Fajt-klub Dejana Stankovića

Peščanik od momenta početka zimskih priprema pod vođstvom novog trenera i prve evropske utakmice tekao je brže nego ikada za Crvenu zvezdu.

Momenat tranzicije je bio lakši možda za samo one igrače koji su sa Dejanom Stankovićem odranije na “ti” jer ga poznaju iz prethodnog mandata. Takvih je ipak šačica. Ali dovoljno da pokažu smernice grupi. 

Što je još važnije, toj šačici pripada najiskusniji dvojac koji služe kao predavači na katedri zvezdaša.

Upravo su njih dvojica i u Malmeu poslužili kao primer. Aleksandar Katai koji u svojim poznim igračkim godinama pritiska u začetku napada rivalskog tima i trči do 75. minuta, te Mirko Ivanić koji je riskirao bez obzira na to što je na terenu proveo oko četvrt sata.

Dejan Stanković je povukao pojedine poteze koji se jesu naslućivali, ali dakako su bili iznenađujući. Kao krila delovali su već pomenuti Katai i Vladimir Lučić, a iza njih je na sve bio spreman momak čiji talenat postaje prepoznatljiviji širom evropskog krema - Vasa Kostov. Upija prazan prostor i značajno iskustvo koje dobija od nastupa sa Markom Arnautovićem konkretno. Njegove tehničke mogućnosti, na poziciji "desetke" daju Crvenoj zvezdi ofanzivnu polivalentnost, a mnogo problema timu kakav je Malme koji, pa svedoči i tabela, nije deo ni sredine druge klase evropskog klupskog fudbala.

Petter Arvidson/Starsport.rs ©

Zajedno sa Markom Arnautovićem, taj kvartet zaista jeste predstavljali prvu liniju odbrane i radili su to intenzitetom čiji nivo je i više nego zavidan, ako govorimo o vremenu koji su imali za rad u Antaliji. I ne samo to, već su bili pažljivi i inteligentni. 

Ostatak ekipe je to savršeno pratio pod kasom Radeta Krunića i Timija Maks Elšnika koji su se neretko smenjivali u ulogama, ali je bivši vezista Milana bio taj terquarista kako bi to rekli prijatelji iz Italije. Njihova kretnja, pogledi i pasovi ulivali su sigurnost i donosili balans. Trčali su pod istom melodijom, jednostavno su bili ukomponovani. Krunićeca vizija, defanzivna pronicljivost i sposobnost da u pravom vremenu donese odluku su vanserijski. 

Neko koga je Dejan Stanković izričio želeo da zadrži je i pokazao zbog čega je to bilo tako. Uostalom, trenerski prst uperen u njega i zagrljaj posle meča govori dovoljno. Nair Tiknizjan je odigrao verovatno najbolju partiju u dresu Crvene zvezde. Prgav, beskorpulozan, tačan kao Švajcarac, brz. Podsetio je ponekim pokretima i temperamentnošću na nadaleko poznatog Endija Robertsona. Taj fajterski duh je nešto što je neophodno.

Ono što je još bilo uprčatljivo jeste način na koji se štoperski duo ne plaši da bude okidač. Pas Rodrigaa je školski primer dobrog skautinga i individualnih kvaliteta igrača. Izgledalo je kao da su mali milion puta na treninzima pokušavali kombinaciju izvedenu u 15. minutu. Sužena i nadasve naivna defanzivna četvorka Malmea gledala je kako ih zaobilazi lopta brazilskog štopera, a onda su Arnautović i Kostov uradili svoje. Pola gola bio je taj pas Rodrigaa.

Crvena zvezda je pretrčala manje od svog protivnika (116 km spram 112 km). Terali su Malme (i uspevali) da se muči da vrati posed, dok su oni mnogo mudrije izlazili na kraj s tim teskobama. To je dodatna stavka u opusu Dejana Stankovića koji planira da demonstrira u narednom periodu. 

Apsolutno ćemo se svi složiti da to neće biti slučaj uvek. Izvesno je da će već protiv Selte imati problema, ali ova Crvena zvezda je zabavnija za gledanje. A tu je i rezultat za početak nekog novog poglavlja. Win win.