INTERVJU - Fudbalski pustolov Andrija Kaluđerović: Kupanje crevom na Tajlandu, stadion od drveta, Frederik Kanute i za Zvezdu i pod temperaturom!

Raditi ono što voliš, živeti bezbrižno od toga, osnovati porodicu i konstantno putovati po svetu. Neko bi rekao da je to san svakog pojedinca. I zaista, zvuči kao recept za savršen život. Možda dečak iz Lovćenca po imenu Andrija Kaluđerović, koji je na severu Bačke pimplao loptu na ulici i lokalnim terenima, nije sanjao baš takvu karijeru – jer, ko ne mašta o dresu Real Madrida, Barselone, Milana ili minhenskog Bajerna?

Nije sanjao Peking Guan, Rasing Santander, tajlandski Port, Brizbejn, Al Šahaniju, Velington ili Olimpiju iz Ljubljane. Ali ih je doživeo. Kroz svoju bogatu karijeru, promenio je klubova i zemalja – ne zna im se broj, što se kaže. Podaci govore 25. Sve to kroz dvadesetak godina profesionalne karijere koja je zvanično stala 25. januara 2024.

Presudio je, kako on sam govori za "Sportske.net", nedostatak motivacije i želje da iznova prolazi obaveze jednog profesionalnog fudbalera.

"Nedostatak motiva za trening, za pripreme... Za nova dokazivanja. To je glavna stvar koja je u meni tinjala već duže vreme. Imao sam i neku povredu zbog koje sam pauzirao tri meseca i nekako sam se navikao bez treninga, prijalo mi je. Sada kada je opet trebalo početi pripreme, sa dva treninga dnevno, video sam da bi mi to bilo jako teško da prihvatim. Tada sam video da je to kraj. Poštenije je tako iako sam imao ugovor do leta rekao sam ljudima iz kluba da je odluka takva", počeo je Kaluđerović za "Sportske.net".

Odluka nije bila laka i dugo mu je prolazila kroz misli...

"Razmišljao sam dosta. Celu polusezonu sam razmišljao. Malo sam i igrao i OFK Beograd je bez mene pravio dobre rezultate, a ja sam tu bio planiran da uskačem, ako bude loša, problematična situacija. Da kada zaškripi, da budem tu. Bogu hvala, OFK Beograd je impresivno igrao u prvom delu, tako da maltene nije bilo ni prilike, a ni potrebe za mnom. Video sam da mogu bez mene, imaju zalihu od 17 bodova... Da li završio karijeru sada ili se 'mučio' do leta. Oni su treći-četvrti klub u Srbiji, zaslužuju zbog navijača i imena koje imaju da igraju u najvećem rangu".

Nemanja Janošev/Sportske.net

U fudbalskim vodama ostaje, ali će od sada biti sa druge strane. Pokrenuo je menadžersku agenciju i veruje da će mu poznanstva širom sveta pomoći da se ostvari i u ovom pozivu.

"Razrađujem posao agenta kojim želim da se bavim. Normalno je da mi ta iskustva i poznavanje mnogo ljudi, fudbalera, direktora, trenera... Uvek može da mi pomogne. Ali, to je isto neki put koji moraš da prođeš, kao i u igračkoj karijeri – moraš da kreneš od nule. Da se boriš, da radiš...".

Kada zastane i sva iskustva prođu pred očima, slobodno može da kaže da je sve bio 'dobar đir'.

"Bila je to dobra avantura. Krenulo je to prvim inostranstvom, Kinom. Bilo je to udaljavanje od Evrope i fudbala kakvog sam maštao da igram. Iz raznoraznih razloga sam to prihvatio, međutim, sada kada bih se vratio u taj period, mislim da je to bila greška zbog karijere. Posle sam imao šansu da se vratim kroz Španiju (Rasing Santander) i Švajcarsku (Tun). Bilo je nedovoljno uspešno da bih mogao da zavredim ponudu nekog bitnijeg kluba u Evropi. Tako da je to krenulo pozivom iz Australije. Bio sam u toj zemlji i pre toga i jako mi se svidelo. I, onda kada to krene tako, ta avantura, onda sam se uživeo u to i rekao sam sebi: 'Nastaviću tako, kad već nemam karijeru o kojoj sam maštao, kada je već srednja, da onda uživam u životu i u putovanjima'. Jer, ja sam to uvek voleo i dan danas volim. Da putujem, da posećujem druge kulture i normalno da me je to oblikovalo kao čoveka. Milo mi je da je i moja familija proputovala toliko uz mene".

