Ima li još trenera koje Partizan nije potrošio, da li su upravi vezane ruke?

Da se ne lažemo, bilo je problema i jesenas, uostalom Partizan je prezimio na ''minus devet'' u odnosu na Crvenu zvezdu, ali istorijski plasman u 1/16 finala Lige Evrope zalečio je sve te superligaške rane i u Humskoj su verovali da će na proleće moći da dodatno poprave utisak.

Ali, umesto toga, krenula su posrtanja, prvo ona očajna utakmica u Lučanima, pa eliminacija u Plzenju bez čestitog udarca na gol protivnika u revanšu, pa remi sa Zemunom u Humskoj...

I kada su se crno-beli naizgled oporavili od svega toga, usledila su još dva katastrofalna izdanja, prvo u 157. večitom derbiju, a onda i juče protiv Čukaričkog na Banovom brdu, u polufinalu Kupa Srbije.

Trener Miroslav Đukić nikad nije bio bliži smeni, mnogi su očekivali da se to još sinoć dogodi, ali izgleda da uprava nema pravo rešenje za njegovog naslednika u ovom trenutku.

To je i epilog njihovog sinoćjeg sastanka, ali zašto ovo i ne treba da čudi?

Kroz Partizan je u protekle tri godine prodefilovalo nekoliko domaćih trenera i od svakog od njih se očekivao nekakav preporod na terenu.

Počelo je smenom Marka Nikolića u proleće 2015, nedugo posle izbora novog rukovodstva na čelu sa Zoranom Popovićem. Nikolićevo mesto zauzeo je Zoran Milinković, koji je ekipu do kraja sezone uspeo da dovede do titule, ali je od Čukaričkog poražen u finalu Kupa.

Potom je popularni Kiza sa crno-belima stigao u plej-of kvalifikacija za Ligu šampiona, gde je eliminisan od BATE Borisova, ali je izborio plasman u Ligu Evrope gde je odlično startovao.

Međutim, upravi to nije bilo dovoljno, pa je zbog rekordnog zaostatka za Zvezdom u domaćoj Superligi odlučeno da ga nasledi Ljubinko Drulović.

Možda bi Drula i potrajao na klupi Partizana da nije bilo onog Bobadiljinog šokantnog gola u Humskoj, kojim su crno-beli ostali bez plasmana u evropsko proleće.

Posle toga i Drulović je spakovao kofere i na prelasku iz 2015. u 2016. godinu, uprava Partizana odlučila je da ukaže poverenje Ivanu Tomiću, koji je imao zadatak da, u saradnji sa sportskim direktorom Ilievim počne da stvara novi Partizan.

Zahvaljujući njemu, Partizan je afirmisao dvojicu mladih igrača u narednoj polusezoni, Nikolu Milenkovića i Dušana Vlahovića, delovalo je da sve ide po planu, ali samo do leta, kada je Partizan eliminisan od poljskog Zaglebja već na startu kvalifikacija za LE.

Tomić je nešto kasnije spakovao kofere i na klupu Partizana se vratio Marko Nikolić, nešto više od godinu dana pošto je prethodno smenjen.

To se pokazalo kao pravi potez, crno-beli su osvojili duplu krunu, ali onda je letos usledio pravi šok, kada je Nikolić prihvatio ponudu mađarskog Videotona, koji i danas uspešno vodi.

Miroslav Đukić je tada delovao kao idealno rešenje, uprava se pohvalila kako je angažovala najboljeg mogućeg trenera, iako je i Ilija Stolica bio u konkurenciji.

Ali, sada smo opet došli do teme promene trenera u Partizanu, iako sezona još nije ni završena.

I tu dolazimo do pitanja iz naslova - da li su upravi Partuzana sada vezane ruke, kakav izbor imaju kada su domaći treneri u pitanju? Jer, previše su ih potrošili u prethodne tri godine...

Ilija Stolica se nameće kao favorit, ali mnogi zaziru od te opcije i zbog njegovog nedovoljnog iskustva na međunarodnoj sceni, s obzirom da crno-beli na leto žele novi plasman u grupnu fazu Lige Evrope.

Marko Nikolić je zauzet obavezana u Videotonu, a Aleksandar Stanojević i dalje nema želju da se vraća u srpski fudbal...

Da li bi trener iz inostranstva bio pravo rešenje? Možda, ali to za sada deluje nerealno.

Ma kako čudno zvučalo, realnije deluje ostanak Đukića, naravno ukoliko uspe da osvoji Kup i ekipu izvede iz najnovije krize.

Ali, ako ne uspe, uprava Partizana biće pred sudbonosnom odlukom i za izbor novog trenera, ali i za svoj ostanak na trenutnim pozicijama. Jer, posle svega, plasman u grupnu fazu Lige Evrope navijači sada doživljavaju kao imperativ, pa novih velikih grešaka i u izboru trenera i u izboru pojačanja više ne sme da bude...