Tražite objašnjenje za lošu igru Srbije? Odgovor može biti jako jednostavan!

Autor: Janko Glavonjić
ponedeljak 30.03.2015.
17:15
Izvor: Sportske.net

Posle još jednog razočarenja i vrlo malih šansi za plasman na Evropsko prvenstvo, ponovo se okrećemo teoriji i računamo kako ipak možemo potpuno da preokrenemo situaciju, dok na ključno pitanje, zašto nam je igra onakva kakva jeste, niko ne daje odgovor..

fss.rs

Povezane vesti

Srbija je ponovo poražena. 2:1 u Portugalu rezultatski svakako nije katastrofa, naš protivnik na papiru slovi za ekipu koja spada u grupu najboljih na svetu. Ako zanemarimo činjenicu da smo na dnu grupe sa Jermenijom i posmatramo isključivo utakmicu u Portugalu, verovatno ćemo se složiti da je rezultat bolji od prikazane igre. Trenutak inspiracije i genijalnosti Nemanje Matića doveo nas je u egal, čini se u pravom momentu, sredinom drugog poluvremena, ali se praktično u sledećoj akciji protivnika sve srušilo kao kula od karata i mi smo bili nemoćni da do kraja meča bilo šta promenimo. Srbe uglavnom muči jedno pitanje – Zašto ovi igrači, koji igraju u najvećim ligama Evrope, ne igraju ni blizu onako kako igraju za svoje klubove?

Možemo pročitati da se ne trude dovoljno, da treba da igra ovaj igrač, a ne onaj igrač, ali suština uglavnom nije u tome ko igra, već kako se postavlja sistem u reprezentaciji. Ako ga uopšte i ima.

Prvi problem koji je očit je nedostatak strategije i kontinuiteta kada se govori o vođenju reprezentacije. U jako kratkom vremenskom periodu promenili smo čak četiri selektora, koji su po svojoj trenerskoj filozofiji potpuno različiti treneri. Siniša Mihajlović je bio žestoko kritikovan zbog svojih eksperimenata, ali je ipak na pojedinim mečevima nagovestio da je, možda, na pravom putu. Prvi put posle igara pod Radomirom Antićem, Srbija je zaličila na organizovanu ekipu, igrali smo brzo, moderno, pravili presing na sredini terena kada je protivnik imao loptu. Bilo je grešaka koje su skupo koštale, verovatno i pogrešne procene pojedinih igrača koji nisu uspeli da iznesu ulogu koja im je bila namenjena, ali je utisak sa ove vremenske distance da se nešto dešavalo i da je bar bilo pokušano da se stvari poguraju u pravom smeru.

Glavni problem koji nam se hronično ponavlja je taj da nemamo definisan sistem igre. Redovna je pojava da se formacija u kojoj se igra promeni i po tri puta za jedan kvalifikacioni ciklus, od meča do meča se menjaju uloge igračima, mnogi nemaju definisanu poziciju, ili igraju nešto što odavno ili nikad nisu igrali u svojim klubovima, što je za reprezentaciju koja pretenduje da bude bar druga evropska liga nedopustivo.

Srbija je takođe jedna od retkih reprezentacija u kojoj selektor pokušava da uklopi igrače u ’svoju viziju tima’, a mi nemamo taj luksuz kao recimo Brazil koji ima bukvalno 50 fudbalera, što je i sam selektor Ćurčić posle meča sa Portugalom priznao, koji imaju kvalitet da u nekom postavljenom sistemu pruže maksimum i odigraju kvalitetno. A i u tom slučaju smo videli kako trener sa velikom reputacijom, poput Felipea Skolarija, može da plati cenu tvrdoglavog guranja svog ’sistema’ i odricanja od pojedinih fudbalera, i još važnije, igre koja tradicionalno krasi Brazil i koja tom timu najviše odgovara.

Sa sve surovijim i zahtevnijim nacionalnim ligama, reprezentativni fudbal pada u zapećak. Igrači koji dođu da igraju za reprezentaciju remete svoj ritam, nemaju vremena da se uklapaju u novi sistem, iugravaju sa igračima sa kojima retko, a u našem slučaju, ponekad i prvi put igraju zajedno.

Zato Srbija MORA igrati u sistemu i formaciji koji najviše odgovara okosnici tima. U modernom fudbalu, u ligama odakle dolazi najveći broj naših reprezentativaca (Engleska i Italija), imate dobre šanse ako napravite dobru i uigranu defanzivnu četvorku i ako vaš tim puno ’radi’ na sredini terena i vrši presing koji nikada ne posustaje. Dobar primer ovih sistema su ekipe Evertona i ekipa Sautemptona, koje po imenima svakako ne predstavljaju sam krem engleskog fudbala, ali su sjajnim partijama, svako u svoje vreme, igrali važnu ulogu i plasirali se u sam vrh tabele.

