O golmanu i golmanima sa Željkom Brkićem - Evolucija pozicije, poziv Totenhema i sve što vas je ikada zanimalo

U drugom delu intervjua sa  Željkom Brkićem, nekadašnjim golmanom Vojvodine, reprezentacije Srbije, Udinezea, Kaljarija i drugih timova dotakli smo se evolucije pozicije čuvara mreže kroz godine pre njegove karijere, tokom nje i nakon iste.

Krenuli smo od samog početka – gde je počelo, kako je počelo i kako se razvijalo... A vi, ukoliko još uvek niste, pročitajte i prvi deo našeg razgovora koji se ticao domaćeg fudbala.

„Na moju odluku je prevashodno uticao moj pokojni otac, on je voleo da brani. Nikada nije igrao ni u jednom klubu, ali stvarno mu je dobro išlo na poljanama i kada god je imao prilike. Krenuo sam da igram prvih pola godine, godinu... Nisam bio neki igrač, a nisam bio ni loš. Bio sam osrednji u tim prvim godinama... Na jednom od treninga nije došao golman, niko nije hteo i dogovorili smo se da se menjamo. Niko neće da brani i onda smo se menjali na primljeni gol. Pogodila me je jedna, druga, treća lopta, nisam primio gol i sledeći put kada sam došao sa vrata su me svi spopali: 'Ti danas braniš'. U nedelju dana sam postao najpopularniji dečak u školi fubala. Svi su želeli da imaju golmana koji bi im verovatno garantovao da će pobediti na nekom turniru, što na kraju i jeste bilo tako. Moj otac je to ispratio, krenuo je da radi na pomoćnom igralištu Vojvodine kod Mike Radosava. Igralište nažalost više ne postoji, tu je izgrađena Promenada... Tu je krenula moja karijera“.

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto.com ©

Staro verovanje je da golman mora da bude u neku ruku lud...

„Golman zaista mora da bude odlučan i da napravi stvari koje se očekuju i ne očekuju. Veliki je pritisak i velika odgovornost i to ne može neko ko je običan, da kažem. Često golmani odu u neku krajnost i postoji ta neka pozitivna ludost. Takav je opis posla. Morate nekada da uđete u situaciju gde je velika mogućnost povrede i mislim da zbog toga postoji taj izraz da su golmani ludi. Preuveličano je to pomalo, pogledajte današnje golmane i kolika je to odgovornost. Moraju da budu vođe odbrane i vođe tima. Neko ko je lud, ne može da ima te karakteristike. Na njemu je najveća odgovornost“.

Da li je pozicija golmana potcenjena u društvu i u medijima?

„Jeste, ali u odnosu na period od pre 20-30 godina je mnogo bolje. Situacija se u poslednje vreme promenila nabolje, golmani se vrlo cene, ali i dalje zaostaju za igračima u polju. S druge strane, u nekim drugim sportovima kao što su rukomet ili hokej, golmani su verovatno najbitniji na terenu i više su cenjeni. U fudbalu možda još nije došlo do toga, ali svakako su u poslednjih 10-15 godina dobili mnogo više na značaju“.

Koliko su golmanski treninzi evoluirali?

„Ima tu dosta promena. Zanat je isti, ali u međuvremenu se pojavila igra golmana sa ekipom i njegovo aktivno učešće u napadim. Dakle, igra nogom, ali i rukom, da traži saigrače ispucavanjima, da on bude taj koji, pri hvatanju lopte, bude taj koji će kreirati napad ili kontranapad i koji će ugroziti gol protivnika. U ranijim godinama to nije bio slučaj. On bi legao, tapkao loptu, ekipa sporo izlazi, čeka se... To je jedan od faktora ubrzanja fudbala i jedna evolucija je pratila drugu i tako golmani danas prate te trendove koji se u fudbalu poslednjih godina događaju“.

Za koga biste rekli da je bio prvi moderan golman?

„Možda bih rekao Pepea Rejnu i Edvina van der Sara. Oni su među prvima bili prototip ovoga danas, da kažem avangarda novog talasa golmana koji su bili kao igrači s rukavicama. Kako Rejna igra fudbal, kakvu tehniku poseduje... Da ne govorim o Van der Saru... Nemanja Vidić je pričao o tome. To je ranije bilo – jedan u 50 golmana s tim svojstvima. Vremenom se težilo ka tome i sada to predstavlja neku normu“.

