Kostić za Sportske: "Ulični fudbal mi je doneo sportsku drskost, svi verujemo u preokret!"

Partizan kao klub je u većim problemima nego što javnost zna, prinuđen je na razne korake, ali ni najveći cinik ne može da ospori da je atmosfera oko prvog tima sada jako lepa i pozitivna, kakva nije bila godinama.

Razloga je nekoliko, ali onaj najglavniji, koji čini 90 odsto te euforije, jeste jako mlad tim koji se bori i koji pokazuje talenat i kvalitet. Pa kako ne bodriti tu decu? Posle poraza od Hibernijana, koji to uopšte nije morao da bude, ti klinci uopšte nisu pali, nego su digli glavu i "isprašili" Napredak kako dugo nisu.

Dati sedam golova bilo kome nije lako, a pogotovo iskusnom timu koji je i te kako pravio probleme crno-belima poslednjih godina. Mnogo je i kandidata za sumiranje utisaka i beleženje ovog trenutka, koji je za navijače Partizana i ovakav i onakav, ali je svima prosto - lep.

Izbor Bogdana Kostića nije bio baš težak. Dva gola u Kruševcu, jedan u Poljskoj, opravdano mesto startera, duh, karakter i sportski bezobrazluk. A sve to sa samo 18 godina.

Prospavana je noć posle 7:2 u Kruševcu, a prošao je i dan - kako se osećaš? Posebno jer je to došlo tri dana posle, da kažemo, slamanja srca u Beogradu. Kako su ti utisci sad, dan kasnije?

"Utisci su fenomenalni, stvarno. Posle te utakmice sa Hibernijanom, negativnog rezultata i nesrećnih okolnosti, ovo je bila lepa pobeda u Kruševcu. Ubedljiv trijumf nas nas je malo podigao psihički, srećni smo zbog toga i idemo još oštriji i spremniji u Škotsku da pobedimo i plasiramo se dalje", kaže Kostić bez trunke oklevanja, sa potpunim samopouzdanjem.

Znači, veruješ da možete nadoknaditi dva gola?

"Ne samo ja, veruje cela ekipa!".

Ti imaš 18 godina. Za fudbal to jeste mlado, ali nije nečuveno, a za život je jako mlado. I ne samo ti, nego i ostatak tima. I posle utakmice sa Hibernijanom, koja se završila na nesrećan način glavni utisak je da niste psihološki pali ni najmanje. Odakle vam ta snaga, ta energija i taj karakter?

"To je jednostavno u nama, cela ekipa to poseduje. I ta podrška navijača, 26-27 hiljada ljudi… Nikad sebi ne dozvolimo da padnemo i razočaramo publiku. Posle crvenog kartona samo smo nastavili da igramo. Ne znam kako da opišem, ali urođeno nam je da i kad je loše i kad je dobro, idemo dalje".

Znaš i sam kako je bilo prošle godine u Partizanu – to nije bio Partizan od pre pet, kamoli deset godina. U svim tim teškoćama, vi kao grupa, da li se družite, držite zajedno, pričate o psihologiji?

"Ne pričamo toliko o tome, ali jednostavno verujemo jedni drugima. Ko god da izađe u startnih 11, oni na klupi veruju u njih. Znamo se dugo, većina nas je iz omladinske škole, a tu je i podrška starijih igrača i njihovo iskustvo, što nam mnogo znači. O psihološkim stvarima ne pričamo mnogo, već o utakmicama i protivnicima, ali ne gledamo previše ko je protivnik. Idemo da igramo fudbal, da pružimo što bolju igru, da se borimo i ispunimo zahteve koje trener postavi".

Klub je i dalje u teškoj situaciji, ali se to i ne vidi toliko jer ste mladi, publika vas je sjajno prihvatila i puni stadion kako godinama nije bio. Postoji baš lepa atmosfera, lepa priča se razvija oko ovog Partizana. Kako tebi deluje sva ta podrška i to, ne znam kako drugačije da se kaže, loženje publike na vas?

"Vratili smo publiku na stadion posle dugog perioda i to je još jedan motiv da igramo što bolje, pružamo dobre partije i pobeđujemo. Igramo za Grobare, naravno. Neverovatan je osećaj, ne može se opisati nekome ko to ne doživi – da te bodri i peva ti 26-27 hiljada ljudi. Samo prisustvo na terenu u takvom ambijentu je neverovatno, pogotovo za nas iz omladinske škole koji poznajemo klub".

U tvojoj igri se vidi poseban pristup napadu na gol. Nisi tip igrača koji čeka da se nešto desi, nego čim vidiš i malo prostora, odmah reaguješ. Taj ubilački mentalitet – deo karaktera ili nešto što si razvio u školi?

"Nisam to razvio u školi, to je od malih nogu. Imam prirodnu sklonost ka tome. U prvom timu svaka šansa mora da se realizuje, svaka nepažnja protivnika mora da se iskoristi. Uz pomoć saigrača koji isto tako mogu da ugroze gol, to dolazi još više do izražaja. Od malih nogu imam to u sebi, a sada, uz pomoć igrača kao što su Natho i Vukotić, koji mogu da gurnu loptu u pravi trenutak, još više napredujem".

Trener deluje da ne samo da vas razume, nego da ima potpuno poverenje u vas. Grešim li ili je stvarno tako? Kako se osećaš kad znaš da vam trener veruje?

"Šef ima poverenje u svakog igrača u ekipi. Kad osetiš tu podršku i poverenje od njega i stručnog štaba, to je dodatni vetar u leđa. Dobio sam šansu protiv Oleksandrije, a sada i u ovoj utakmici, bio sam u startnih 11 i igrao celu utakmicu. Veoma sam zahvalan na toj šansi i poverenju. On je prvi šef koji me je prihvatio u mojoj prvoj seniorskoj sezoni".

Možda je niotkuda, ali razumećeš - kako to da Čačanin izabere fudbal, a ne košarku?

"Tata mi je bio fudbaler i sve i od malih nogu odmah sam voleo loptu i tu ispred gajbe taj mentalitet što ste rekli, to sam možda stekao i tu, na tom fudbalu na ulici, to je jedan od glavnih delova. Tu sam naučio neke stvari, tu drskost, to igranje protiv tih starijih momaka, protiv dosta starijih ljudi, tu se napravila ta drskost i borbenost, tu se dosta toga steklo i ta ljubav prema fudbalu i ljubav prema takmičenju, tu se steklo dosta toga", kaže Bogdan Kostić.

Partizan u četvrtak u Edinburgu čeka najteži ispit ovog leta. Dva gola zaostatka nisu "plitak potok", ali ako se po jutru dan poznaje, ovi klinci su pokazali da su spremni da se bore do poslednjeg daha i ne treba ih otpisivati. Njihova mladost, energija i glad za pobedom možda su upravo ono što crno-belima može doneti preokret za pamćenje.

A i da se to ne desi, ovaj tim će svakako imati veliku i bezuslovnu podršku, koju apsolutno i nedvosmisleno zaslužuje.