INTERVJU - Arijan Lakić, sada i ovde: "Živim svoj san, pa zašto da ga ne živim punim plućima?"

Arijan Lakić nije baš uobičajen profil košarkaša i profesionalnog sportiste uopšte. Ne zbog toga što redovno radi sa psihologom i radi na svojoj "glavi", a ne samo telu, jer to je poslednjih godina postalo uobičajeno u svetu košarke.

Lakić je drugačiji jer je momak, čovek koji čvrsto, sa obe noge stoji na zemlji. Iako je prešao neverovatan put, njegova ogromna volja i ta "glava" su ga vratili sa ivice žileta na kojoj je visila njegova karijera nakon teže povrede leđa u mlađim kategorijama.

Upravo je zato kao član U18 reprezentacije koja je osvojila zlato, put do Evrolige, vrha evropskog takmičenja, vodio vrlo, vrlo čudnim predelima. Od čestih pozajmica, do ustaljivanja u Zadru u AdmiralBet ABA ligi, a sada i do igrača koji ima svoje minute u Evroligi.

A sve je moglo da ode u drugom pravcu. Za to što nije, treba zahvaliti njegovoj volji i psihi, na kojoj stalno radi. Zato i ne zamerite što je dobar deo ovog intervjua posvećen tome i što je autor ovih redova dao sebi za pravo da se povremeno upušta u razgovor na te teme. Prosto, diskusija teče u tom planu, a i retko kada se nađe neko ko se slaže da rad na psihi treba da se uvede u škole, baš kao i fizičko…

No, ovo je ipak intervju o aktuelnostima. A aktuelni Partizan, početkom februara izgleda sasvim drugačije u odnosu na Partizan pre mesec dana. Svi su govorili da je tokom januara to bila jedna grupa igrača na terenu, a sada se o Partizanu govori kao o timu. Nešto se desilo. Šta se desilo i kako je izgledao ovaj proces transformacije?

"Mislim da je to - proces. Ne može to tek tako u jednom danu ili jednom mesecu da se promeni. Mislim da je ovo tek početak. Postoji sfera u kojoj možemo da igramo još bolje i da napredujemo kao tim. Mislim da se to, pre svega, najbolje vidi, da možemo bolje. Kažete da poslednjih par utakmica stvarno izgledamo dobro, rezultat nije na svakoj utakmici bio pobeda, ali opet izgledamo mnogo drugačije. I to mi se pre svega ostalog sviđa. Izgledamo kao ekipa i kad je tako, meni je mnogo lakše i da igram i da treniram. To ti daje veću motivaciju. Meni stvarno znači da i kad gubimo i kad pobeđujemo izgledamo ovako i da se borimo. Da ne damo na sebe, da se držimo svi zajedno kao ekipa. Na kraju, i rezultati su bolji, i igra je bolja, a i navijači su bolji. Sve to ide jedno sa drugim. Mislim da takve stvari moramo da shvatimo – da se držimo pre svega mi kao ekipa zajedno sa navijačima, i da kroz to idemo dalje i bolje".

Već protiv Makabija i onog nesrećnog poraza su vas navijači opet prihvatili, uprkos greškama u finišu, ali borba i zalaganje - to je ono što se tražilo i čekalo. Ali, osim toga, tada je postao jasniji uticaj Đoana Penjaroje. On nije kod nas velika trenerska zvezda kao neki drugi, ali uticaj je vrlo očigledan. Kako to tebi deluje?

Luka Milosavljevic/STARSPORT

"Ja mogu da kažem da je jedan od vrhunskih trenera, pogotovo u ovo današnje doba. Pre svega, mislim da on želi da držimo tu radnu etiku, da se držimo kao ekipa i da se ne opuštamo. Da, kako god ide situacija, bilo dobro ili loše, budemo fokusirani na ono što mi radimo, da budemo ekipa. I to je stvarno jedna velika stvar koju treba imati, jer kad ide loša utakmica, kad ide loše par minuta, par utakmica ili par dana, tu je trener koji će da vas digne. Koji će da vas digne, da kažem, iz mrtvih. I on stvarno to odlično radi. Mislim da se to vidi i na terenu i van terena. Stvarno se mi mnogo bolje osećamo. Ja to, da kažem lično, osećam mnogo bolje. Pozitivni smo svi, i kad gubimo i kad pobeđujemo, i stvarno na treninzima dajemo sve od sebe da to izgleda borbeno, da damo svi sto posto. I to je meni ključ svega ovoga – da damo svi sto posto, pa sad, da li dobio ili izgubio, to ne može da se zna. Ali sa tih sto posto na terenu, na treningu, na utakmici i van terena, mislim da će nas to odvesti do boljih rezultata. Ja verujem da sa tim imamo mnogo veće šanse i u Evroligi i u AdmiralBet ABA ligi i u svemu. Za to je najviše zaslužan trener, jer je on na to najviše stavio akcenat".

