Najbolja najgora profesija na svetu pokraj balona koji je morao da pukne

Novinarstvo je veština prikupljanja, provere, analize, obrade i plasiranja informacija u javnost putem različitih platformi, digitalnih, radio ili štampanih medija. Dužnost novinara/novinarki jeste da slede profesionalne i etičke principe sadržane u Kodeksu i da se suprotstave pritiscima da te principe prekrše.

Na veliku žalost, u našoj zemlji principi novinarstva se poštuju u vrlo maloj meri. Skoro pa da ne postoji mehanizam koji će sankcionisati one koji ga svakodnevno krše jureći za propagandom, ekskluzivom i senzacionalizmom. Bože, koliko neukusne reči.

Apsolutno ne mogu da kažem da ja nikada nisam prešao poneku liniju, ali onu koja se tiče dostojanstva – nikada. No, nisam započeo ovaj tekst da bi propovedao o etičnosti, isticao svoje moralne vrednosti ili slično.

Započeo sam ga zbog aktuelnog Evropskog prvenstva u košarci gde je stiglo preko 40 novinara iz Srbije. Očekivanja javnosti su bila velika, bili smo prvi favoriti za trofej i logično je da usled velikog interesovanja svaka kuća ima makar jednog svog izveštača.

’’Mnogo zanimljiva profesija. Konstantno si u prisustvu najvećih domaćih, svetskih sportista, imaš priliku da pričaš s njima, obiđeš svet i za sve to si još i plaćen’’.

Tačno kao Burž kalifa, ali vidi li iko drugu stranu medalje, onu neizrezbarenu? Svestan sam da sada mogu da se nižu brojni komentari koji će diskreditovati sve napisano i opljunuti sve ijednog žurnalistu, međutim, ne bih se usuđivao da pokrenem ovu temu da je suprotno.

Ne usuđujem se da kažem da su mediji došli na turnir sa podjednakim pritiskom kao i košarkaši, ali nije daleko od te činjenice. Mi smo uši i oči svih onih koji nisu u Rigi, a svakodnevno se informišu o onome što se dešava u ovoj baltičkoj zemlji. Svako slovo, svaka reč, svaki uzdah, svaki smeh. Apsolutno sve što je izašlo kao produkt napisanog ili izgovorenog – izazivalo je reakciju druge strane. Uglavnom negativnu, dalo se primetiti.

Dva puta se tokom turnira dogodilo da konferencija za štampu Svetislava Pešića postane viralna, usled dva pitanja koja u nekim, za nijansu drugačijim okolnostima, ne bi izazvale toliku pažnju. U jednom slučaju je pitanje kolege, kog, iskren da vam budem, poznajem samo iz viđenja, je okarakterisano kao ’’glupo’’ od strane našeg selektora.  Da je isto postavljeno nakon što je selektor odgovorio na još nekoliko pitanja pre, a ne da je bilo prvo pošto je tim ostvario trijumf, verovatno do rasprave ne bi ni došlo, te snimci tog dela konferencije ne bi ni preplavili društvene mreže. Pritom, selektor je u bliskoj prošlosti odgovarao na pitanja mnogo nižeg ranga i to bez većih zastajkivanja. Isto važi i za konferenciju posle susreta protiv Turske kada je jedan od kolega targetiran samo jer dolazi iz specifične kuće, a pitanje je bilo potpuno na mestu.

Istakao sam ovo bez želje da branim bilo koga od pomenutih kolega, čak ih ni ne poznajem, tek iz viđenja. Hoću samo da napomenem da se od tada i te kako novinari ustručavaju da se uopšte predstave i pitaju kako, slučajno, nekome nešto ne bi zasmetalo. Samim tim se stvara narativ da smo mi bili najveći protivnici našeg tima.

Sportske.net

Treninzi naše reprezentacije su bili najzatvoreniji na turniru. Turci, Francuzi i Nemci kao još uvek glavni favoriti daju nabaciti i neku pošalicu, bivaju raspoloženi i spremni da se susretnu sa kamerama i pitanjima. Koncept Svetislava Pešića je nešto drugačiji i dešavalo se da pri ulasku medija u dvoranu posle treninga (postoji određena minutaža kada novinari i novinarke mogu da uđu i kreiraju materijal) – vidimo leđa igračima. I, to nakon što čekaš čitav dan upravo taj večernji trening, dok se od tebe od strane nadređenih očekuje da dostaviš sadržaj.

Opet da naglasim, nema nikakvog kukumavčenja u ovim rečenicama. Ni najmanje. Samo, čini se kao da javnost ne zna ili ne želi da zna poneke detalje.

Pritom, većina od prisutnih novinara je dosta pažljiva sa sadržajem, kako bi se sačuvala privatnost igrača i slično. Nekada te ponese situacija, ali shvatiš da je pojedine sekvence najbolje nikada ne saopštiti ili objaviti za dobrobit svih.

Jer, novinarski integritet je preteško steći. Potrebne su godine i na hiljade tekstova, intervjua i priča da bi tvoje ime i prezime značilo nešto u ovom svetu. A, samo jedna fotografija, video ili tekst da budeš u ambisu.

Gde su one večeri kada bi trebalo da sažmeš određeni događaj, a tebi inspiracija iz nekog razloga ne dolazi do prstiju, drugog najvažnijeg oruđa za kreiranje sadržaja? 

Ostadosmo tako nas nekolicina u Rigi, da izveštavamo o daljem toku takmičenja koje nikoga ne zanima. I, ne bi trebalo mnogo da zanima jer imamo i prečih stvari za bavljenjem u životu u ovom trenutku.

Da dodam još jedno zapažanje - imam utisak kao da je oko naše reprezentacije nepotrebno kreiran balon. Balon satkan od očekivanja, pritiska, dešavanja u zemlji i delića animoziteta prema medijima. Da je od količine svega toga balon naprosto eksplodirao i da je to jedan od osnovnih razloga fijaska na Evrobasketu.

Autor ovog teksta verovatno ne može da se poistoveti sa ponekim stavkama iz gorenavedenog, ali makar zna razliku između ispravnog i neispravnog. To je dovoljno da svakog jutra može da se pogleda u ogledalo, što je napomenuo jedan od dobrih kolega koji mi je dao šlagvort za ovaj raspisanije. Šlagvort koji je došao mnogo ranije od momenta objavljivanja ovog teksta, ali zarad atmosfere, moja odluka bila je da on bude plasiran u nekom momentu pošto završimo turnir. Nažalost, došao je mnogo ranije nego što je bilo ko očekivao.