Everton je imao odličnu i uigranu defanzivnu četvorku. Bejns, Džagelka, Distan i Kolman nisu preterano zvučna imena, ali Mojes je od njih napravio pravi bedem koji je od Evertona načinio ekipu koja je redovno ’kljucala’ bodove najvećim ekipama, bar na svom Gudisonu, ako ne na gostovanjima. Sautempton pod Kumanom, sa druge strane, igra možda i najbolji presing u Engleskoj, što im je na početku sezone omogućilo da ’iskoče’ i čak dugo budu u prve četiri ekipe. A taj sistem je Kuman postavio za samo dva meseca, pritom kupivši gotovo čitav tim!

Ova dva principa su bila sublimirana za vreme kvalifikacija pod Radomirom Antićem. Iako je i on kao selektor bio napadan zbog izbora pojedinih fudbalera, a takođe se moglo čuti da igramo suviše defanzivno, za vreme njegovog mandata se defanzivna četvorka nije menjala, osim prinudno, a Srbija je jedini put u istoriji igrala presing na sredini terena u kontinuitetu. Takođe, za vreme njegovog mandata, Milan Jovanović i Miloš Krasić su bili ključni igrači reprezentacije, verovatno i jedini koji su igrali bolje za reprezentaciju nego za svoje klubove od kako je sa scene sišla generacija kojoj je malo sreće nedostalo da naprave nešto zaista veliko u Francuskoj 1998.

Ako pogledamo ove kvalifikacije, videćemo da smo u četiri meča promenili tri potpuno različite odbrambene četvorke, kao i da je sistem igre trpeo određene izmene. Zato i ne treba da čudi bezidejna, spora i prevaziđena igra, koju naša reprezentacija prikazuje već 15 godina, uz kratkotrajne prekide i bljeskove, koji suštinski ne menjaju širu sliku. Srbija nema druge igrače osim ovih koje su pozvani na poslednjim mečevima.

Možemo pričati o tome da li bi još neko trebalo da bude pozvan i igra umesto nekoga ko to, po mišljenju pojedinih ne zaslužuje, ali je bolno jasno da bi to bile samo kozmetičke promene, koje u suštini ništa ne bi promenile. Ono što je takođe bolno jasno je da ako se želi u društvo sa velikim dečacima, mora se igrati onako kako to moderan fudbal nalaže – brzo, efikasno, uz konstantan rad i puno trčanja, uz OBAVEZAN presing na sredini terena.

Najveći kvalitet Srbije bi trebalo da bude vezni red. Nemanja Matić je bez sumnje jedan od najboljih defanzivnih veznih igrača na svetu u ovom trenutku. Ipak, zbog svoje reputacije, kao da ima presiju da on sam mora da ima loptu, rešava, ’povuče’, što se ne završava sjajno. Nedostatak klasične desetke, koju praktično nemamo od Piksija, je problem koji prosto ne može da se reši, ali zato bi trebalo iskoristiti ono što imamo, a to je pokretljivost i brzina naših ofanzivnih veznih igrača. Tadić, Marković, Tošić, Đuričić i Kostić su fudbaleri koji bi morali da imaju mnogo veću ulogu od nade da će nekako doći lopta do njih, da će nekako imati dovoljno prostora ispred sebe, uz naravno mali broj protivničkih fudbalera koji su skoncentrisani na njih, da će iskoristiti svoju brzinu i probiti do kraja i završiti akciju svojim šutem ili asistirati Mitroviću koji je najistureniji.

Ovi momci imaju određeni kvalitet, jer da nemaju, ne bi igrali u najjačim ligama Evrope, ali je jasno da nisu Mesi, a ni Ronaldo, koji je takođe sinoć imao problem zbog nedostatka kvalitetnih lopti i bio je praktično nevidljiv na terenu, a govorimo o zvanično najboljem fudbaleru sveta. Njihova brzina i pokretljivost se mora mnogo bolje iskoristiti kada se Srbija brani.

Defanzivna četvorka mora igrati više, naši ofanzivni igrači moraju pritiskati protivnika i terati ga na grešku i istovremeno ih usmeravati ka Nemanji Matiću, koji bi tako dobio ulogu sličnu onoj koju ima u Čelsiju – kada Vilijan i Azar kao levak usmere protivnika na Matića, Srbin će vrlo retko propustiti da oduzme loptu protivniku, a čak i u retkim situacijama kada se to ne desi, visoko postavljena zadnja linija Čelsija će najčešće obaviti posao. Slično smo mogli videti pod Radomirom Antićem.

Ono što smo takođe videli pod Radomirom Antićem je vrlo razrađen sistem uigranih akcija kod prekida, i kada se radi o odbrani od istih, i kada se radi o napadu. To je kamen temeljac igre reprezentacije, jer je u tom pogledu najveći prostor za napredak za malo vremena koliko objektivno selektori imaju na raspolaganju. Mnogo toga se rešava posle prekida, što smo i sinoć mogli da vidimo, i upravo to može da bude taj tas na vagi koji će odlučiti da odete na prvenstvo ili ne.

Na kraju, možda ovo nekome deluje kao izmišljanje tople vode, ali iz nekog razloga se tuširamo hladnom već 15 godina...


Ne propustite

Ne propustite

Preporuka za vas

WEB preporuke

Komentari

0 Komentara

Molimo vas prijavite se ili registrujte kako bi mogli da ostavite komentar.