Slovenija - Paradigma svih srpskih fudbalskih zabluda…
Sve što je bilo loše, odslikalo se u ovom veku protiv Slovenaca…
Povezane vesti
Možda i najbolje od svega ono što smo preživeli sa nekadašnjim reprezentacijama "krnje" Jugoslavije, odnosno Srbije protiv Slovenaca, pokazuje sve zablude i nekadašnju nadmenost naših fudbalera, uljuljkanih ulizištvom medija.
Jer, ti mečevi kojih ćemo se prisetiti da se nikada ne ponove, ne rezultatski, već u pristupu sa nekadašnjim zemljacima su prava slika našeg fudbala od raspada Jugoslavije.
Krenućemo od čuvenog remija od 3:3 protiv "Skijaša" kako smo ih posprdno nazivali na EP u Belgiji i Holandiji. Ispostaviće se da je za nas, ali i za Slovence to poslednja evropska završnica.
Jugoslavija je na taj šampionat otišla uz uobičajenu euforiju, tim pre što smo u kvalifikacijama ostavili najvećeg rivala i u to vreme treću reprezentaciju na svetu, selekciju Hrvatske.
Postavljalo se pitanje samo koliko ćemo golova dati Slovencima koji su iznenadili Ukrajinu u plej-ofu, nakon što su u grupi završili iza Norvežana. Slučaj je hteo da i jedni i drugi budu u grupi, sa Jugoslavijom i Španijom, koje su bili favoriti za prolazak dalje. Procena je bila da je naš tim kvalitetniji od "Furije" koja nam je nekako sličila, uvek sa zvučnim imenima i velikom ambicijom koja nema pokriće.
I na kraju, prema prognozama, Španija i Srbija su prošle dalje, dozvolili smo Špancima da nas pobede posle preokreta, preuzmu prvo mesto u grupi. Bolje i da nismo prošli, kada se ima u vidu blamiranje protiv Holanđana koji su nas tukli 6:1.
Ali, sve je imalo uvertiru protiv Slovenaca. Jugoslavija je ušla u svom stilu sa "lako ćemo" protiv "Dežele" i dozvolila da Zahović savlada Kralja posle pola sata. Nije da se nismo poznavali, Zahović i Milanić su svojevremeno igrali za Partizan, kao i Džoni Novak, Aćimovič je bio ljubimac navijača Zvezde.
U drugom poluvremenu za pet minuta smo primili još dva gola, pa je Mihajlović zbog udaranja protivničkog igrača glavom dobio posle sat vremena crveni karton. I mislili su svi da je gotovo, a onda je Boškov, u to vreme već pod pritiskom godina uveo Drulovića. Ovaj je odigrao meč života za reprezentaciju, asistirao dva puta Miloševiću, sam dao gol za 3:3. Tri gola za šest minuta, završilo je remijem.
Umesto da se zapitamo kako smo sebi dozvolili da jurimo rezultat, slavili smo remi kao pobedu. Doduše, na ruku nam je išao poraz Španaca od Norvežana, pa smo pobedom protiv Norveške u drugom kolu, sadašnji selektor Stojković je povezao redove, a Milošević dao jedini gol približili smo se četvrtfinalu.
Kasnije će Siniša Mihajlović reći da je tim bio nedisciplinovan, polazeći od sebe, da nisu slušali trenere, da su bili uobraženi, on je postao "mister" da bi sprečio igrače da se ponašaju kao on sam tih godina.
I umesto da ta selekcija koja je imala kvalitet napravi nešto više, pognute glave smo se vraćali kući. Oba puta na dva šampionata prepreka su bili Holanđani, ali realno, nismo zaslužili ništa, pre svega odnosom.
Sa Slovenijom smo igrali i dve godine kasnije u kvalifikacijama za Mundijal u Južnoj Koreji i Japanu, nismo ih pobedili u gostima pod Bežigradom, sprečio nas je Zahović u nadoknadi, a nismo ih savladali ni na stadionu Partizana, pa smo ostali bez baraža. To su one čuvene kvalifikacije sa blamiranjima Milovana Đorića, igranjem bez špiceva protiv Rusa. Slovenija je otišla do drugog mesta, onda su izbacili Rumune, te dve godine početkom našeg veka su najbolje za "Fantje" u istoriji tamošnjeg loptanja.
Ali, ako su to bili blamovi, šta reći za onaj iz kvalifikacija za EP 2012. Srbija je prokockala svoje šanse na Mundijalu u Južnoj Africi, sam plasman smo proglasili za uspeh, došlo je do sukoba predsednika Karadžića i selektora Antića, nismo savladali Slovence, izgubili smo od Estonije kod kuće, sećate se bruke iz Đenove, to su košmarna vremena. I takvi, jer je konkurencija u grupi bila slaba, mogli smo u baraž. Trebalo je u Mariboru savladati Slovence koji su već otpali. I umesto pobede, Dare Vršič nas je smestio na pravo mesto, Vidić nije uspeo da savlada "Sarmu" Handanovića sa penala, posle tog meča se povukao iz reprezentacije. Mnogo je prljavog veša isplivali, na klupi je bio Vladimir Petrović Pižon, izvučen tokom kvalifikacija niotkuda da zameni smenjenog Antića koji je posle toga tužio savez i dobio ogromnu odšteti. Da završiš u grupi iza Estonije, to je svakako podvig. Estonija je lako ispala u baražu od Trapatonijevih Iraca, a mi smo ostali kući sa nadom u liku Siniše Mihajlovića. Ni on nije potrajao, iako je izvršio smenu generacija, a sada pred meč sa Slovenijom koju smo nedavno savladali u Beogradu, ovo je podsećanje kako prolazimo kad smo nadmeni i sebi pripisujemo veliki kvalitet koji sam po sebi rešava utakmice.
Uverili smo se mnogo puta da nije tako, mnogo je stratišta srpskog fudbala po raznim kavkaskim republikama bivše SSSR, ali je Slovenija simptomatična jer nema alibija, ni u dugom putu, ni u lošem terenu, ni u pritisku, jednostavno tu smo pokazali, različite su generacije u pitanju, pa o tome možemo govoriti, mentalitet koji nas krasi. Nešto od toga izbrisao je selektor Stojković, nešto od toga je teško za kratko vreme i jedne kvalifikacije neutralisati, ali pred ovaj meč (ipak je Liga Nacija nebitna u odnosu na Mundijal) za nas je najvažnije ono drugo, da uverimo sebe da je teren jedini reper i da nam se niko ne klanja jer imamo zvučna imena u evropskim okvirima.
Ovi momci su pokazali nekoliko puta da imaju nešto od te svesti, ali će ponovo biti na ispitu pod Alpima.
0 Komentara