Za šta ste radije – za golmana poput Ter Štegena, Alisona i Edersona koji imaju sposobnost da pogode saigrača u „trepavicu“ ili za nekog poput Kejlora Navasa koji nema izražene te odlike, ali je na liniji čudesan?

„I za jedno i za drugo. Tu zavisi od trenera, naravno. Imate onog koji više voli golmana čija je odlika igra nogom, neko voli da ima sigurnog golmana kao što je Kurtoa koji voli da izađe, da uhvati loptu, da demorališe protivnika, a da ne bude toliko bitan u građenju napada. Meni oba tipa odgovaraju. Volim hrabre golmane poput Kejlora Navasa koji nema izraženu visinu, ali izlazi na centaršuteve, brzo obrađuje informacije, odluke su mu sjajne... Sada su očekivanja da golman ima sve te karakteristike, da bude svestran“.

Koliki deo golmanskog posla je urođen, a koliki je trening?

„Apsolutno ima i jednog i drugog. Golman mora da ima osobine tigra i to je urođeno. Eksplozivnost, elastičnost, skočnost, procena... Da bi postao vrhunski, te neke stvari moraš da, u određenom delu, poseduješ, da imaš genetski. Onda ih nadograđuješ kroz trening, kao i tehniku i njene razne vrste. Pogledajte, današnji golmani imaju izuzetne fizičke predispozicije. Kejlor Navas ima neverovatu brzinu, Donaruma ima skoro dva metra uz neverovatnu brzinu i reflekst, skočnost“.

Koliko je teško ispratiti trend evolucije golmana u srpskom fudbalu imajući u vidu uslove, tj. terene i da su ekipe sklonije igranju u vazduhu, nego pokretanju napada sa zemlje?

„Tu je uglavnom i do trenera i njegovo opredeljenje kako želi da igra, možda bismo trebali odatle da počnemo. Ako u rosteru imate golmana koji može da odgovori na vašu ideju, zašto da ne probate. Ako nemate golmana s takvim svojstvima, a zatim i ostale igrače, pre svega štopere. Džaba ako golman može da igra s nogom kada štoperi ne umeju i konstantno usledi povratni pas, gde smo onda? Ukoliko se to radi samo da bi se radilo, što sam, iskreno i viđao u nekim našim ekipama prethodnih godina, jer, radi Gvardiola radiću i ja. Niti imaš golmana, niti štopera i najvažnije – nemaš teren za to“.

Kako je to izgledalo kada ste vi kretali, u kojoj je meri golman učestvovao u igri?

„Tada je to polako počinjalo u vidu Van der Sara i Rejne. Bilo je: 'Ako mogu oni, hajde sada i mi'. U početku mi uopšte nije lako. Kada mi je lopta išla na levu nogu, bilo je teško. Pomišljao sam: 'Šta sada da radim, da li da izbacim u aut, promašiću je...'.  Vrlo brzo sam shvatio da bih morao taj segment da ispravim i nakon treninga sam ostajao da ispucavam i odigravam levom i za vrlo kratko vreme sam uspevao da pošaljem loptu levom barem do centra. Nastavio sam da vežbam i dalje i posle u Italiji, kada me je bolelo desno koleno i nisam mogao da ispucavam, to sam činio levom. Niko ništa nije primetio, preko polovine... Levom sam proigravao, prebacivao na drugu stranu. Osećao sam se kao Maradona, ali to je danas normalno u svetu fudbala. Danas golman mora da igra sa obe noge, da obradi loptu, da razigra, da prenosnu loptu, precizno ispuca u teren... U moje vreme, treneri su mi govorili da kada nisam siguran loptu izbacim u aut. Nisu ni oni krivi i njih su tako učili. Zahtevi su sada drugačiji“.

Da li je pozicija golmana najbitnija u timu?

„Uzmite bilo koje takmičenje na svetu. Da li je to Evropsko, Svetsko prvenstvo, Liga šampiona... Svaka ekipa koja je osvojila – protagonista je bio golman. Kada je Real osvajao one Lige šampiona u nizu Kejlor Navas je bio protagonista u sve tri. Svaka čast i Ronaldu i Modriću i Zidanu kao treneru, ali sećam se utakmica protiv Bajerna, Liverpula... On odbrani tri stopostotne i posle ekipa da gol. Navas je čuda radio... Kako je Italija postala prvak Evrope? Donaruma je bio čak igrač turnira. Pogledajte Argentinu... Mogu slobodno da kažem da je to i bilo moje predviđanje pred početak turnira, zašto? Posle 40 godina konačno imaju sjajnog golmana. Imali su oni bolji tim 2014. i 2018, ali nisu imali golmana. Martinez je sjajan, pozitivno lud, hrabar, strašan... Setite se one odbrane u 123. minutu, ono je odbrana, posle one Pitera Šiltona, možda najvrednija, pa čak i najbolja odbrana svih vremena ako uzmemo u obzir šta je donela. Prethodno je osvojio Kopa Ameriku... Dobili su golmana i u roku od dve godine osvajaju sve“.

