Austrija – Kako je razbijen evropski maler?

Kao što u geometriji postoje dve linije koje se nikada ne seku, stvarajući „paralelne realnosti“ u prostoru, tako se sve do 2008. godine činilo da fudbalska reprezentacije Austrije nikada neće izboriti plasman na prvenstvo Evrope.

Niko ne sumnja da bi strašna generacija „Vundertima“ pokorila Evropu samo da je bila u prilici da igra na kontinentalnom šampionatu.

S obzirom na to da je prvo Evropsko prvenstvo održano tek 1960. godine, jasno je da su se najslavnija generacija austrijskog fudbala i turnir najjačih reprezentacija Starog kontinenta mimoišli kao dve linije koje se nikada ne dodiruju.

A sve je išlo prilično dobro do 1962. godine, kada su Austrijanci zbog finansijskog kraha propustili Mundujal u Čileu čime je započeo diskontinutitet na velikim takmičenjima, prekinut tek 16 godina kasnije u Argentini.

Najbolji primer za to je sredina šezdesetih godina kada su na „Vembliju“ savladali Englesku 3:2, pretežno zahvaljujući golovima dvostrukog strelca Tonija Friča, da bi već iste godine propustili priliku da se plasiraju na Mundijal 1966.

Kormilo Austrije je dve godine kasnije preuzeo čehoslovački trener Leopold Štjasni, a njegovim imenovanjem kao da su želeli da ožive bogatu predratnu prošlost koja je izbrisana početkom Drugog svetskog rata.

Štjasni, čiji roditelji su bili ubijeni u koncentracionom logoru, ogromnu je cenu platio zbog jevrejskog porekla. Baš kao i austrijski fudbal, koji je nakon anektiranja od Nemačke 1938. godine zauvek izgubio na prepoznatljivom sjaju.

Štjasni je proveo solidnih sedam godina na selektorskoj klupi Austrije, ali je u dva navrata bio kratak da donese ovoj srednjoevropskoj reprezentaciji plasman na EURO.

U oba slučaja Austrijanci su bili na samo tri boda manjka, ali su zato ostavili daleko bolji utisak na mundijalima u Argentini 1978. godine i četiri godine kasnije u Španiji.

U Argentini se bili protagononisti velike pobede nad Zapadnom Nemačkom 3:2. To je bila prva pobeda nakon skoro pola veka nad fudbalskom silom kakvu su predstavljali Nemci u tom vreme.

Samo zahvaljujući debaklu od Holandije 5:1 nisu uspeli da se plasiraju u polufinale, ali propuštena šansa za uspehom naterala je savez da promene i dovođenje Karla Štoca umesto Helmuta Senekoviča.

I dok su odlasci na svetska prvenstva dolazili i izostajali, plasman na EURO se čekao kao ozebao sunce, a u mnoštvu rešenja na klupi Austrije kroz mračni period njihove fudbalske istorije najslikovitiji je primer čuvenog Ernesta Hapela.

Legenda austrijskog fudbala, po kojem se zove nacionalni stadion u Beču, stigao je početkom devedesetih na klupu državnog tima ne bi li im pomogao da se plasiraju na EURO 1992. godine u Švedskoj.

U kvalifikacionoj grupi gde je bila Jugoslavija, Austrijanci su završili pretposlednji, imajući isti broj bodova kao Farska ostrva.

Uz Farane, Hapelovi izabranici bili su doslovno vreća za udaranje tih godina u kvalifikacijama.

Tek nešto bolje se proveo čuveni golgeter Austrije Johan Krankl, koji nije iskoristio poverenje nacije da ih odvede na Evropsko prvenstvo u Portugalu 2004. godine.

Barijera će biti probijena tek četiri godine kasnije kada su u koorganizaciji turnira sa Švajcarskom automatski izborili plasman na završni turnir.

Od tog trenutka austrijski reprezentativni fudbal je doživeo uspon, a ovo što gledamo sada kod izabranika Ralfa Rangnika samo je nadogradnja na odličan prethodni EURO, kada su nesrećno ispali od Italije u osmini finala.

Austrijanci su ove godine osvetlali obraz naciji, osvojivši šest bodova iz tri utakmice, a ovoga utorka od 21 sat boriće se za četvrtfinale protiv selekcije Turske na „Red Bul Areni“ u Lajpcigu.

Utisak je da su Rangnikovi izabranici nešto disciplinovaniji od Montelinih, ali sudar dve različite fudbalske filosofije izvesno će doneti uzbudljiv meč.