Srbija protiv Rusije – Kad je bata-Đora promenio istoriju fudbala

Pisali smo o fudbalskoj istoriji Srbije i Rusije, odnosno nekadašnje Jugoslavije i SSSR koji su se prelamali kroz političke interese, rezoluciju Informbiroa. Od one legendarne pobede na Olimpijskim Igrama koja je igrače komunističke Rusije koštala dalje karijere nije baš da smo dobro prolazili protiv nekadašnjeg uzora.

Zato ni u ovom izdanju Lige nacija nismo očekivali ništa, potvrdilo se u Moskvi, štoperi su pravili lake greške, na kraju izgubili smo, koga briga, kao i za meč koji predstoji. Jer u svetlu neuspeha protiv Škota i neodlaska na još jedno EP, LN nije ni važna niti su nam ostale neke šanse.

Zato, ostavimo taj susret po strani, selektor Tumbaković će, ko zna, možda poslednji put voditi tim, verovatno će probati nove igrače, neko će već reći, u starom stilu da počinje operacja „Katar“ i tako do novog razočaranja, ili ko zna, iznenađenja.

Samo, kada se pomene Rusija, jedan meč uvek služi kao primer svih mana jugoslovenskog, kasnije i srpskog fudbala, nesnalaženja u novom svetu fudbalskih odnosa, ali i nama omiljene improvizacije koja čest završi u suzama.

Bila je 2001. godina, leto pre toga smo igrali na svom poslednjem prvenstvu Evrope (ko bi rekao) da je prošlo dve decenije, vreme leti, a Srbija je lutajući omamljena torpedovanjem protiv Holanđana kao terapiju odlučila da uvede eksperiment. I to onaj, najgori, nekontrolisani.



Kvalifikacije za Mundijal u Aziji (domaćinstvo su podelili Japan i Južna Koreja) može se reći da nam je žreb bio naklonjen. Naime, Rusi su bili nosioci grupe, u kojoj su uz Jugoslaviju, bili Slovenci (bilo je 3:3 na EP, sećate se iključenja Siniše Mihajlovića), zatim Švajcarska u padu, naš tradicionalni rival, Farani i nejaki Luksemburg.

Stara priča, imamo daleko najbolju ekipu u grupi, izvinjavamo se, najbolje igrače, na klupi je Ilija Petković, dobri duh srpskog fudbala, ali i čovek svestan svih ograničenja i lanaca u kojima rade selektori na ovim prostorima.

Počeli smo pobedom protiv Luksemburžana, Savo Milošević i Jokanović su za dvadesetak minuta u prvom delu rešili pitanje pobednika. Ostali rezultati su nam išli na ruku, Slovenci i Švajcarci su remizirali, Rusija nije uspela da pobedi Sloveniju u Moskvi, ali istog dana smo ispustili prednost na stadionu Partizana protiv Švajcaraca, bilo je 1:1, vodili smo Mihinim golom, Stefan Šapuiza je doneo bod gostima.. Već pre toga je „Petko“ napustio klupu, a savez je došao na ideju da kormilo preuzme siva eminencija srpskog fudbala Milovan Đorić. Čovek za sve kombinacije, koji se uvek pojavljuje u fudbalskim pričama kao neizostavni deo, čovek za koga se govorilo da kontroliše većinu u skupštini fudbalskog saveza. Kao takav, uvek je potreban, jednostavno čovek sa kojim se ne bi trebalo zamerati. Posle Švajcarske, igrali smo u Sloveniji, ponovo 1:1 i ovoga puta smo vodili, golom Miloševića, rastužio nas je u nadoknadi nekadašnji ljubimac „Grobara“, Zlatko Zahovič.

I onda 25. april 2001. godine. Kod nas je svaka utakmica istorijska, pa je i ova proglašena takvom. Grupa je bila izjednačena, retko ko je osim „patuljaka“ gubio, ali retko ko i pobeđivao. Ti Rusi, da se odmah razumemo nisu bili bauk, savladali su jedva Farane kod kuće.

Ali, izgubili smo i to nije ni prvi ni poslednji poraz te zlosrećne reprezentacije, ali je ostao upamćen po doprinosu Milovana Đorića teoriji fudbala. Njegov period na klupi reprezentacije je obeležen sukobima sa vodećim igračima, kako za sebe kaže, prek je, ali neverovatna je činjenica da je u kratkom roku, što se pričalo tada šaputanjem uspeo da se zakači sa Mijatovićem i još nekoliko ključnih igrača. Neki su mu otkazivali, drugi prijavljivali povrede, na neki način retko ko je želeo da se kocka sa ugledom pod palicom bata-Đore. On je izgubio meč protiv Rusa, a jureći rezultat je uspeo nemoguće, izvukao je jedine napadače koje je imao, pre svih Drulića i postavio formaciju 4-6-0. Jasno, nismo bili ni blizu izjednačenja, odlučio je Bestčasnik koji je bio i najbolji strelac u našoj kvalifikacionoj grupi sa sedam golova. Tom pobedom, dok je javnost grmela, a u savezu sakrivali glavu kao noj u pesak, Rusi su stekli odlučujuću prednost. Đorić je osvojio dva boda u tri meča, ali je i pored toga što je konstatovano da je reprezentacija u rasulu, da lični odnosi opterećuju tim, da je neuspeh veliki, on dobio poverenje da nastavi ovu plovidbu, makar još dva meča. Ove članice saveza, i u Srbiji i u Crnoj Gori bile su nezadovoljne, ali je fantomski Stručni Odbor rešio da mu produži mandat. Ipak, smenjen je, pripisao je to politici i Crnogorcima, saznalo se da je Darko Kovačević zbog njega otišao, da je Mijatović napustio tim, jer je bio nezadovoljan tretmanom kod selektora.



Kako to biva u jeftinoj produkciji, Đorić je nastavio da vedri i oblači, odjednom je bio član Stručnog Odbora, povlačio je poteze, i dalje imao uticaj. Onda je Jugoslavija izmislila selektorsku komisiju, činili su je već penzioner Vujadin Boškov, Ivan Ćurković i Dejan Savićević. Vratio se Mijatović, dao gol Rusima, ali nismo pobedili na Lužnjikiju, bilo je 1:1. Napunili smo Farane, a onda prokockali šansu za baraž, iako smo dobili i Švajcarce u gostima.

Pred nešto manje od 30 000 ljudi u Beogradu, Slovenci su nas šokirali golom Milinoviča, Predrag Đorđević je izjednačio, ali je ostalo 1:1. Slovenija je u prethodnoj rundi tukla Ruse golom Milenka Aćimovića iz penala u 90. minutu pa joj je u Beogradu odgovarao bod. Na kraju smo te kvalifikacije, uz taktičku genijalnost Milovana Đorića završili sa bodom manje od Slovenaca, četiri od Rusa. „Zmajevi“ su dobili lošu Rumuniju u baražu i otišli na Mundijal, a mi smo morali opet da čekamo Petkovića koji je počeo ove kvalifikacije da nas odvede četiri godine kasnije u Nemačku.

Ostalo je sećanje na utakmicu sa Rusima, kada nikome ništa nije bilo jasno, ponajmanje selektoru, ali on se dobro osećao u svojoj koži. Mi smo se tada još nadali i priželjkivali velike stvari, ali nas je ovaj vek naučio da uvek ima nešto trulo u ovdašnjem fudbalu i da se to nikada neće promeniti.