Verovanja kažu – golmani su bolji s godinama...

„Apsolutno je tako. Godinama skupljaju iskustvo i samopouzdanje. Kada si mlad golman, uvek ima starijih igrača, ne uživaš takav legitimitet. Što si stariji dobijaš na važnosti i na poštovanju, što se kaže, postaješ „vladar“.  Što su stariji, golmani su sve sigurniji“.

Čist primer u tome imamo u najskupljem golmanu ikada Kepi Arizabalagi kojeg je Čelsi platio 80.000.000 evra.

„Dobro, došlo je do promene zemlje i lige... Ali pogledajte, posle dve godine on opet brani standardno, zbacio je Mendija. Trebalo mu je da sazri“.

Najbolja tri golmana u ovom trenutku?

„Uh, to se menja na svakih godinu dana. Martinez, već sam pričao o njemu... Donaruma, čovek nestvarnih predispozicija. Ne pamtim da li sam ikada video golmana s takvim sposobnostima. Tibo Kurtoa je prošle sezone bio ključan u osvajanju nove Lige šampiona za Real. Tu trojku bih izdvojio: Ovaj je osvojio Svetsko, ovaj Evropsko i ovaj Ligu šampiona. Naravno, ima ih još dosta Alison, Ugo Ljoris... Nojer se povredio“.

Sada malo više o Đanluiđiju Donarumi. Bili ste u Italiji, kako ga oni doživljavaju?

„Retko koji trener bi se odlučio za takvu neku avanturu, da toliko mladom golmanu da šansu u klubu kao što je Milan. Siniša Mihajlović je bio takav. Čovek sa stavom, sa hrabrošću, to me od njega tada nije ni čudilo. On je u njemu video neverovatne predispozicije. Isprva se mučio sa tehnikom, ali u međuvremenu je nadošao s godinama i tehnikom i ono što je uradio na Evropskom je neverovatno. Posle je usledio transfer u Pariz, ove godine mu nešto slabije ide... Ne znam koliko je bilo ispravno da pređe u PSŽ. Italijani misle da je to bila pogrešna odluka, omražen je u većem delu svoje zemlje. On je krojač svoje sudbine“.

Da li biste izdvojili nekog golmana kao najboljeg u istoriji?

„Nezahvalno je to raditi jer golmanski posao pre 40 godina i sada nije isti. Kako smo već rekli, fudbal se dosta promenio i kada bismo imali vremeplov, verovatno bi raniji golmani u današnjem fudbalu imali mnogo problema, a sa današnjim u tadašnje doba bi bilo suprotno. Golmani danas su mnogo spremniji na svim poljima, da se niko ne naljuti. Snažniji su u svakom pogledu... Golmani su napredovali u svakom pogledu“.

U nekom bržem sistemu, loše bi se snašli i Iker Kasiljas i Điđi Bufon?

„Ne, oni ne mogu da se porede sa ovim danas iako Bufon i dalje brani. Videlo se u poslednjim sezonama Kasiljasove karijere kako se ne snalazi, bez obzira na to što je bio u godinama“.

Brkić se 2011. obreo u Italiji potpisavši za Udineze. Promena, nimalo laka, ali on se snašao s manjim ili većim poteškoćama.

„Razlika jeste bila veća, ali nije se to previše odrazilo na mene jer sam te godine zaista bio mnogo spreman. Dobro sam trenirao i radio ovde u Vojvodini. Trener mi je bio Zoran Stojanović i baš smo dosta radili. Spreman sam dočekao taj odlazak. Ono što sam primetio kada sam došao jeste potpuno drugačija dimenzija igrača. Oni su meni izgledali dosta fizički manji, ali kada sam ih ugledao uživo, bili su poput zveri. U našoj ligi sam bio dve glave viši od svih, tamo... Visoki, jaki, „napucani“... Druga stvar potpuno. Kada sam stao pored Totija ili Pirla, pogledaš, vidiš ogromnu ruku, grudi, leđa... Kao da je sada uradio 200 kg benč“.