Upravo to, kao igrač koji daje sto posto bez ozbira na takmičenje - ljudi misle da je to zato što si domaći igrač, ali stvar je u karakteru – kad god igraš, ti si na sto odsto bez obzira na minutažu. Šta trener traži konkretno od tebe? Koje je zadatke postavio pred tebe?

"Pre svega to, mislim, da i kad je loše i kad je dobro ne smemo da padamo, ne smemo da gubimo ritam... Da ja unesem tu energiju. Ako je loše ili ako je dobro, da ostanemo u istom ritmu, ili ako smo pali, da se to digne. Ja kažem, to je pre svega moj cilj koji sam postavio sebi, a mislim da to trener oseća i da on to traži kroz mene. I meni je drago što mi daje priliku, pre svega na evroligaškom nivou, ali isto tako ne potcenjujem ni AdmiralBet ABA ligu, ni KLS, ni Kup. Stvarno mi je drago što on to traži od mene – da dajem tu energiju i u odbrani i u napadu kad god se ukaže prilika. Ali pre svega tu u odbrani, jer mislim da ne mogu u napadu sto posto da se ja bacam, ne znam ni ja kako, na loptu... Nego se u odbrani vidi ta najveća borbenost. Ja mislim, ne samo kod mene, nego kod svih igrača. I stvarno, tu morate da date i više od sto posto da bi to na terenu izgledalo pozitivno, ili da bi se, ne znam, čovek tek tako izdvojio. Stvarno mislim da nisam tu ja jedini, ima tu dosta igrača koji stvarno daju sto posto i drago mi je što trener veruje u to da donesem taj plus ekipi, bilo u odbrani ili u napadu. Stvarno mi je drago što to traži od mene".

Ti si uvek bio takav manje-više, ali u prethodnom delu sezone je delovalo kao da možda nemaš toliko vere u sebe ili samopouzdanja da kažeš: "Hajde da izađemo, da se kida, da se bori" i da ti budeš taj koji će to da povede. A sad protiv Panatinaikosa je to bilo očigledno, kako si ti krenuo da "grizeš", ceo tim je očigledno skočio. Da li se to nešto promenilo kod tebe ili su se samo stvari posložile? I Pejn je pričao o tome kako svima znači tvoja energija.

"Pa, pre svega ja sam se trudio i na minus 40 i na minus 30 da to radim. Stvarno, nije to lako da se vidi na minus 30 ili 40. Onda kad sve ide dobro, nekako je i mnogo lakše reći da dajemo energiju. Mislim da to nije promena zbog rezultata, ja se osećam isto. I tada sam verovao – i kad je minus 40, 'hajde, idemo na 30, idemo na 20, verujem da ćemo pobediti'. Nekako ne želim da razmišljam o tim drugim stvarima, tipa: sad vodimo 30 pa ću ja da se opustim i neću dati sto posto, ili gubimo 30 pa neću ni da razmišljam. Meni je stvarno isto. I tada je bilo, da li je novembar 2025. ili je sad februar, stvarno ne razmišljam puno o tome. Ja znam da bez tih treninga i svake utakmice u kojoj dobijem šansu, moram da iskoristim svaku moguću priliku i da budem zahvalan na tome. Mislim da neću puno da razmišljam o tome što sam rekao – koja je razlika na utakmici i ko je protivnik. Uvek je isto: uvek daj sto posto, a ako nije sto posto, daj više od toga da bi to izgledalo kako treba. Kažem, protiv Panatinaikosa je možda izgledalo tako, a stvarno se trudim da i sledeća utakmica bude takva. Eto, to je to".

