Štutgart – Ponovno buđenje

S rastom nemačkog fudbala, rastao je i on. Klub koji je isprva osnovan kao ragbi organizacija dobija svoju sekciju davne 1908 i od tog momenta, pa do danas, etablirani su kao jedan od najvećih nemačkih timova.

Od 1930. godine fudbal doživljava svoj rast na globalno tržište, a Nemačka pod organizacijom Trećeg Rajha osniva čak 16 divizija pod nazivom Gauligen gde se timovi iz čitave zemlje takmiče u različitim ligama istog nivoa, a kasnije se najbolji susreću u plej-ofu. Štutgart je bio jedan od najuspešnijih klubova tog razdoblja pre nego što je sistem pukao usled Drugog svetskog rata.

Nakon povratka fudbala, nastavili su da pružaju sjajne rezultate, pa su bili osvajači svoje divizije Oberlige Sud 1946, 1952. i 1954. Nacionalni šampioni bili su 1950. i 1952, a osvojili su i dva Kupa 1954. i 1958. Četiri velika trofeja u osam godina doneo im je trener Robert Šilenc, ali bez obzira na te uspehe nijedan igrač Štutgarta nije dobio poziv da se pridruži nacionalnom timu koji je 1954. osvojio Svetsko prvenstvo.

Od 1963. i njenog osnivanja, Štutgart je član Bundeslige koju su Nemci osnovali usled razočaravajućih rezultata na dva velika takmičenja zaredom. Udružili su sve divizije u jednu i napravili kvalitetnu profesionalnu ligu u kojoj je Štutgart, do danas, četvrti najuspešniji tim, gledajući broj osvojenih bodova. Imaju tri osvojene titule otkako ovo takmičenje nosi taj naziv.

Od početka sedamdesetih počinje evropska priča popularnih ''švaba''. Tada su se prvi put plasirali u UEFA kup i dospeli do polufinala naredne godien gde su eliminisani od Fejenorda. Klub posle toga dospeva u finansijske probleme usled teškog pronalaženja sponzora što je postao novi trend u svetskom fudbalu. Ispadaju iz lige 1975, a neposredno pre toga klub preuzima lokalni političar Gerhard Majer-Vorfelder. Iako nije odmah sve išlo pozitivno, te su iduće sezone završili tek 11. u Cvajti, Štutgart uspeva da se reorganizuje. Novi trener Jirgen Sanderman i talenti kao što su Hansi Miler i čuveni Otmar Hicfled postaju atraktivni za gledanje, ali što je najvažnije, vraćaju se u elitu. Igrali su ofanzivno, no nisu imali prevelikog iskustva. U to doba su, ipak, bili pravi hit i tako su tokom sezone 1977/78 ušli u istoriju postavivši tadašnji rekord po prosečnom broju gledalaca od čak 53.000. Završili su kao drugi u Bundesligi i plasirali se opet u UEFA kup gde su iduće sezone u kojoj su postali prvaci zemlje došli do polufinala. Kraj osamdesetih doneo im je plasman u finale UEFA kupa sa Jirgenom Klinsmanom, ali nisu uspeli da naprave iskorak pošto ih je porazio Napoli u čijem je dresu tada plesao Dijego Armando Maradona. Te godine bile su berićetne po tim iz ''BaWu-a'' i osvojena titula prvaka 1992. na osnovu gol-razlike odvela ih je do Lige šampiona, ali tamo se nisu dugo zadržali jer ih je eliminisao Lids u prvoj rundi. Ono po čemu se pamti taj okršaj jeste da su dva tima igrala TROMEČ. Da, trener Štutgarta Kristof Daum je koristio više inostranih fudbalera u od dozvoljenog u drugom duelu zbog čega je morao da bude odigran još jedan susret i to u Barseloni.

Nisu igrali evropsko takmičenje od tada, pa do 1997. kada ih je do trećeg Kupa predvodio čuveni Joakim Lev. Igrali su finale Kupa pobednika kupova 1998. u Stokholmu gde su izgubili od Čelsija. Posle samo jedne sezone, Lev je ostao bez ugovora na tadašnjem ''Gotlib-Daimler stadionu''.

Nova era Štutgarta počela je 2000. godine kada je posle 24 leta prvi čovek Gerhard Majer-Vorfelder otišao iz kluba, a njegovu ulogu preuzeo je Manfred Has koji je imao težak zadatak da sredi finansije, ali i podmladi tim kroz svoju uspešnu akademiju. Trenerska palica data je mladom Ralfu Rangniku koji je restrkutuirao ekipu i vodio ih do trofeja Intertoto kupa, ali ligaška pozicija bila je katastrofalna i jedva je izbegnuta relegacija. Posle njega, dolazi Feliks Magat i generacija izuzetnih talenata koju su predvodila imena poput Kevina Kuranjija, Tima Hildebranda, Aleksandera Hleba, Anreasa Hinkela... Magat je kroz nekoliko godina plasirao još sjajnih imena kao što je Filip Lam koji je kasnije postao legenda nemačkog fudbala i Bajerna.  Klub je ostvarivao veoma dobre rezultate u Bundesligi, igrao Evropu, pravio zanimljiva imena, ali bez velikog uspeha na najvećoj sceni. Sezona koja će se pamtiti jeste 2009/10 kada su u Ligi šampiona igrali impresivno sa vrlo zanimljivom ekipom. Mario Gomez je otišao tokom leta 2009. u Bajern, Aleks Hleb se vratio na pozajmicu iz Barse, a iz Zenita je došao Pavel Pogrebnjak.  Tim je sadržao još neka nostalgična imena poput Jensa Lemana, Serdara Taščija, Matjea Delpjera, Kristijana Molinara, Kristijana Teša, Samija Kedire, Zdravka Kuzmanovića, Tomasa Hiclsbergera, Kakaua, Ćiprijana Marike... Plasman u Ligu šampiona su izborili kroz kvalifikacije, a u plej-ofu dobili su rumunsku Politehniku. U grupnoj fazi su osvojili devet bodova, došli do drugog mesta, ali ih je žreb u osmini finala spojio sa braniocem trofeja Barselonom. Igrali su magično na svojoj ''Mercedes benz areni'', napadali, Barsa nije znala šta ih je snašlo, ali 1:1 nije bilo dovoljno. Na ''Nou kampu'' im je izdata karta u jednom smeru – poraz 4:0.

Nakon toga, još jedna Liga Evrope, manjak uspeha i znamo koliko su se mučili u domaćim okvirima. Sada, ponovno buđenje sa Sebastijanom Henesom koji se pominje kao naslednik Ćabija Alonsa. Prave se neke nove priče, a kako bi iste imale sadržaja, moraće da dobiju protiv Crvene zvezde na ''Marakani''. I to nije nerealno ako uzmemo u obzir kako su igrali protiv Reala u Madridu, da su dobili Juventus, ali usput imali i Atalantu koja ih je porazila. Težak raspored.