Iz Italije za "Sportske" – s ljubavlju: Besmrtni Vujadin Boškov

Selo Begeč, mestašce od oko 3500 stanovnika udaljeno na oko 30 km od Novog Sada je poslednjih godina u centar pažnje domaće javnosti dospelo zbog Milana Pavkova. Međutim i pre same spoznaje napadača Crvene zvezde, Begeč je iznedrio jednog od velikana domaćeg sporta – Vujadina Boškova.

Upravo se na, tada prašnjavim, zemljanim putevima ovog seoceta koje se nalazi tik uz Dunav, Vujadin Boškov upoznavao sa fudbalskom igrom nekoliko godina pošto je odigrano prvo Svetsko prvenstvo u ovom sportu.

O njegovoj karijeri suvišno je trošiti reči.  Krenuo je od Ciriha, Vojvodine, selekcije Jugoslavije, pa sve od Holandije, Španije do „svoje“ Italije. Tamo je smatran božanstvom tokom boravka u Sampdoriji, a ništa se nije promenilo ni do dana današnjeg.

Omanja „četa“ italijanskih novinara prethodnog vikenda svratila je, igrom slučaja, do mesta Begeč, želevši da odaju počast velikom Vujketu i to je sve što bi trebalo da znate o njegovoj veličini. Pitanje je uopšte, koliki deo naše javnosti zna gde je ona ista prašina na kojoj je krpenom „bubamarom“ Vujadin Boškov činio svoje prve fudbalske korake.

Novinar Nikola Anjeli, dopisnik „Gazzeta dello sport“ za fudbalski klub Udineze, direktor „UdineToday, TriestePrima i TrevisoToday“ došao je na ideju da sa svojim kolegama na trenutak zastane, krene u nepoznato i zaustavi se na poznatom.

„Kada smo planirali putovanje, ideja je bila da stanemo na pola puta do nazad (sa granice Ukrajine, Rumunije i Moldavije) kako ne bismo putovali previše kilometara počevši od Kišinjeva. Pomislili smo da ćemo stati u Temišvaru, ali onda smo rekli sebi da je Novi Sad bliži Italiji i odlučili smo se za Vojvodinu. „Šta možemo da uradimo u Novom Sadu“, zapitali smo se? Rekao sam da je to grad Vujadina Boškova i da možemo da posetimo njegov grob. Svi su se složili! Oko ponoći smo bili u Krućanima, ali je granični prelaz bio zatvoren. Nismo znali da radi samo od osam ujutru do osam uveče. Tako smo se zaputili preko Žombolja... U Novi Sad smo stigli oko tri sata ujutru. U svemu ovome, poseta Vujadinu je iskliznula iz naših misli. Na dan završetka „misije“ pošli smo pogrešnim putem i završili u Begeču. Nikolo, jedan od mojih kolega rekao je: „Ali, ovo nije selo Vujadina Boškova?“. Ja sam shvatio da ipak jeste. Zaustavili smo jednog čoveka i upitali ga. Kako poznajem nekoliko reči na slovenskom, sporazumeli smo se. Pokazao mi je gde da krenemo i stigli smo tamo. Kakve emocije! U isto vreme, ljudi su bili na groblju sa vencima. Pomislili smo da je odavanje počasti, što i jeste bilo, a i mi smo takođe bili tamo kako bismo odali počast nekome“, kazao je Anjeli za „Sportske.net“ i potom nastavio priču o ovom velikanu.

S leva na desno: David Zanirato, Nicola Angeli, Nicolò Giraldi. Foto: Giovanni Aiello

„Boškov je ikona najlepšeg perioda u istoriji italijanskog fudbala, a to su devedesete. U to vreme, za svakog ko je mlad da se toga seća, Italijani su diktirali zakone u sva tri takmičenja – godina Svetskih kupova u Italiji. Naši klubovi osvojili su sva takmičenja – Liga šampiona pripala je Milanu, UEFA kup Juventusu, a Kup pobednika kupova Sampi sa Boškovom. Kako Vujadinov tim nije bio jedan od najvećih u istoriji (Juventus, Milan i Inter) mnogi navijači ga zbog toga posebno vole. Oni su bili poput „drugog tima“ za svakog navijača, a jedan od razloga bio je i zabavan način igre. Tim ga je voleo. Uvek je bio nasmejan, delovao je vrlo dobro. Bio sam dete tada, ali sam voleo njegov način pričanja italijanskog, sa slovenskim akcentom, jer me je podsetilo kako su ljudi pričali kada sam odlazio na letovanja sa porodicom u Dalmaciju