Kako Italijani gledaju na inostranog golmana?

„Uh, uh... Jako je teško. Oni vole svoju školu, svoje golmane. Nemaju previše strpljenja sa strancima i kada dođe neko sa strane oni žele da ga ukalupe. Rigidni su po tom pitanju, nema slobode, ne dopuštaju da ti braniš kako želiš. Trebalo mi je dugo vremena da se prilagodim na sistem. Zanimljivo, većina tih stranih golmana koji dođu u Italiju obično dobro brane prvih godinu, dve, tri, onda posle se dogodi da krenu nadole s formom. U neku ruku izgubite sebe tamo. Pogledajte slučaj Žulija Sezara koji je bio verovatno najzaslužniji za tripletu Intera, pogledajte slučaj Dide... Konkretno Dida mi je bio jedan od idola, ali tamo ne smeš da izgovoriš njegovo ime u nekoj raspravi. Ne cene ga uopšte. Deset od deset Italijana će reći da nije ništa posebno... Šokiran sam bio time. Branio je sjajno više sezona u nizu i posle su pokušali da ga promene. Nulta tulerancija vlada prema drugim školama iako si radio dobro, pokušaće to da promene. Imao sam situacije na treningu... Trener je tražio da se odbija lopta, ja sam hvatao. I bio je neki penal, ja uhvatim neverovatnu živu loptu koja je maltene išla u same rašlje. Okrenem se ka njemu i gestikuliram mu, on gleda u zemlju. Ništa mi nije bilo jasno, pomislio sam da ima nešto lično protiv mene, već kuva u meni... Igrači se hvataju za glavu, ne veruju šta sam odbranio. Pitam ga: 'Da li ima nešto da nije u redu?'. Kaže on: 'Ne, ne, trebalo je da je odbiješ. Tako ćeš sutra protiv Milana hteti da uhvatiš, ispašće ti lopta i doći će Ibrahimović ili Pato i daće ti gol, 1:0 i idemo kući...'. Koji komentar dati posle? Sada su i oni shvatili neke stvari, usvajaju od nemačkih i engleskih golmana, ali i dalje ih jako teško prihvataju“.

Ali, u Seriji A trenutno nema dominantnog italijanskog golmana?

„Osim Mereta iz Napolija, vrhunskih golmana ne. Konsilji je tu, ali kao klupski neki standard, nije reprezentativni nivo“.

Malo o sezoni 2012/13 kada je bio standardni golman sjajne ekipe Udinezea predvođene Antoniom Di Nataleom na terenu i Frančeskom Gvidolinom na klupi.

„Sezona za nezaborav. Bili smo peti na tabeli, imali smo šansu da igramo Ligu šampiona, izgubili na penale od Brage. Odigrali smo Ligu Evrope... Pobedili Liverpul na „Enfildu“ kada su za njih igrali Rejna, Suarez, Džerard... Sjajna sezona i za igrače i za navijače. Posle toga se dešava pad Udinezea, sada imaju dobru sezonu, pratim ih konstantno. Dešavaju im se neke neobjašnjive greške, na volšeban način gube bodove, pogledajte samo meč sa Atalantom... Da se vratim na onu sezonu u kojoj smo pobedili Milan, Inter dva puta, Lacio... Većinu ekipa smo ili nadigrali ili pobedili“.

Kakav je osećaj igrati i pobediti na „Enfildu“?

„Sjajno. Nisam bio oduševljen reflektorima, toga se sećam. Bili su neki žućkasti... Velika pobeda, jedna od najvećih u karijeri“.

Protiv Intera, Brkić je znao da pruži maestralna izdanja tokom svoje karijere...

„Uglavnom sam protiv tih velikih ekipa dobro branio: Juventus, Milan, Inter, Roma... Desi se i neki loš dan, sve je to normalno. Tu se stvori dodatna motivacija. Ali, recimo, protiv Fjorentine sam uvek bio odličan. U svim klubovima u kojima sam bio smo dobijali Fjorentinu. Bilo je to i u Sijeni, Kaljariju, Karpiju i na kraju PAOK, kada smo igrali u Evropi u Firenci. Bilo je tu i obrnutih situacija, da budem slab protiv nekih ekipa“.

Koliko je bitno da golman otpočne utakmicu s nekom dobrom intervencijom, uhvaćenom loptom?

„Jako je važno. Meni je bilo jako bitno“.

Još malo o Udinezeu i sezoni 2012/13.

