Srpska Potemkinova sela

Iz Augzburga: Ivan Cvetković

Fudbalska reprezentacija Srbije okončala je učešće na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj. Izabranici Dragana Stojkovića turnir su završili kao poslednji tim grupe C sa dva boda iza Engleske, Danske i Slovenije.

Napredak u odnosu na osvojeni jedan na Mundijalu u Kataru i to na prvom Evropskom prvenstvu za našu reprezentaciju posle 24 godine, ponavljaće gotovo sigurno selektor Stojković u narednim danima, pa i mesecima. 

Nastup Srbije u Nemačkoj nije bio katastrofalan kako neki potenciraju, ali jeste bio neuspeh.

Upravo je to i apostrofirao Stojković bez zadrške rekavši da nije zadovoljan rezultatom nakon čega su usledila već viđene floskule o tome kako se nismo obrukali i da ostaje žal. Obrukali se nismo, ali da je moglo bolje - moralo je.

Pođimo od pozitivnih stvari, što možda i nije naročito popularno u ovim trenucima. Odbrana Srbije u poslednjih mesec dana je iz utakmice u utakmicu delovala sve sigurnije, a jedan od bitnijih razloga za tako nešto jeste prekomanda Nikole Milenkovića sa pozicije desnog na poziciju centralnog štopera. Defanzivac Fiorentine je tako sačuvao trojicu vrhunskih napadača - prvo Harija Kejna, potom Benjamina Šeška, dok se ni Rasmus Hejlund nije naigrao pored 26-godišnjeg Milenkovića. Strahinja Pavlović najavio je da bi mogao napraviti iskorak u karijeri jer posle partija u Nemačkoj deluje spremno i za viši nivo od Salcburga. Uz njih se odlično uklopio i Miloš Veljković, a naravno da ne treba ispustiti i Predraga Rajkovića koji se među stative posle rokade sa Vanjom Milinkovićem Savićem vratio na velika vrata i bio pun pogodak.

O individualnom kvalitetu naših reprezentativaca rečeno je dosta toga, ali kao da se pomalo zaboravlja činjenica da se radi o fudbalerima koji ne igraju u najjačim svetskim klubovima. Najbliži tome jeste napadač Juventusa Dušan Vlahović koji je bio taktička "žrtva" i selektorov truli kompromis zbog kojeg napad nije delovao ubojito. Ključni fudbaleri Srbije na ovom turniru igraju u Fenerbahčeu, Al Hilalu, Majorci, Fiorentini, Fulamu, PAOK-u i ostalima koji, uz svo dužno poštovanje, nisu ni na nivou timova donjeg doma Lige šampiona.

Tamo gde se igra vrhunski fudbal.

Opšti je utisak da stručni štab na čelu sa selektorom Draganom Stojkovićem nije dorastao zadatku, bez obzira što je uspeo da "zategne" odbranu, od kreacije u napadu osim pokušaja Dušana Tadića nismo videli ništa. Svu odgovornost za bezidejnost u napadačkoj fazi snosi Stojković koji nije uspeo da na najbolji način izbalansira ekipu koja je u pojedinim trenucima delovala izgubljeno oslanjajući se na individualna rešenja i momenat inspiracije. To što se rad u reprezentacijama razlikuje od onog u klupskom fudbalu nije alibi, videli smo sinoć kako su Danci kroz nekoliko brzih dodavanja lako stvarali sebi prostor. Stojković je iz grešaka naučio prekasno što odaje utisak da stručni štab ne reaguje na vreme kada su u pitanju okolnosti na terenu koje se u modernom fudbalu menjaju ne iz minuta u minut, već iz sekunde u sekund.

Odluka da se kapiten ekipe Dušan Tadić stavi na klupu protiv Engleske naišla je na veliko nezadovoljstvo fudbalske Srbije. Taktička zamisao ili upostavljanje autoriteta, tek, "orlovi" nisu imali niti jednu ideju kako bi do gola Džordana Pikforda dok 35-godišnji plejmejker nije ušao u igru. Stojković nije umeo da iskoristi Dušana Vlahovića na najbolji mogući način, verovatno zbog nastupa Aleksandra Mitrovića koji, iako se svojski trudio u Nemačkoj, nije bio na prepoznatljivom nivou. Ako uz njega pogledamo i nastup Sergeja Milinkovića Savića, može se doći do zaključka da odluka o selidbi u Saudijsku Arabiju verovatno nije bila najbolja profesionalna ideja, ali odgovornost mora biti na selektoru koji im bira minutažu.

Stojković ima sve veći problem i sa autoritetom, možda ne toliko u svlačionici (mada se posle istupa Dušana Tadića i to dovodi u pitanje), koliko u domaćoj javnosti. Sigurno da selektor nije tu da ispunjava želje svih nas, međutim odgovornost za ono što radi mora da postoji. Stojkovićeva harizma polako bledi iz totalno nefudbalskih razloga, a krajnje egzotičnim odlukama na terenu učinio je da frustracija naroda bude još veća. Postavlja se i pitanje kompetentnosti samog Stojkovića kao trenera, ali pre svega i da li je odluka Fudbalskog saveza Srbije da mu produži mandat pre početka Evropskog prvenstva bila ispravna. Nažalost, sva je prilika da su se i u to umešali neki nefudbalski faktori, iako Stojković uz sebe ima veliki adut u vidu činjenice da je Srbija prvi put u 21. veku vezala dva velika takmičenja.

Uspeh koji to možda baš i nije.

Metafora "Potemkinova sela" označava nešto što ne postoji, odnosno postoji samo imaginarno.

Fraza je nazvana po ruskom vojskovođi i knezu Grigoriju Aleksandroviču Potemkinu, koji je u vreme Rusko-turskog rata 1787−1792 postao namesnik novoosvojenih krajeva koji su obuhvatali Krim i druge teritorije severno od Crnog mora. Tada je Potemkin po pustim stepama južne Rusije naredio da se pored puta improvizuju kulise nepostojećih sela, sa seljacima, pastirima i stadima, samo da bi ruska carica Katarina II, prolazeći tuda 1787, videla kako Rusija, pod njegovim ministrovanjem, cveta i napreduje. Time je hteo prikazati lažnu vrednost osvojenih krajeva.

Danas se ta metafora često koristi za pokušaje stvaranja lažnog utiska u praktično svim sferama društva u Srbiji, pa tako ni fudbalska reprezentacija Srbije više nije izuzetak. Ako je uopšte i bila, makar tokom kvalifikacija za Mundijal u Kataru.

Srpska fudbalska Potemkinova sela.