Postoje i prilike za kojima i dan danas žali.

"Krivo mi je što nisam igrao u Americi, u MLS ligi. Imao sam dve opcije iz te zemlje još ranije, ali u tom trenutku sam imao bolje ponude, pa sam to prihvatao. Da sam to zaokružio, to bi bilo... To su bili timovi iz USL šampionata – Otava Fjuri i Oklahoma Enerdži. To su dva kluba koja su me želela u poznim godinama, imao sam 31 godinu tada".

Od toliko klubova, postoje poneki za koje bi mogao da nastupa čitavu svoju karijeru. Ali, onda to možda ne bi bio Andrija Kaluđerović kakav je danas.

"Zvezdu bih izabrao sigurno, ali samo kada su dobri rezultati (smeh). Ova sad Zvezda, u poslednjih 10 godina su dobri, to mi je taman cela karijera. Teško je igrati kada su loši rezultati, to ovi momci ni ne znaju koliko je teško. Jer, kada su dobri, onda je stvarno lepo... U Brizbejnu bih igrao takođe, mnogo je lepo za život. Taj način fudbala, način rada... To mi je prijalo i meni i porodici. Novi Zeland isto, tamo sam mogao sebe da zamislim da živim sa porodicom".

Susretao se i sa raznoraznim uslovima igrajući po Kini, Indiji, Tajlandu, Kataru...

"Najgori uslovi su bili u Indiji. Baš je bilo prljavo, zagađeno. Najmlađi sin mi je bio i u bolnici... Najbolje je bilo u Australiji i na Novom Zelandu, što se tiče organizacije i kvaliteta života. Kao da igraš u Premijer ligi. Nije bilo toliko naporno ni trenirati. Nikada s njima grama problema".

Omiljene saigrače je tokom karijere vezivao i kumstvom, pa bi u ovom slučaju izdvojio dvojicu.

"Igrao sam sa Matijom Ljujićem, to mi je kum postao. Imao sam tu priliku da mu pomognem tokom karijere, tu smo se družili, igrali smo zajedno u tri kluba. Sa njim sam u najviše klubova igrao i sam najviše povezan što se tiče igračke karijere i sada van nje. Igrao sam i sa Filipom Kasalicom, koji mi je takođe kum i sa njim sam proveo dosta vremena".

Nastupao je sa brojnim imenima, ali ako pogledamo ona inostrana, definitivno se izdvaja čuveni napadač Sevilje Frederik Kanute sa kojim je ukrstio puteve u Pekingu.

"Frederik Kanute je strašan igrač. To nisam video nikad. Odličan momak. Sećam se, uvek smo pred utakmicu imali sobu gde smo se okupljali mi stranci, sedimo, ležimo... On je to uvek bio sa mnom, družili smo se, davao mi je savete kada je trebalo da idem u Španiju. Bio je momčina i po. Igrali smo tenis zajedno, u paru. Izgradio je džamiju u Sevilji, veliki je vernik. Nažalost, posle svega toga smo se čuli jednom, dvaput".

EPA/JULIO MUNOZ

Zanimalo nas je da li je to i najbolji fudbaler sa kojim je delio svlačionicu?

"Ne znam da li je on najbolji, igrao sam i sa Banetom Ivanovićem i sa Aleksandrom Kolarovim, oni su imali i bolje karijere od njega. Svakako najbolji stranac sa kojim sam igrao".

A, najbolje zezanje bilo je sa – pogađate?

