momentu i iskoristiti tu šansu... Ja sam je iskoristio jer sam shvatio da mi odavde nećemo dobijati pozive. Mene neće zvati UFC i reći: 'Ilke, imaš šest meseci, ti se spremi, pa kad budeš fit, zovi, mi ćemo ti dati nekog protivnika po meri'. To ne postoji. Niko nas neće čekati ni u Poljskoj, ni u Rusiji. Imaš opciju da uzmeš meč, da stisneš onu stvari i  pokušaš nešto da promeniš. Ja sam to shvatio, krljao sam se sa svima i retko ko može da ospori moj rekord sa protivnicima. Borio sam se Bukeom, Kesikom, Vemolom, Šlemenkom i sa drugim borcima. Voleo bih da još neko može da se pohvali s tim borcima. Od nekih sam izgubio, neke sam pobedio, ali sa svima sam izašao na megdan. S nekima sam iskoristio šansu, s nekim nisam. Zato me ljudi u sportu i cene. I kada si nokauter, atraktivan, to je veliki plus".

Povratak će biti vrlo brzo, a spisak potencijalnih kandidata za prvu borbu je poduži. Zimus je Ilić bio u centru pažnje kada je tokom gostovanja u jednom podkastu u Zagrebu tamošnji borac Đani Barbir upao u studio sa svojim prijateljima počevši da proziva Jokera. Da li je i on na spisku?

"Svi su na spisku. Naveo sam vam sada imena i sada zamisli koliki je meni problem da radim sa Đanijem Barbirom... To je smejurija. Ne s njim, nego sa bilo kim. Pogotovo situacija da se borim u Beogradu i ne smem da izađem... To mi je užas. Imao sam taj peh sa rukom, bila je operacija. Taj meč sa Šlemenkom je prihvaćen sa slomljenom rukom. Bilo bi ludilo da sam to propustio, kao i onaj boks meč. Ruku sada rešavam, idem na matične ćelije u Banja Luku kod profesora Jakovljevića u kliniku. Njima se ovim putem zahvaljujem što mi spasavaju karijeru. Od septembra sam spreman. Tu je opcija FNC, tu je opcija Đani, Erslan, Miran Fabijan...  Čak se pominjao Alen Amedovski koji je nekada izašao iz FNC, makedonski borac. Ne bežim ni od koga. Tu je KSW, Janikovski ima priliku da postane šampion i ako to uspe, najteži poraz u karijeri bio mu je upravo moj. Tako da, tu ima prilike za revanš. RNT me je kontaktirao, to je konkurentska organizacija Oktagonu, hoće da dođu u Beograd, nude mi meč za šampionsku titulu. Oktagon pravi sledeće godine turnir za moju kategoriju. Nuđen mi je i neki kik-boks meč. Spominje se možda i Šlemenko trilogija. Ima dosta opcija... Dosta se priča o tome i sve sam prihvatio, ali ugovor ne stigne. Ako ugovor ne stigne, glupo mi je da bilo šta hajpujem i dižem druge borce, ako se neće desiti. Neka se pokažu, pa onda možemo da pričamo. Dok ne dobijem ugovor i finansijsku ponudu koja je korektna, a nijedan nije stigao, čekamo da vidimo šta će da se izdešava".

Domaća MMA scena je poprilično uznapredovala poslednjih godina i doživljava najbolje momente u istoriji. Na nedavnom FNC, ''Arena'' je bila krcata, prethodno je to bio ''Pionir''.