Pedja Milosavljevic/STARSPORT

A odakle ti ta mentalna snaga?

"Pa, rad, rad sa psihologom. Okej, hajde da kažem, od odrastanja ja imam tu volju i želju za pobedom, pre svega, ali mislim da to ima 99 odsto sportista. Ali, bez tog rada mentalno, na psihološkom planu... Sa njom radim, ovo mi je treća godina i stvarno mi je baš pomogla u svemu ovome, da dođem do ovoga pre svega, a drugo – da ostanem u Partizanu i da radim nešto u čemu sada na kraju uživam".

Odmah je nastavio:

"Pre svega, svako želi da pobedi, ali treba da se nauči i kako se pobeđuje i kako se gubi. Ljudi veoma teško nauče da gube i ne mogu to da prihvate. Ja sam prihvatio da u sportu moraš nekad u životu da izgubiš da bi na kraju nešto osvojio. Kroz te poraze se, mislim, uči dosta više nego kroz pobede. Znam da smo svi ljudi i kroz te poraze shvatam da treba da radim više, da napredujem van terena mentalno, a onda kroz taj mentalni trening uvidim koliko zapravo mogu da napredujem na samom fizičkom, košarkaškom terenu. Stvarno mogu da se zahvalim njoj, pre svega, i kažem – bez nje sigurno ne bih mogao ovo da uradim. Možda bih i došao do ovoga, nikad se ne zna, ali verujem da bez psihologa ne bih bio ovako spreman za svaku utakmicu. Evroligaški raspored uz AdmiralBet ABA ligu nije nimalo lak, ne možeš tek tako da igraš na svaka dva dana i budeš na sto odsto na svakoj utakmici, ali sa njom uspevam. Nije to samo 'budi fokusiran' i to je to, nego mora da se radi dva-tri puta nedeljno, konstantno, da bi izgledalo kako treba. Isto kao što se trenira košarka, tako mora da se trenira i psihologija".

Sportski psiholog o kojoj Lakić priča je Andrea Stojanović. A kad smo se dotakli psihologije, po nekim izjavama koje daješ, deluje kao da meditiraš?

starsport.rs

"Meditiram, mada ne preferiram baš toliko klasičnu meditaciju, više volim taj 'body scan'. Ne znam da li znaš šta je to, ali poenta je da posmatraš problem u svom telu i onda kroz disanje opuštaš taj deo ako te boli. Ona mi je stvarno pomogla u tome. Čim osetim bol, odmah radim taj 'body scan' i razmišljam kako da opustim telo, da ne razmišljam previše. Ljudi nekad previše razmišljaju o košarci, uđu previše u detalje, a nekad treba samo pustiti da stvari dođu na svoje i verovati u sve to. Dakle, radim 'body scan', vežbe disanja, vera u sebe i svoj rad, i vizualizacija – bez toga se ne može".

Delovalo je da Lakić praktikuje "mindfulness" (praksa sekularne meditacije, mentalna vežba u kojoj se pažnja posvećuje sadržaju svesti i osećaja u trenutku), a slaže se sa autorom intervjua da bi mentalne vežbe trebalo da budu deo školskog obrazovanja.

"Treba reći da je mentalni trening na Balkanu sada u boljem stanju nego ranije, verujem da je bolje, ali i dalje ima dosta onih koji kažu: 'Ma, ne treba to meni, ja sam super'. To je najgore. I to ne važi samo za košarku, nego i za rukomet, crtanje, pevanje, za bilo koga. Ljudi ne shvataju koliki je to iskorak za njih same, koliko to zapravo može da pomogne. Naravno, ne može svakome isti psiholog da pomogne, moraš da nađeš nekoga ko ti odgovara. Meni je sa Andreom od početka bilo super i nastaviću da radim sa njom. Ne leži svakome svaki psiholog, kao što ni psiholozima ne leži svaki klijent, ali to ne znači da treba odustati, nego tražiti novog jer to radiš za sebe. I da, to bi stvarno trebalo uvesti i u škole".

Kad smo kod mentalnog treninga, pretpostavljam da neko ko ne radi na sebi mentalno jeste Rogavopulos. Kako je izgledao taj sukob? Zapravo, nije to bio sukob, čovek te je napao sa tvoje strane – da li ti je bilo teško da se iskontrolišeš?