"Ima mnogo momaka, Boban Bajković... S njim zezanja do krajnjih granica. On je Cetinjanin, ja sam poreklom odatle. Uvek smo se zezali na taj cetinjski humor".

Od inostranih timova, jedan mu je posebno prirsatao k srcu.

"To je Žalgiris. S ljudima iz tog kluba sam i dalje u kontaktu. Dva puta sam se vraćao tamo, dva puta sam osvajao titulu. U kontaktima sam sa gazdaricom kluba i imao sam prilike da pomognem za jedan transfer do sada tamo. Sa njima sam u bliskom kontaktu".

Ako bi mogao da izdvoji jedan klub i jednu zemlju gde je bilo najzanimljivije i najčudnije nastupati, onda je to definitivno tajlandski Port.

"Na Tajlandu je velika gužva u saobraćaju. Ako si u blizini centra grada, treba ti barem sat vremena. Ja sam taksi-motorom išao do tamo. Platiš nekih 100 dinara i on te odveze do stadiona. Tako sam išao na treninge i nazad. Nijednom nisam išao kolima na treninge i utakmicu. U tom klubu ljudi zarađuju ozbiljne sume novca, a kupaš se crevom ispred svlačionice. Unutar njih imaju tuševi i sve, ali je pritisak loš i onda moraš napolju. Jako interesantna zemlja. S jedne strane zgrada sa bazenom, a pored nje pacovi šetaju, ljudi prodaju sve i svašta. Džungla".

Želeo je da napusti Tajland po svaku cenu i krene put Novog Zelanda. Ispisnicu je dobio tako što je rekao vlasnici kluba da mu žena prolazi kroz predporođajnu depresiju i da mora hitno natrag u Srbiju. Uspelo mu je, ali morao je da preda poslednju primljenu platu. Sastao se sa njenim suprugom u tržnom centru gde se desila primopredaja novca.

"Taj suprug – šta mu žena kaže, tako je. On se nije pitao ništa. Dobar čovek koji me je čekao u tržnom centru. Sedeli smo kao mi ovako što sedimo sad, ja sam pre toga otišao da podignem novac, potpisao sam ugovor pred drugarom svedokom da odlazim i tako sam i pušten".

I u Pekingu je takođe imao manjih nesuglasica sa čelnicima kluba i želeo je posle nekoliko pozajmica da napusti Kinu uz pomoć prevodioca. Zanimljivo, nosio je ime Bojan iako je bio Kinez, budući da ga je prisvojio dok je studirao u Srbiji.

"Ne znam da li je neki prevodilac zaradio toliko novca koliko je on od mene. Samo za to da je pitao predsednika da ja odem iz Kine je dobio 10.000 dolara od mene, plus sam mu ostavio čitav nameštaj koji sam ostavio u stanu koji sam opremio. Kompletan nameštaj koji sam kupio kada sam ušao u prazan stan".

Nije se proslavio ni sa rukovodiocima najslavnijeg iranskog kluba – Persepolisa. Posle epizode u švajcarskom Tunu, Kaluđerović je otišao na pregovore u Iran, ali tamo nije završio.

"U Iran sam otputovao da potpišem za Persopolos, najveći klub u zemlji. Sedeo sam u kancelariji sa predsednikom koji je ukazao nepoštovanje prema meni. Smanjio mi je dosta cifre, a onda su usput ulazili neki ljudi koji su me ispitivali koliko sam zarađivao ovamo, onamo i kako je moguće da sada tražim toliko. U tom momentu, dok su oni pričali o svemu tome, meni je stigao mejl iz Katara i to mi je odlično došlo. Ništa mi nisu platili, ni kartu do tamo, ni za nazad, ni vizu. Sve što je trebalo da mi bude plaćeno kako bih došao na pregovore, ništa od toga nisam dobio".

Kako je bilo živeti u Kataru i igrati fudbal?

