U Madridu je postao božanstvo, sada priželjkuje poziv iz Humske: "Partizan je moja najveća ljubav!"

Milinko Pantić ostavio je dubok trag u Atletiku iz Madrida gde je 1995. godine stigao na zahtev legendarnog Radomira Antića iz Panioniosa.

U intervjuu za španski As, Srbin je objasnio kako je to izgledalo kada je dolazio skoro kao anonimus.

"Bez tog skoro. Pre nekoliko dana mi je prijatelj poslao isečke iz španskih novina tih dana, u kojima je pisao da je Atletiko pitao koliko košta Padić iz Panioniosa. Moje prezime niko u Španiji nije znao. I onda sam došao i osvojili smo duplu krunu. To je sudbina. Uvek kažem da mi fudbal mnogo toga duguje. Nisam ostvario ni 30 odsto mogućnosti. Kao trener ni 10 odsto. Fudbal mi mnogo duguje. To je spektakularan dug. I ovo nije ni preterivanje, ni arogancija", smatra Pantić koji je šest godina proveo u Partizanu pre nego što je 1991. otišao Olimpiju, a potom i Panionios.

"Iz zemlje sam otišao 1991, pre 30 godina. Ja sam stranac u Španiji, Srbiji, svuda. Čak više nego ovde. Bilo je kontakata, ali sam zainteresovan samo za Partizan, moju najveću ljubav posle supruge i ćerki. Bilo je nekih poziva iz Grčke, ali bez konkretne ponude. Imam prednost što govorim grčki. Govorim i španski, ruski, slovenske jezike, malo engleskog i francuskog", rekao je Pantić.

U trenerskoj karijeri vodio je drugi tim Atletika, Baku iz Azerbejdžana, kao i Dalijan 2016. godine kada je poslednji put i vodio neku ekipu.

"Po ceo dan gledam utakmice. Nedostaje mi posao, da budem na terenu, sa igračima, loptom. Sebe smatram psihički snažnom osobom, ali me hvataju momenti očaja. Kada vidim da sam nešto pogrešio, obučem šuškavac, odem da istrčim 10-12 kilometara i tako sklonim loše misli. Ali, nije lako. Razumem da imamo previše trenera i sada voditi ekipu je kao da dobiješ na lutriji. Imam i dalje veliko samopouzdanje, jer znam šta imam u sebi i niko ne može da mi oduzme tu iluziju", istakao je Pantić.