Boškov je vrlo popularan u Italiji zbog svoje duhovitosti i smisla za humor. Uvek je imao zabavne interpretacije različitih situacija i nikada se nije žalio. Njegova fraza: „penal je kada sudija zazviždi u pištaljku“ je vrlo popularna. Govori o tome kako je nepotrebno žaliti se na suđenje i moramo da prihvatimo sudijsku odluku. Jednom je Sampdorija doživela veliki poraz, mislim da je bilo 4:0, a on je rekao: „Bolje da izgubim jednu utakmicu 4:0 nego četiri utakmice sa po 1:0“. Postoji i Tviter nalog koji se zove Vujadin Boškov i veoma je popularan. Piše tvitove u njegovom stilu, baš kao što bi on možda rekao. Neke fraze na tom nalogu su toliko poznate i smešne da ljudi zaista misle da ih je Boškov rekao. Recimo, jedna od njih, a koju Boškov nikada nije rekao i svi su ubeđeni da jeste on to učinio jeste: „Ako muškarac voli ženu više od hladnog piva i Lige šampiona na TV-u, možda to jeste prava ljubav, ali to nije pravi muškarac“.“

EPA PHOTO/EPA/TOUSSAINT KLUITERS

S obzirom na to da je fudbalski klub Udineze njegova uža specijalnost, progovorili smo i o srpskim fudbalerima koji su nastupali u tom timu i ostavili kakav-takav trag. Svakako, najviše se pamti Dušan Basta, ali tu su i Željko Brkić, te Dejan Stanković koji je radio kao pomoćnik Andrei Stramaćoniju svojevremeno.

„Dušan je bio jedan od najboljih fudbalera poslednjih godina. Brkić je počeo vrlo dobro, onda je imao ponekih psiholoških problema i nije pružao partije u skladu sa svojim mogućnostima. Imao je i veliki zadatak – trebalo je odmeniti Samira Handanoviča koji je otišao u Inter, a on je jedan od najboljih golmana u istoriji Udinezea. Bio je tu i Kuzmanović, ali kratko, a kao pomoćnik i Dejan Stanković zajedno sa Andreom Stramaćonijem. Bilo bi mnogo lepo da imamo još igrača iz Srbije. Uvek donose temperament i odličnu tehniku, a i momentalno se adaptiraju na sve izazove italijanskog fudbala“.

A, koga bi voleo od aktuelnih srpskih fudbalera da vidi u dresu „Zebreta“?

„Poslednjih godina, bilo je priča o interesovanju Udinezea za Nemanju Matića. Voleo bih da ga vidim u Udinama, ali on je krenuo putem ka najvećima u Evropi“.

Minulo putešestvije po Srbiji nije prvo za Nikolu Anjelija.

„Jedini fudbalski meč koji sam gledao u Srbiji bio je Obilić – Novi Pazar. Bilo je to davno i to jer je moj dragi prijatelj radio u Beogradu. Voleo bih da vidim večiti derbi, mislim da je to san svakog fudbalskog navijača“.

Kada smo se već dotakli drugih tema, neka pitanja su se sama nametala. Konkretno, košarka i kvalifikacioni meč za odlazak na Olimpijske igre iz prošle godine. Italija je usred Beograda „tukla“ Srbiju i ostavila ih bez najveće smotre.

„Volim fudbal odavno i pratim ga najviše, ali sam ogroman zaljubljenik u košarku. Kada sam bio dete u Udinama, moj TV je hvatao signal od kanala Koper, koji je prikazivao sve utakmice košarkaške lige Jugoslavije. Bilo je fantastično. Mnogo volim srpske sportiste, ali kada bih morao da biram jednog onda bih rekao Predrag Danilović. Veliki sam navijač Virtusa iz Bolonje“, a onda nam je preneo utiske tamošnje javnosti posle meča "azura" i "orlova"

„Bilo je neverovatno, protiv svih šansi. Od trenutka kada smo spoznali da će Italija da igra na turniru u Beogradu, svi smo odustali: „Tamo je Srbija, nikada nećemo pobediti u njihovoj zemlji“, govorili su svi. Verujem da je to rezultat 110 odsto mogućnosti koje su Italijani dali, a Srbija ih je malo podcenila. Da su svi igrali na svom maksimumu, ne bi bilo mnogo šansi za azure“.

I, nezaobilazna tema bio je Novak Đoković koji bi uskoro trebalo da nastupa na mastersu u Rimu. Mnoge zemlje su mu zatvorile vrata, ali svi su izgledi da to neće biti i Italijani. Nikola nam je dao svoj sud u vezi sa Novakovom situacijom.

„Mislim da će igrati u Rimu. To je dobra vest za šou i sam turnir. Ne slažem se sa pozicijom. Verujem nauci i mislim da  ova situacija može da se reši tako što ćemo verovati nauci. Ali, svi oni koji prate sport, bilo na tribinama u novinama ili na TV-u, očekuju dobar primer od šampiona. Možda ne isto, ali na sličan način ljudi percipiraju Marija Balotelija, na primer. Živi život kako živi, ali to nije dobar primer. Ipak, na kraju krajeva od Novaka očekuju dobre stvari na teniskom terenu, ništa više. Važno je njegovo ponašanje na samom terenu i koliko sebe daje“, rekao je Nikola Anjeli za „Sportske.net"