"Ma nije. To je za mene bilo košarkaški potez. Nije to ništa strašno, dešavalo se i ranije, dešavaće se verovatno i u budućnosti u košarci, tako da nemam puno komentara na to. Šta da se radi, nije ništa strašno, ne verujem da je to bilo nešto lično, tako da je sve okej. Bio je to trenutak – on je imao svoj, ja svoj, i to je to, samo nastavljamo dalje".

A ti trenuci, na primer protiv Panatinaikosa, bila su dva momenta koja jesu sastavni deo košarke, možda ništa posebno, ali imaju neku draž na koju se navijači posebno "lože". To su tehnička Penjaroje i taj Rogavopulosov nasrtaj na tebe. Posle toga je hala eksplodirala i još više su krenuli da vas bodre, a ti, koji si i ranije imao status ljubimca navijača, sad si baš onako prihvaćen.

Luka Milosavljevic/STARSPORT

U onim teškim trenucima, recimo posle poraza protiv Olimpijakosa, da si govorio da ti igrajući za Partizan pred punom halom živiš svoj san, samo da su rezultati bili bolji. I kad to sastaviš sad, kad je ovako – neću da kažem da si junak, ali igrate, tim ste, borite se, publika je opet uz vas onako kako treba da bude. Kako se sad osećaš, kako se nosiš sa tim statusom ljubimca navijača Partizana?

"To je pre svega taj (širok osmeh) - mentalni rad. Opet kažem, i u onih 40 razlike što smo izgubili od Olimpijakosa kod kuće, treba verovati i dalje. Treba biti spreman na sve, šta god da se desi, moraš verovati da će sutra biti pozitivno. I evo, desilo se da smo dobili Panatinaikos, koji je pre dve godine osvojio Evroligu. Imati takvu navijačku stranu, da ljudi navijaju za vas i kad je minus 40 i kad je plus 20 protiv Panatinaikosa, stvarno je jedinstveno. Kao što kažem, ja sam sanjao sve ovo, a sad to živim. Pa zašto onda ne bih živeo punim plućima? Zašto ne bih dao sve od sebe tim ljudima koji stvarno izdvajaju vreme za mene, za nas, za celu ekipu, dolaze, navijaju i daju nam podršku? Oni nam daju taj vetar u leđa i pomažu nam da dođemo do pobede. Kako onda da ne damo najbolje od sebe, da im ne damo ono što oni traže? To je za mene neki san – da svi uživamo u tome i da ne prestanemo da uživamo, jer proći će ta karijera jednog dana i onda ću žaliti ako nisam dao sto odsto. Zato volim da kažem da dajem sto odsto od sebe, za sebe, da svi uživamo, a jednog dana će se to isplatiti".

Dobro, ali onako ljudski, kako se osećaš?

"Osećam se super! Baš kao što sam i sanjao – da uživamo u ovome, i ja uživam. Stvarno mi je drago zbog toga, ali opet, svaki sledeći napad je nešto novo. Mora da se igra košarka, moram da budem fokusiran na to. Ne smem da padam, ne smem previše da razmišljam o tome šta se dešava okolo, jer onda utakmica ode u totalno drugu stranu. Ne sme previše da se razmišlja o tim stvarima dok smo na terenu, ipak moramo da radimo taj posao najbolje što je moguće. Mislim da i navijači razumeju to što radim, jer smo svi zajedno tu i mnogo bolje igramo kad smo takvi svi – i navijači i mi na terenu. Izgledamo bolje i samo želim da nastavimo tako".

Marko Djokovic 2025

A kad ti cela hala skandira ime? Pogledaš li snimak posle ili klipove?

"Pa dobro, pre svega, stvarno je lepo. To je ono što sanjate, kao i svaki drugi sportista, mislim da svako voli kad mu skandiraju ime. Meni je to, kao što rekoh, san i stvarno ću davati sve od sebe da nastavim ovako da radim. Pre svega zbog rezultata, jer nam trebaju takvi rezultati. Ali ne gledam puno snimke jer nemam nikakve društvene mreže, pa baš i ne pratim te stvari. Ja živim taj momenat i ne treba mi da to gledam po drugi put. Stvarno živim za to, a ono što sam preživeo tada, znam da sam preživeo, to ću držati u sebi i to je to".

