Tri utiska pobede Srbije nad Švajcarskom - Da ne polećemo mi visoko...

Zasluženi hvalospevi nakon jučerašnje pobede nad Švajcarskom ne bi smeli mnogo da se zadrže oko reprezentacije Srbije. Znamo koliko puta je to bilo kobno i po njih na terenu i po nas koji bodrimo tim pokraj njega.

Kako su nas samo hladni Danci spustili na zemlju posle izvojevanog remija protiv Španije u Beogradu. Rutinski smo pali na "Parkenu", a nakon još jednog poduhvata, ovog puta trijumfa protiv dužnika, sada smo mi ti koji idemo na noge evropskom šampionu.

Možda Švajcarska nije imala nekolicinu igrača na koji su im prethodnih godina nosili nacionalni tim kao što su Jan Zomer, Đerdan Šaćiri i drugi, ali isto tako se i među "orlovima" dešava smena generacija, te palicu preuzimaju momci kao što su Kosta Nedeljković, Veljko Birmančević, Lazar Samardžić...

Stoga, Švajcarcima ostaje da se žale jedino na teren, što je donekle legitimno jer, zaista, podloga u Leskovcu nije dostojna odigravanja utakmice na najvišem evropskom nivou. 

Nekoliko utisaka se izdvaja od sinoć. Da li smo bili taktički superiorniji u odnosu na protivnika? Koliko znači Mitrović i da li bi češće trebalo da igramo izvan Beograda?

Želja ispred taktike

Sam početak jučerašnje utakmice lako je mogao da nas košta pozitivnog ishoda jer je Švajcarska potpuno kontrolisala dešavanja kroz pas. Opteretili su poslednju liniju našeg tima, dok se naš vezni red zaista mučio da na bilo koji način učini progresiju prilikom dolaska do malog procenta poseda u prvih dvadesetak minuta. Nakon što smo se oslobodili pritiska i uspeli da prebacimo težište igre na polovinu protivnika, stvorili smo poneke situacije ispred gola Greogra Kobela, ali pogoci koje smo postigli isključivo su posledica ogromne borbenosti i želje naših igrača. Prvobitno, reč je o Strahinji Pavloviću koji je uneo nemir Švajcarcima svojim pojavljivanjem pred njihov kazneni prostor. Dva faula u razmaku od samo nekoliko trenutaka, od kojih je prvi izazvao žuti karton Nika Elvedija, a drugi nam doneo prekid iz kojeg je proistekao autogol istog igrača. Da li bi trebalo posebno opisivati drugi gol? Aleksandar Mitrović je na neverovatan način stigao loptu Saše Zdjelara i završio situaciju na najsavršeniji mogući način. Naš vezni red je definitivno podbacio juče, Rajkovićev odbranjeni penal sačuvao je mirnoću, ali lako je mogao da bude dosuđen i drugi kada ga je Jan-Karlo Simić umalo skrivio u finišu. Dobili smo meč na htenje, veću želju i borbu, ne jer smo taktički potkovaniji od Švajcarske.

Povratak Aleksandra Mitrovića

Vratio se kapiten i to se moralo pozitivno odraziti na ostatak ekipe koja ima izrazitog lidera na terenu. Aleksandar Mitrović je sinoć imao dosta posla ne bi li dolazio do lopti i morao je, posebno u prvom poluvremenu, da igra poprilično nisko kada smo u fazi prenosa lopte. Dosta se trošio, ali ponovo je bio jedan od protagonista uspeha naše selekcije. Švajcarski fudbaleri, odnosno Manuel Akanđi, Remo Frojler, pa i Granit Džaka, morali su konstantno da motre na njega znajući da može da napravi razliku u bilo kom momentu, a to je distrakcija koja ostavlja prostor drugim igračima u našim redovima.

Češće igrati van Beograda

Logistički, Beograd je najidealnija opcija za odigravanje utakmica reprezentacije Srbije. Stadion "Rajko Mitić" može da primi preko 50.000 navijača, ali teško je setiti se kada je toliko ljudi poslednji put bilo na meču "orlova". Ostatak Srbije se uželeo fudbala. Leskovac je to dokazao još jednom, a činjenica da su tribine vrlo bliske terenu mogla je samo da stvori dodatnu konekciju između igrača i navijača. Osetilo se tako nešto. Stadioni kao što su u Leskovcu, Loznici, Novom Sadu, Bačkoj Topoli, uskoro u Kragujevcu, te Nišu i drugim gradovima definitivno bi morali ozbiljnije da budu uzeti u razmatranje kao domaćini utakmica reprezentacije.