Crno-beli, gde vam nestadoše hrabrost i kreativnost?

Tužno je bilo u najvećem delu utakmice večeras gledati Partizan. Ne zato što smo uvereni da naši klubovi u današnje vreme mogu da urade nešto epohalno u Evropi, ne zato što smo bili uvereni u njihovu pobedu večeras, ali smo se svi nadali da će Nikolićevi ''ratnici'' ostatviti ''srce na terenu'', pružiti svoj maksimum u datim okolnostima, pa na kraju šta bude.

I niko ne bi imao šta da im zameri.

Ali, ako je OVO maksimum i ovakvog sastava Partizana, onda se crno-beli ni u JSL neće dobro provesti.

Možda je nekima u prvom poluvremenu izgledalo da Asteras nije toliko bolji, ali baš u tom periodu igre je najžalosnije izgledala igra srpskog vicešampiona. Da toliko dugo imaš loptu u nogama, a da bukvalno nemaš pojma šta ćeš sa njom, sve dok ti je protivnik ne oduzme, nije odavno viđeno čak ni na ovim našim terenima.

Bila je to prava demonstracija nemoći Partizana.

A kada su Grci u nastavku odlučili da sami počnu da igraju fudbal, pošto gosti to večeras nisu umeli, usledio je još veći broj njihovih prilika, još jedan gol, pa na kraju crno-beli mogu da budu srećni što se kući vraćaju samo sa dve lopte u mreži.

Neko reče posle meča da ovo treba što pre zaboraviti. Naprotiv, ovo treba zapamtiti kao jedan pravi primer kako NE treba igrati, pogotovo ne u Evropi, bez obzira kako se protivnik zvao.

Uzaludno je sada trošiti treči o pojedinačnom učinku. Niko ne zaslužuje prelaznu ocenu. Da se bar na njihovim licima videla trunka hrabrosti, želje, odlučnosti, koju su do sada i pokazivali...

Ipak, hajde da se nadamo da će trener Nikolić u narednom periodu uspeti da svojim igračima povrati taj večeras izgubljeni borbeni duh. Nije sve izgubljeno ovim porazom, ali porazi uz ovako bezvoljnu igru nekako još više bole...