"Život je tamo lep. Luksuzan i to... Dobio sam kola, ekstra stan, sve... To je bio klub koji je igrao u drugoj ligi, Svake godine su ulazili, pa ispadali. Bili su i oni neprofesionalni. Nije mi se svideo njihov mentalitet. Da sam znao kako je, u tom trenutku svoje karijere ne bih išao".

Ukoliko sagleda sva iskustva, Andrija ne veruje da je pravio previše grešaka tokom svoje karijere. Osim, možda, Katara iako je život, kako je rekao, lep i luksuzan.

"Nisam imao nekih prevelikih grešaka. Žao mi je što sam prihvatio taj Katar posle Australije, imao sam dobru sezonu tada. U toj drugoj ligi nisi ni na Transfermarktu, nisi nigde – kao da ne igraš fudbal. Onda sam se vratio u Rad da bih opet otišao preko".

Dešavalo se tokom perioda u Rasingu da dođe do smene trenera koji ga je doveo. U Švajcarskoj je njegova manja povreda dobro došla saigraču u špicu koji mu je zauzeo mesto i igrao odlično do kraja polusezone... Nesreća ili?

"Nisam imao većih povreda u karijeri, ali ti neki detalji koji se mnogim fudbalerima desi su me usporili. Da li si došao kod jednog trenera, pa oni dovedu drugog. Ili je gazdarica ovakva... Nisi imao sreće da u nekoj utakmici postigneš gol što bi te u tom trenutku održalo u tom klubu...  Ne bih rekao da nisam imao sreće".

Mora da se nagledao svakojakih stadiona i terena...

"U Kataru sam igrao na stadionu kompletnom od drveta. Kao neki zamak i na tom zamku unutra stadion. To je najčudniji stadion na kojem sam ikada igrao. A igrao sam i na stadionu na Novom Zelandu odmah pored mora. To je isto strašan stadion".

Viđao je i svakojake atmosfere u inostranstvu...

"Atmosfera na tim pojedinim lokacijama nije loša – zavisi od rezultata. Na Tajlandu je ovaj moj klub imao strašne navijače. Pun stadion svaka utakmica".

Nasrtao je i na veliki broj talentovanih fudbalera čije se karijere nisu odvijale onako kako su mnogi mislili, kako na domaćem tlu, tako i na inostranom.

"Ima mnogo tih momaka. Imao sam za neke od njih procene da neće biti, pa su postali odlični igrači. Da ne pominjem sada imena. Mislio sam i za neke da će biti vrhunski, pa praktično nisu došli do prvog tima. Posebno ti momci iz moje generacije, što su igrali sa mnom. Kada sa te strane pogledate, bilo je mnogo većih talenata od mene, pa nisu ništa uradili od karijera. Bilo je dobrih igrača i u stranim klubovima, teško je i setiti se sada posle toliko timova i vremena. Ali, izdvojio bih, kada sam bio na Novom Zelandu, preporučivao sam svim agentima u Srbiji momka koji se zvao Sarpet Sing. Indijca koji je rođen na Novom Zelandu. Svima sam ga preporučivao i mali je potpisao za Bajern iz Minhena. Sada je na pozajmici u Hansi Roštok. Tako sam i mog kuma Matiju Ljujića prepoznao, video da je rezervista u Radu. Garantovao sam za njega u dosta klubova u kojima sam bio i agentima sa kojima sam sarađivao".

Ovako samo se i uverili u nadimak Gugl koji je dobio u mlađim danima svoje karijere jer dobro prati sva dešavanja u fudbalu. Kako je došlo do tog nadimka?

"Toške (op.aut. Duško Tošić) je ponavljao stalno taj nadimak i od njega je to krenulo. Onda je to rekao Prosinečkom i onda se to brzo raširilo".

EPA/VALDA KALNINA

Šta jedan napadač, osim talenta, mora da poseduje u sebi da bi uspeo u karijeri.

