Da li su srpski fudbal samo Zvezda i Partizan?

Najveću pažnju domaće javnosti će još jednom privući novi večiti derbi između Crvene zvezde i Partizana koji je na programu u petak od 19 časova.

O njima navijači najviše govore, o njima mi novinari najviše pišemo, a interesantno je to da su vesti o klubovima sa Topčiderskog brda često čitanije od novosti koje se tiču reprezentacije Srbije. Iz tog razloga sam prilično spontano postavio pitanje koje se samo nameće: da li su srpski fudbal samo i isključivo Crvena zvezda i Partizan?

Veoma mi je zanimljiv jedan fenomen u srpskom fudbalu - iako važimo za narod koji gotovo uvek podržava autsajdera u sportu (i ne samo u sportu), najveći broj stanovnika van Beograda navija za Crvenu zvezdu ili Partizan, dva naša najveća kluba.

Zbog čega je tako?

Polazim od sopstvenog primera. Radnički iz rodnog Niša je u vreme dok sam se formirao kao ličnost u svakom pogledu (prva decenija 21. veka) tavorio u drugom rangu, a u nekoliko navrata i u trećem. Grad u čijem je vlasništvu klub nije se mnogo trudio da obezbedi dovoljno novca, pa su mnogi talenti poput Andrije Živkovića, Nemanje Radonjića i Aleksandra Pešića morali da se formiraju u beogradskim klubovima koji su imali dobre uslove u omladinskim školama. Oni malo manje talentovaniji išli su u Jagodinu koja je u to neko vreme igrala i Evropu i bila stabilan i uspešan superligaš.

Loša organizacija unutar kluba, otimanje novca i fotelja, finansijske mahinacije i otvorena nameštanja (često i "sklanjalice"), uslovili su da mnogi ljudi u mom gradu jednostavno nikada ni ne razmotre opciju da navijaju za klub čiji se stadion nalazi praktično u komšiluku. I to nije usamljen slučaj u čitavoj zemlji, a uz to dodajte i nedostatak takmičarske neizvesnosti jer su prve dve pozicije za klubove van Topčiderskog brda skoro u svakoj sezoni nedostižne, uz par vanrednih izuzetaka.

Srbija je večito osuđena na podele, u sportu je to Zvezda ili Partizan, ali ja se sa svojih 28 godina, verovatno naivno, pitam zašto ne Radnički? Ili Vojvodina, ili Napredak, ili Spartak, ili Radnički Kragujevac? sve su to gradovi sa velikim brojem stanovnika u našoj zemlji.

Šta je rešenje?

Da li ste ikada dobili na poklon nešto sa obeležjem lokalnog kluba? Malo je i do njih - loš ili nepostojeći marketing, loša organizacija, nedostatak volje i pre svega često upitan pristup igri na terenu. Fudbal je odraz stanja društva, na njega utiču i nefudbalski faktori i sa svim se tim treba izboriti. Dobro je poznat lokal-patriotizam u najjačim evropskim ligama u kojima imate čitave, neretko i milionske gradove koji najviše podržavaju svog drugoligaša pored najjačih u zemlji.

Sličnu sliku mogli smo da vidimo i u bivšoj Jugoslaviji gde nikome u Nišu, Sarajevu, Ljubljani, Mostaru, Osijeku ili Skopju nije padalo na pamet da bi navijači Velike četvorke (Crvena zvezda, Partizan, Dinamo Zagreb, Hajduk Split) mogli da imaju brojniju podršku.

Danas se Zvezda i Partizan u gotovo svakom gradu osećaju kao domaćini, iako u mnogim mestima postoji (često i preterani) animozitet prema glavnom gradu koji se ne tiče sporta.

Nije baš da je Beograd kriv što na Radnički Niš - Surdulica dođe 500 ljudi po sasvim pristojnom vremenu. Biće da je Nikola Jokić zaista bio u pravu kada je rekao da mi ne volimo košarku, nego da volimo da pobeđujemo.

A u Srbiji decenijama pobeđuju isključivo Crvena zvezda i Partizan.