Stepanov: "Zvali su Zvezda, Partizan, ali neke stvari se ne rade, za mene je Voša klub koji volim ceo život!"

Legendarni as i bivši kapiten Vojvodine Milan Stepanov dao je zanimljiv intervju za sajt "stare dame". 

U njemu se dotakao brojnih tema iz svoje karijere, ali je definitivno najzanimljivije da nove generacije znaju koliko je velika Vojvodina. 

Takođe, i da sadašnji igrači, a posebno stranci, shvate da su došli u Vošu u najboljem trenutku. 

Milan Stepanov diše za Vošu i dan danas, a to najbolje pokazuju birane reči o "staroj dami". On inače danas radi kao pomoćnik Radoslava Bataka u kadetskoj selekciji Srbije, a istovremeno selektira decu iz Novog Sada za letnju i zimsku školu FSS.

Za mlađe generacije ima jasnu poruku o veličini Vojvodine i pravcu u kom mora da nastavi da raste.

"Moj klub. Nešto što volim ceo život i šta se nikad neće promeniti. Tu sam, dolazim na utakmice, sa klincima idemo na „zapad“. Vojvodina je institucija, ovo je mnogo veliki klub. Zvali su iz Zvezda i Partizana, nekolicinu puta… Neke stvari se u životu ne rade. Znam ko sam, šta sam i odakle sam. Znam koliko volim Vojvodinu da nikada ne bi pomislio na tako nešto, a kamoli uradio", rekao je Stepanov, a prenosi sajt kluba.

On je na jednom primeru najbolje objasnio u kom pravcu treba da ide i koliko je velika Vojvodina.

"U moje vreme kada te pozove Vojvodina – „staje svet, ostavljaš mamu i tatu“ i krećeš na Veternik. U osnovnoj školi gde je išao moj sin, pozvala me je učiteljica da kao bivši sportista organizujem razredu sportski dan. Otišao sam na Veternik, dogovorio sa ljudim iz kluba da dovedem decu tu… Vošin autobus, postavljeni sportski rekviziti po terenu i pravac po razred. Znate šta su na kraju godine u sastavu svi napisali pitanje „Koji dan im je bio najlepši dan u školskoj godini“? Odlazak u trening centar Vojvodine. Primetno je, radi se i sada na tome, to treba da nam svima bude vodilja. Omladinska škola, sa pravim ljudima, mora da bude stub kluba", naglasio je Stepanov. 

Ali, sve je drugačije sada nego nekad. U njegovo vreme, igrači su se sami organizovali za prevoz, plate su kasnile, uprava nije postojala, ali je Voša na kraju ipak završila kao treća, dok je sada u idealnom momentu iz ugla funkcionisanja kluba tek - sedma?!

"Sa ove distance kada gledam, to su bile najteže godine kluba, bez ikakve dileme. Pa, mi nismo imali ni upravu. Šest meseci nikog, ništa… Godinu i po dana bez ijednog dinara. Na neka gostovanja idemo kolima, potrpamo se u nekoliko automobila. Zašto? Nismo imali pare za autobus. A, ginuli. Mislite da je neko zbog toga slabije igrao? Kasnije se desila jedna situacija da me pozove tadašnji predsednik u kancelariju i kaže imamo za vas osmoricu plate, ostali za mesec dana verovatno dobijaju. Uzimam taj novac, odlazim na Vetarnik, kažem svima da imamo sastanak stavljam sve na sto i delimo na 25 delova. Sećam se da nam je na tribina bio i transparent „večito treći“, nije prijalo to navijačima što smo uvek treći… Zaboli me onda kada vidim danas neke stvari, klub finansijski stabilan, obezbeđeni maksimalni uslovi od strane predsednika Zbiljića, a na tabeli 7. mesto", ističe Stepanov.