„Bila je dobra hemija, dobra grupa igrača i klub koji je to znao da prepozna. Trener je to uspeo da uskladi i motiviše. Već sledeće godine, nešto je klub odlučio da učini što nije radio prethodnih sezona. Otišlo je nekoliko igrača, balans se poremetio i to već nije bilo isto“.

Koliko je Di Natale veliki u Udinama ako znamo da je Napolitanac?

„Uz Zika, on je neko ko je tamo ostavio najveći trag. Ipak, lokalci najviše vole Zika, verovatno jer je Toto Napolitanac. Toto nije krio svoju privrženost Napulju, čak često nije hteo ni da igra protiv Napolija i to su mu zamerali. Ali, kako god, Di Natale je njihova legenda. Jedan od najboljih, ako ne i najbolji fudbaler s kojim sam ikada igrao ili čak protiv kojeg sam igrao jer smo se i našli na suprotnim stranama“.

Posle Udina, usledio je odlazak u Kaljari. Tamo mu je rezerva bio Alesio Kranjo, sadašnji čuvar mreže Monce koji je u to doba najavljivan kao novo italijansko čudo. Ipak, predviđanja se nisu obistinila...

„Ne znam šta se dogodilo. Pre dve godine je bio proglašen za najboljeg golmana Serije A. Zamislite, on kao golman Kaljarija, od svih golmana – Handanoviča, Ščensnog... Ima neverovatne predispozicije. Ne možete da verujete kakav skok iz mesta ima. Nestvarno, kao panter, a ima 185 cm. Odličan golman. Sećam se da je tada imao poteškoća, bio je mlad, nije imao samopouzdanja. Ostao je u Kaljariju, dobio to priznanje, ali zašto nije uspeo više, da ode u veći klub, ne znam“.

Tokom nastupanja za Sijenu kao pozajmljeni igrač Udinezea, Hari Rednap, odnosno Totenhem 2011. godine kuca na vrata Željka Brkića.

„Znam da je postojalo njihovo interesovanje. Bilo je to tek kada sam došao u Italiju. Prošlo je nekoliko meseci od mog dolaska u Sijenu. Na zimu je to bilo aktuelno, pitao se Udineze, već su se oni dogovarali sa Interom oko Handanoviča. Ja sam dolazio... Niko nije očekivao na tu ponudu, nisu bili spremni na to. Ostalo je samo na tome“.

Iz ove perspektive, nakon svega, da li bi posle srpskog fudbala, opet krenuli put Italije ili bi to bila neka druga liga?

„Bilo bi isto. Bio sam spreman za najveće izazove. Nisam imao problem sa prilagođavanjem. Stigao sam kao afirmisan golman, imao sam 25 godina, branio ovde u Super ligi i reprezentaciji. Možda nisam imao sreće sa povredama, one su me možda sprečile da imam bolju karijeru, da se bolje razvijem. Uvek sam se teško vraćao posle pauza. Uvek sam uspevao da se vratim, ali kada se to sakupi...“.

Koliko je drugačije stati na gol reprezentacije posle klupskog fudbala?

„Drastična je razlika. Mnogo mi je bilo lakše u klubu jer sam ja bio vladar. U reprezentaciji je uvek bilo tih starijih igrača sa inostranom reputacijom, tu mi je bilo teže da se nametnem igračima, a nikada nisam bio tip koji će se nametati na pogrešan način. Ali i tu zavisi od ekipe, kakvi su im ljudski kvaliteti i na kraju zavisi i od tebe“.

Kada smo već kod reprezentacije, Vanja Milinković-Savić, relativno sličan put?

„Vrlo rano je otišao odavde. Išao je po brojnim zemljama, mučio se, pozajmice... Bio je istrajan u međuvremenu je sazreo i ovo što radi u Italiji i reprezentaciji je fantastično. Nema šta, spreman je i za veći korak. Pokazao je to na Svetskom prvenstvu. U Italiji su svi zadovoljni njime, vidi se da uspeva da kontroliše situaciju, ima samopouzdanja, napredovao je mnogo tehnički, uvek je imao sjajnu nogu, on je već na dobrom putu da napravi još bolju karijeru. Srećom, zaobišle su ga povrede i što da ne krene dalje. Predispozicije kakve ima Vanja, možda imaju još dva ili tri golmana svetu. Mislim da on to može iskoristiti i da ode u neki veći klub“, završio je Brkić.

Autor: Nemanja Janošev.