Veljko Paunović i Srbija - novo čudo ili novi početak?

Fudbalska reprezentacija Srbije dobila je novog selektora kojeg je čitava nacija čekala gotovo celih deset godina. Fudbalski savez Srbije uspeo je nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da konačno angažuje Veljka Paunovića, tvorca zlatne generacije mladih srpskih fudbalera koji su 2015. godine na Novom Zelandu postali šampioni sveta u uzrastu do 20 godina.

Iako će njihove igre u seniorskoj selekciji javnost najčešće okarakterisati kao neuspešne, treba istaći da je dvocifreni broj igrača te generacije zaigrao u A reprezentaciji Srbije, što je nešto što se zaista retko dešava. Paunović je reprezentaciju preuzeo u izuzetno delikatnom trenutku, iako je od saveza dobio mogućnost da sačeka ishod kvalifikacija za Svetsko prvenstvo naredne godine, odlučio je da se uhvati u koštac sa problemima u kojima su se “orlovi” svojom krivicom našli nakon bolnog poraza od Albanije. Sada će morati da vadi “kestenje iz vatre”, ali retko kada je naš nacionalni tim bio u idealnoj situaciji.

Šta možemo očekivati od Veljka Paunovića kao trenera?

Njegov put od Čikaga i Redinga, preko Gvadalahare, do najskorijeg posla u Ovijedu, pokazuje trenera koji je spreman da u potpunosti prilagodi svoj sistem igračkom kadru, ali bez odricanja od svojih osnovnih principa.Ekipe koje je do sada vodio su poznate po kompaktnosti i timskoj organizaciji, gde svaki igrač ima jasno definisanu ulogu u odbrani, ali i obavezu učestvovanja u izgradnji napada. Paunović insistira na radu, disciplini i profesionalizmu, o čemu su govorili i brojni igrači sa kojima je radio. 

Na terenu se jasno vidi namera da tim bude iznad svakog pojedinca, ali i da istovremeno “izbaci” određenog, često različitog pojedinca u prvi plan na svakoj utakmici, što smo i videli dok je vodio Srbiju na Mundijalitu kada je pet različitih fudbalera postizalo golove.

Paunovićeve ekipe teže da kontrolišu utakmicu kroz posed lopte i igru iz poslednje linije, ali nema problem da se prilagodi rivalu. Ako meč to zahteva, spreman je da se povuče i traži prilike iz tranzicije. Njegova sposobnost da menja ritam igre i strukturu tima u toku meča bila je vidljiva u Gvadalahari, gde je često menjao pristup u zavisnosti od rivala, što je na kraju dovelo klub do finala Klausure.

Posebnu pažnju posvećuje prekidima, kako u odbrani, tako i u napadu. Tokom boravka u Redingu, njegov tim je postigao nekoliko golova iz unapred uvežbanih situacija, uključujući i čuveni pogodak odmah po početku meča protiv Blekburna, nakon specifične varijante sa centra. Sećamo se i “specijala” iz auta sa Sergejom tokom turnira na Novom Zelandu, ovakav pristup detaljima pokazuje Paunovićevu analitičnost i fokus na pripremu svakog segmenta igre.

Jedna od njegovih najvećih snaga, pak, leži van taktičke table. Paunović ima reputaciju izuzetnog motivatora koji zna kako da ujedini svlačionicu i usmeri tim ka zajedničkom cilju. Čuveni su sada snimci na kojima motiviše mlade fudbalere Srbije na Mundijalitu kojima je i pred okupljanje govorio da će postati prvaci sveta. U Gvadalahari je uspeo da stvori kulturu pobedničkog mentaliteta, dok je u Real Ovijedu, kroz sličan pristup, poveo tim do promocije u Primeru, što može biti dokaz da njegova metodologija funkcioniše u različitim sredinama i kulturama.

Najveći test za Paunovića biće pronalaženje ravnoteže između individualnog kvaliteta i kolektivne strukture i organizacije tima. Srbija ima veliki napadački potencijal, ali često pati od taktičke nedoslednosti i defanzivne ranjivosti u vidu loše strukture ogledane u prevelikom prostoru između linija tima ne samo u fazi odbrane, već i u fazi napada. Tako nešto protivnički tim sa trenerom koji ima moderna fudbalska shvatanja koristi izuzetno lako, čak i kada je kvalitet protivnika skroman.