"Glupo bi bilo da kažem bilo šta negativno jer u poslednje dve godine je velika ekspanzija. Znam da, kada sam Brave radio pre godinu i po dana, mesec dana se pričalo o tom iventu. Ljudi koji su došli nikada nisu videli da to tako izgleda, vizuelno, da je puna 'Arena'. To je ludilo, 17.000 ljudi, svi su oduševljeni efektima, produkcijom.  Čujem komentare da je ovo kao u Las Vegasu, prosto nisu očekivali jer je veliki skok odjednom. Najgledaniji događaj nam je bio na Megdanu u Spensu gde nas gleda nekoliko hiljada ljudi i sad odjednom ideš na nivo gde se prodaje Paid Per View - PPV (op. aut. platiš i gledaš), gde su milionski pregledi, ljudi te prepoznaju... Glupo zvuči, ali Vaso i ja damo izjavu, imamo više pregleda nego Dušan Tadić koji je kapiten fudbalske reprezentacije. Ne poredim mene sa Dušanom Tadićem, već samo kažem da ljude zanima ovaj sport. Ima mnogo ljudi koji privlače pažnju i zbog kojih se kupuju ulaznice. Nije isključeno da ćemo jednog dana raditi događaj na nekom stadionu i napuniti ga. Ako su Poljaci to uradili pre 10 godina, ne vidim zašto mi to ne bismo mogli da uradimo. Garantujem da kada bih vam iz glave sada izvadio fajt-kard, mi Marakanu punimo na keca. Samo je potrebno da se to finansira".

Poruka za one koji žele da se bave borilačkim sportom, ali i oni koji su trenutno u njemu?

"Borilački sport je odličan jer gradi karakter i daje nenormalno samopouzdanje i s jedne snage će energiju da ucentrira. Dok sam trenirao košarku bio sam 10 puta veći kreten i mnogo problematičniji. Mesečno sam imao 20 plavih koverti, problemi iz škole... Nije to bio nikakav kriminal, već klinačke gluposti. Od kada sam počeo da treniram ovaj sport, okrenuo sam se naglavačke. Znam da su ljudi mislili kada sam kretao: 'Ovaj će sada da ide i ubija ljude po ulici'. Sve me je promenilo. Taj sistem bih uveo i u radu sa decom. Imam neke planove i projekte. Mislim da deca koja su zlostavljana i deca koja mlatretiraju druge, bi kroz ovaj sport doživeli totalnu rehabilitaciju. Sport prvo nauči da poštuješ salu, da ne kasniš na treninge, da poštuješ trenera, saborce, da se žrtvuješ... Bilo da je ekipni ili individualni sport. Preporučio bih svakome, jer ne možeš ti mentalno da budeš zdrav kad nisi fizički zadovoljan. Ne kaže se za džaba: 'U zdravom telu, zdrav duh'. Garantujem ko god je ušao ovde i zadržao se – nije problematičan. Ima i da dođu, budu mesec, dva, dve godine, odrade 50 treninga sveukupno, ali nisu oni borci. Niti sam ja fudbaler ako igram termine triput sedmično. Postoje neki borci koji se provlače kroz medije, da su uradili ovo ili ono. Ko je on? Da li je uradio nešto, s kim se borio? Da li je zaveden u Savezu? Gde je na renkingu? To je onaj novinarski klik-bejt na koji ljudi klikću i onda se pojavljuju stereotipi. Drugi su tetovaže. Pa, retko koji fudbaler danas nije istetoviran. Ljudi to gledaju malo s neke druge strane... Svima bih preporučio i onima od 50 godina, ženama... Ne moraš ti da sparinguješ i da dobijaš batine. Ne bi trebalo da se razmišlja tako. Uostlaom, kada ideš na ispit, prvo učiš da čitaš, pišeš, računaš... Osnove se uče, pa se uvodiš. Možeš da treniraš za svoju dušu. A za ljude koji žele da se takmiče... Pitalo me je dosta njih je l' kasno da krenem sa 18, 19... Ja sam počeo sa 21, sa 25 sam uradio prvi meč. To je užas kasno i pritom sam došao iz drugog sporta. Mladim borcima bih poručio da, ako im je teško, biće im još teže. Kada budu išli dalje, videće ko im je prijatelj, ko ne, da li je trener tu ili ne. Kada dođu povrede ili neuspesi, onda se vidi da li si borac. Volim da vidim borce koji se vrate posle operacije, teške povrede, nokauta... To je za mene u glavi borac. I, ne smeš imati opciju 'B'. Nećeš uspeti. Da li ti to mama i tata drže pekaru, pa sutra ako zagusti preuzeću biznis... Ako ti je ovo jedino ka čemu težiš, to je pravi put".