"Pozicija napadača je specifična. Od tebe se uglavnom traže samo golovi, nikoga ne zanima gde si se otvarao, kako si igrao u polju. Samo se gleda statistika posle sezone i to te prodaje. Napadač mora da ima jako veliku želju za golom,  kao i strast. Bez toga ne može da bude napadač. Moraju oči da mu budu otvorene kao mački, non-stop. Mora da bude tužan ukoliko ne da gol na utakmici. Malo se sada situacija promenila jer traže različite profile, ali na kraju dana svi traže golove. Pokušavaju sada da izmišljaju da se može bez napadača. Čak je i Mančester siti priznao, odnosno Pep Gvardiola koji je i na neki način započeo tu ideju, da dovođenjem Halanda – ne može bez klasičnog špica".

Kada se vratimo malo dalje u prošlost, navijači Crvene zvezde ga izrazito pamte po nekoliko golova – u derbiju u pobedi od 1:0 nad Partizanom, kao i o famoznom pobedonosnom pogotku protiv Rada (1:2) kada je pod temperaturom bio heroj preokreta.

"Taj gol protiv Rada je bio mnogo bitan. Sećam se da nisam mogao da stojim na nogama. Išli smo na utakmicu i ja sam zaustavio autobus kako bih povraćao. Prosinečki mi je rekao da idem kući, ali odbio sam jer sam rekao da mi je bolje sada kada sam povratio. Izdržaću i biću na klupi. Sedeo sam sve vreme, katastrofa sam se osećao, gubimo 1:0. Užasno mi je. Na poluvremenu se nisam ni zagrevao i u 70. minutu me pita Robi: 'Je l' možeš, frka je?'. Ja sam mu rekao: 'Mogu'. Otrčao sam dva-tri puta do korner zastavice i ušao u igru. Bukvalno ništa nisam uradio na terenu, samo sam stajao i kada je bila ta situacija – Petković je šutnuo loptu, ja sam brzo reagovao ispred štopera Rada i dao gol u 90. minutu. Radovao sam se tako da sam stavio ruku na čelo, da sugerišem na temperaturu. Bio mi je to drag gol. Najdraži gol mi je definitivno sa derbija, ali isto tako i ovaj za OFK protiv Zemuna za ulazak u Prvu ligu Srbije. Svaki pogodak u 90. minutu mi je posebno drag, a u Zvezdi sam imao sreće da ih je bilo dosta".

O Robertu Prosinečkom...

"Robi je bio interesantan, simpatičan. Bio je to njegov prvi trenerski posao. Učestvovao je dosta na treninzima, trenirao sa nama, igrao ševu ili fudbal. Zanimljiv tip. Veliko ime, magnet za publiku. Gde god da se pojavljivao ljudi su se fotografisali sa njim. Dobro, ne mogu ni ja da se žalim i ja sam bio popularan u to vreme kao napadač. Dolazili su mi na vrata tinejdžerke, da im dam autogram... Uvek sam izlazio u susret, ipak je i neki san da budeš poznat. To je jako lepo, posebno na početku. Posle malo zasmeta, ali kada toga nema, opet bi voleo da te ljudi primete".

Sarađivao je sa poznatim biznismenom Milanom Mandarićem u Ljubljani. Često se pričalo o njegovoj mogućoj kupovini pojedinih timova u našoj zemlji. Treba li srpskom fudbalu osoba poput njega?

"Osoba poput Milana Mandarića, sa 83 godine, nije potrebna srpskom fudbalu – sigurno. Ne srpskom, nijednom fudbalu. Trebalo bi da uživa u penziji i životu to koliko mu je ostalo. Ne znam što se to uopšte više i pominje. Da mi ne možemo da napravimo novog čoveka, biznismena, mlađeg, poletnijeg koji će da uđe u srpski fudbal. U Olimpiji već ni na šta nije ličilo kada sam ja bio. To su dovođenja igrača s brda s dola. Svaka mu čast za karijeru do tada, međutim, sa 83 godine da bude vlasnik nekog kluba u Srbiji – ne slažem se sa tim. Profil takve ličnosti da, ali neko mlađi".

AUTOR: Nemanja Janošev