Je l' znate onu najavu priče sa srećnim krajem? E, pa, nema je

Je l’ znate ono kad sam napisala da jedva čekam sredinu septembra i priču sa (još) srećnijim krajem? E, pa nema je. 

Da ne bude ovo previše dramatično, nema je jer Srbija neće osvojiti Evropsko prvenstvo. Bogdan neće doći iz Amerike da igra u finalu, nećemo servirati osvetu Turcima, jer je pre toga Finska, a pomalo i sama Srbija, stala na put ostvarenju brojnih snova. 

Čitajući svaki tekst, uvek tražim razlog zašto je napisan i šta će mi novo otkriti. Tako je razlog mog teksta da pokušamo da shvatimo da čovek iz svake tuge izađe jači, a posle svake greške, bilo bi poželjno, pametniji. Često nam se čini da nismo očvrsnuli kada nas ponovo nešto smoždi, ali jesmo. Nijanse su u pitanju, međutim često su baš ti delići naše snage od vitalnog značaja. 

Da se vratim na snove, jedan od mojih je bio da dođem u Rigu, onda logično drugi da vidim kako izgleda zlatna medalja po mogućnosti oko vrata srpske delegacije. Dakle 1:1. Međutim, posle poraza od Finske se desio BUM. Kao neki prekid, ono kad nestane slike na ekranu, kada se zagnjuriš u vodu - niti vidiš, niti čuješ. 

Bilo je poraza u mom životu, patnje, bola, osećaja nemoći. Ali, nikad nisam doživela da se nešto dogodi tako ODJEDNOM. BUM, bukvalno suza suzu stiže, boli, ljuti me, muka mi je, vrti mi se, srce mi ubrzano kuca… Sve, a ništa. Toliko se nakupilo emocija, da mozak nije mogao da ih razvrsta. Logika me napustila, sve što sam radila, bilo je mehanički. I u jednom trenutku stojim ispred Ognjena Dobrića koji trezveno, razgovetno, smireno, ali tužno govori o svom utisku, a ja plačem. “A, zašto je moralo ovako da bude?” Govore glasovi u mojoj glavi. “Ova reprezentacija nije smela da dozvoli sebi ovakvu utakmicu”, čujem preko puta izjavu… “Ja želim da odem kući”, nastavljam sama sa sobom… “Katastrofa smo odigrali”, ponovo čujem Ognjena… “Ne plači, ne brukaj se, kad on ne plače”, pokušavam da budem sabrana… “Hvala vama ljudi, izvinjavam se”, završava Ognjen i odlazi. 

Svi vole da pobeđuju, to nam je u prirodi. Ali, mislim da jako mali procenat ljudi uspe da se suoči sa porazom dostojanstveno, da iz njega nauči, izvuče šta može, da greške pretvori u prednosti. Volela bih da sam jedna od tih. 

Perl Bak je rekao da ne možemo sebe naterati da osećamo nešto što ne osećamo, ali možemo da postupimo ispravno uprkos onome što osećamo. Imam još jedan san od te noći u Rigi, malo apstraktniji. Da naučim da se nosim sa porazima, da posle njih postanem još veća, da savladam negativne emocije, da neka Finska ne bude veća od mene. Da se ne uplašim da budem uzvišenija. Ko smo mi da ne budemo najbolji što možemo, da damo sve od sebe, da dok dišemo pokušavamo ispočetka svaki put? Reče neko nekad, igranje na malo ne služi svetu. :)

Još uvek je početak septembra, ova priča nije mnogo srećna, nije ni nešto tužna, ali nije ni priči kraj. Ovo je kraj početka priče. Do neke nove medalje, do nekih novih (ne)ostvarenih snova.