Paunovićev sistem mogao bi doneti stabilnost i jasniji plan igre, ali samo ako reprezentativci prihvate njegovu filozofiju rada i odgovornosti, za šta, istina, nemaju dovoljno vremena pred mečeve protiv Engleske 13. novembra u Londonu i Letonije tri dana kasnije u Leskovcu. Dobra je stvar što veliki deo igrača već poznaje njegovu metodologiju rada, omiljen je među njima i može se dogoditi da njegove zamisli usvoje ranije od očekivanog.

Do tada, protiv Engleza će morati na “o-ruk”, želju, htenje i motivaciju.

Već smo pisali o šansama za plasman na Mundijal koje (ne) postoje, ukoliko Srbija ostane neporažena od Engleske na Vembliju čekaće se poraz ili remi Albanaca protiv “gordog albiona” ili kiks protiv Andore, dok bi Srbiji poslednji kvalifikacioni meč protiv Letonaca u svakom scenariju morao biti rutina.

Mnogo pažnje privukao je i prvi spisak novog selektora za poslednje dve kvalifikacione utakmice. Danima se spekulisalo o povratku braće Sergeja i Vanje Milinkovića Savića, čak i Dušana Tadića u jednom trenutku, međutim njih neće biti u konkurenciji za tim. Među “orlove” vratili su se Nemanja Radonjić, Mihailo Ristić i Marko Grujić, dok je poziv dobio i Luka Ilić čije kvalitete Paunović dobro poznaje nakon kratke saradnje u Ovijedu.

Povratak Predraga Rajkovića zaoštriće konkurenciju Đorđu Petroviću, pa je u ovom trenutku nepoznanica kome će novi selektor dati prednost, čuvar mreže Bornmuta je dobio poverenje bivšeg stratega “orlova” Dragana Stojkovića Piksija, ali treba napomenuti da je upravo Rajković bio kapiten zlatnih “Novozelanđana” u pohodu na šampionsku titulu na Mundijalitu.

Mesta u srcu odbrane rezervisana su za Nikolu Milenkovića i Strahinju Pavlovića. Retko kada je Paunović tokom trenerske karijere vodio ekipu sa trojicom u odbrambenoj liniji, a sudeći prema pozivima koji su dobili Ognjen Mimović, Mihailo Ristić i Aleksa Terzić, sva je prilika da ćemo u dresu Srbije ponovo gledati bekove na svojim prirodnim pozicijama.

To bi dalje značilo da bi Andrija Živković i Filip Kostić mogli dobiti ofanzivniju ulogu u timu, nešto u čemu rođeni Nišlija uživa ove sezone igrajući za PAOK. Centralni deo veznog reda popunjen je igračima od defanzivnijih (Gudelj) do ofanzivnijih (Ilić) karakteristika što daje dodatnu fleksibilnost u pripremi za dva potpuno različita meča. Lukićeva forma raduje, Stanković pruža odlične partije u Brižu, a ohrabruje i bljesak Lazara Samardžića u Ligi šampiona. Među njima trojicom treba tražiti startere.

U napadu neće biti povređenog Aleksandra Mitrovića, a to znači da će najveću odgovornost morati da preuzme Dušan Vlahović. Ratkov je u odličnoj formi od početka sezone, dok je i Jović počeo da pogađa, mada je pretpostavka da će Srbija protiv Engleske izaći sa jednim klasičnim napadačem.

Spisak je, sve u svemu, prilično sličan prethodnim koje je diktirao Dragan Stojković i zbog kojeg je, nekada opravdano, nekada baš i ne dobijao kritike javnost, međutim treba biti iskren i reći da je  ovo realna slika srpskog fudbala. Realnost je da ove sezone imamo samo šestoricu srpskih fudbalera u Ligi šampiona koja već drugu godinu zaredom broji 36 klubova. Takođe, ne treba zanemariti i činjenicu da Srbija taktički nije delovala organizovano već dugo vremena.

Veljko Paunović je došao da to popravi, a već je jednom priredio Srbiji fudbalsko čudo…