Ne gledaš uopšte? Čak ni ono što navijački nalozi šalju?

"Ne, ne, ne gledam".

Ni igrači ti ne pokazuju?

"Pa dobro, tu i tamo bude da neko nešto pokaže, ali se stvarno ne bavim time. Košarkaš sam, ne bavim se tim stvarima, i to je to".

Gde sa ovim trenerom vidiš najviše prostora da napreduješ?

"Pre svega u košarkaškom smislu, jer vidim da ima dosta toga... Neću da kažem da je jednostavno, ali se tačno zna ko šta treba da radi. Zna se da neke stvari nisu iste u svakoj utakmici niti na svakom treningu, ali kada znate šta treba da radite, onda to treba da usavršavate na najbolji način. Ja se stvarno trudim da to usavršim što je bolje moguće, da mi kao ekipa izgledamo najbolje na terenu. Mislim da mi on daje još veću šansu i da kroz to i u napadu dobijem neke svoje pozicije. Sad neću o detaljima zbog drugih ekipa, ali trudim se da iskoristim te svoje šanse najbolje što mogu. I u odbrani da dam sve od sebe, bilo da čuvam keca, dvojku, trojku, četvorku ili peticu – meni nije problem, stvarno ću dati sve od sebe. Nemoguće je svakoga čuvati isto, ali kroz taj skauting i rad na treningu, trudim se da to na utakmici izgleda super. Stvarno mu hvala na tome što mi pruža priliku i daje šansu, a ja ću nastaviti to da radim najbolje što mogu".

Ova trojica novajlija deluju baš kao pojačanja. Pejn pre svega, pravi plej, iskusan, aktivan, brz košarkaški mozak koji stalno radi, aktivne ruke, odlična organizacija… Zatim, Džekiri, koji dobro igra, sjajno se kreće i postavlja, vraća se u odbrani, čini saigrače boljim, Fernando je očigledno bolji sa njim, pa i Radanov koji je tek došao pokazuje aktivnost i energiju. Kako su oni uticali na tim?

"Evo, pre svega Pejn, njega sam prvog spomenuo. Stvarno, Kem... odakle je došao? Došao je iz NBA, a nije tek tako doći u Evropu, pogotovo u toku sezone i u celo to ludilo. Doći kao igrač koji je preko deset godina igrao u NBA i odmah nam dati taj plus, tu energiju, kontrolu igre i brzinu... Stvarno je mnogo brz, igra odbranu i to je super. Imati takvog igrača koji je došao usred sezone sa drugog kontinenta, na totalno drugu košarku, a da ti odmah donese prednost – to je jedinstveno. Stvarno mi je drago što je on tu, jer radi, trenira i odlično se ponaša, a to što je takav i van terena mnogo znači ekipi. Mislim da bez njega ovo ne bi moglo tek tako da funkcioniše. Drago mi je što je tu i što nam daje taj plus koji nam je najbitniji. Onda Džekiri. On je jedan iskusan igrač koji je isto došao u toku sezone. Ovo što si rekao za Bruna, da mu on donosi taj plus i da uz njega napreduje – to se baš vidi. Vidi se i na terenu i na treningu. Baš mi je drago kad vidim tu njihovu borbu na treninzima, tu borbenost, jer se to onda na utakmici odrazi kako treba. Takvo iskustvo nam je trebalo. Dobro, on i Nik Kalates, stvarno su to dva iskusna igrača koji su nam doneli ono što nam treba – tu mirnoću. Kakva god da je situacija, oni donesu taj plus. Igraju super i u napadu i u odbrani, na svim poljima, i stvarno želim da on tako nastavi, jer mislim da bez njega ne bi moglo ovako. A Radanov, on je isto došao pre nedelju dana. Nije lako u ovakvom rasporedu doći na Kluž, Makabi i sad Panatinaikos. Nije stvar samo u tome da on sad postigne, ne znam ni ja, 20 poena, nego se vidi ta borbenost. Vidi se ono što nam treba, a kao što sam rekao, treba nam svaki igrač. Neko postigne 20 poena, neko dva, ali bitna je ta borbenost i želja za pobedom, za timskom igrom. Vidim da on to želi da unese i to nam baš treba, pogotovo jer je domaći igrač. On stvarno poznaje i oseća i navijače i teren i Arenu i sve. Mislim da većinu stvari on ovde već zna, a to je veliki plus – kad imaš domaćeg igrača koji zna kakva je situacija i oko navijača i u samoj igri. To je odmah ogroman plus i stvarno mi je drago što je došao. Nadam se da će tako i nastaviti.

Bio si tu, domaći si igrač, partizanovac... Kako si prošao put od onog perioda koji je Vanja Marinković savršeno opisao kao "ogromnu katastrofu" do ovog sada, gde je sve lepo, bar gledano sa strane? Nije idealno, postoje neki padovi, ali opet – Partizan je Partizan, hala je puna i glavna tema je košarka. Kako ti je bilo u tom periodu i kako si izdržao? Već si objasnio kako, ali kaži mi kakva je to promena bila, kolika je razlika između onda i sada?

"Opet kažem – mentalni trening, to je to. Šta god da se dešavalo, mora da se radi. Baš u tom periodu sam radio tri-četiri puta nedeljno, čuo se sa njom svaki dan i to mi je pomoglo u svemu. Ne dešavaju se takve stvari svaki dan u košarci, nije to nešto što se desi svakome, ali desi se... Šta da se radi, ne možeš te stvari da kontrolišeš. Kakva god da je situacija, moraš da se okreneš terenu i to je to. Shvatio sam u tom momentu – možda je to bio jedan od gorih perioda u Partizanu – ali se nisam previše obazirao na to i na te priče, nego sam se fokusirao na rad. Na trening, na mentalni trening, na sve te stvari koje moraju da se odrade da bi se na kraju rezultat promenio. Možemo mi da izgubimo 40 razlike i onda svi kažu: 'Zašto smo izgubili, ovaj je kriv, onaj je kriv, vi ste svi krivi, a ja sam dobar'... Ne može tako. Ja mislim da i kad gubimo i kad pobeđujemo, ja i dalje radim isto. I dalje radim na svom mentalnom statusu i držim se toga. Ne mogu ja da kontrolišem šta će se desiti sutra ili prekosutra, niti šta je bilo juče, nego sam u sadašnjosti. Šta god da se dešava, ja ću da radim. Ako je nešto loše, radiću više; ako je nešto dobro, radiću i dalje. To mora da se shvati – da treba najviše raditi na sebi i da se živi sada i ovde, jer bez toga sigurno ne možeš da izvučeš maksimum iz sebe. Verujem da se tim radom na sebi čovek dovodi do svog maksimuma".

Do kraja sezone u igri su još tri trofeja. Sad, glupo je to i pitati igrača Partizana, ali standardno – o čemu razmišljaš do kraja sezone? Naravno, cilj su ta tri trofeja i Evroliga. Kako vidiš ciljeve do kraja sezone?

"Ciljevi su mi isti kao što su bili pre pola godine, pre godinu dana ili pre godinu i po dana – isti su i dalje stoje. Ali na kraju, opet, kao što smo rekli – sada i ovde. Ja sam uvek dosadan samom sebi sa tim, ali eto, to me dovodi do nečega. Verujem uvek u taj rad i trud, da će se ovo što sad radim isplatiti kad-tad, bilo u Evroligi, AdmiralBet ABA ligi, Kupu ili negde drugde. Stvarno mi je to nekako najveći cilj – da se držim ovoga što je sada i da ne razmišljam puno o budućnosti. Svako ima svoje ciljeve i njih treba juriti. I ja jurim svoje ciljeve, ali se držim ovoga što je sada i ne želim da gubim fokus, jer se onda odmah pogubi glava i odmah počneš da razmišljaš o nečem drugom, a ja to ne želim. Želim da uživam u ovome što je sada i to je to".

Imaš li možda poruku za navijače?

"Pa, imam poruku: Nnadam se da će i ubuduće biti ovako kao što je bilo protiv Panatinaikosa, da budemo ovako složni svi zajedno, jer izvlačimo najbolje iz sebe tek kada smo svi zajedno, onako kako treba".