Katalonija konačno ima fudbal kakav želi da gleda... 80 kilometara severno od Barselone

Barselona nije razočarala, jer očekivanja nisu smela da budu velika. Ne možeš biti razočaran ako su stvari onakve kakve jesu, kriva su velika očekivanja zbog svega što Barselona predstavlja, odnosno što je predstavljala u ovom veku. 

Ćavi nije trener za Barselonu i to nisu potvrdili porazi od Real Madrida, Bajern Minhena, eliminacije od Intera i Mančester junajteda. To je potvrdila - Đirona. 

Sve ono o čemu Ćavi priča dve godine unazad, radi Mičel. Sve ono što navijači Barselone žele da vide već dve godine, videli su u nedelju na "Monžuiku", ali u izvedbi igrača u boji drugih dresova. Mičel je održao najveći čas fudbala od svih trenera u smislu načina igre koji želi da prikaže - Ćavi. 

Suština velikih trenera je da prikrije mane svojih igrača, da vrline istakne u prvi plan i da kolektivno tim izgleda kompaktno i da zna ko i šta treba da radi da bi se greške usled nedostatka kvaliteta svele na minimum. Istovremeno, da igrom i taktikom razotkrije sve mane protivničke ekipe, da ponavljanjem i insistiranjem na njima, dođe do rezultata. U prevodu, da razgoliti rivala, da ceo stadion vidi kako je rival razoružan i onda mu zada konačan udarac u vidu jednog, dva, tri ili četiri gola. Sve ono što je u nedelju uradio - Mičel. 

Đirona je ukupno za skoro 100 minuta fudbala možda pet puta ispucala loptu u organizaciji svojih napada. Barselona je nadobudno verovala da će zbog boje svojih dresova sa nekoliko istrčavanja u lažni presing naterati rivala na nekoliko grešaka, te da će onda individualni kvalitetom i zbog činjenice da se Đirona ne parkira u krilo svog golmana, naći način da savlada Gazanigu.

Međutim, što je više Barselona trčala u prazno, Đirona je sve više trčala baš tamo gde ima najviše prostora - sinhronizovano, precizno, tamo gde treba i baš kada treba. A u svakom tom trku pratila ih je lopta. Statistika jeste bila u potpunosti na strani Barselone, čak i ova moderna "X", ali je verovatno najviše potvrdila onu čuvenu da je kao bikini. Barselona je od silne želje da pobedi, nabijala loptu i statistiku, šutirala iz nedovoljno izgrađenih akcija, sileći u nedostatku pravih ideja koje su Ćaviju prisutne samo kada priča na konferencijama. 

Na terenu, Ćavi je potpuno nadigran od jedno 10 puta jeftinijeg tima. I siguran sam da se tamo negde Johan Krojf smejao i ponovio onu njegovu čuvenu da "nikada nije video da vreće sa novcima igraju fudbal". Jeftin tim, ali tim, pobedio je skup igrača. 

Zašto baš takvo poređenje celokupne situacije posle ovog poraza, Ćavija sa Mičelom? Pa, kao što rekoh na početku, Ćavi je gubio mnoge velike utakmice, ali nikada stilski od ekipe koja igra onako kako bi želeo da igra njegova Barselona. I, pazite sad, Mičel je u Đironu stigao baš kada i Ćavi, preciznije tri meseca ranije, ali, njemu je isti period bio dovoljan da jednu Đironu dovede do ovakve igre, sinhronizacije, efikasnosti i naterao da se ceo fudbalski svet zaljubi više nego recimo one godine u - Lester.

Jer, fudbalu u doba šeika, potrebna je Đironina titula više nego ijedna druga. Dobro, Aston Vila je isto tu negde, ali ono što Mičel radi sa Erikom Garsijom, proteranim izdankom "La Masije" i članom Barselone, veteranom Dejlijem Blindom, Ukrajincima na drugoj šansi na Zapadu, Savinjom, još jednim pozajmljenim igračem, sa ukupno potrošenih 22,25 miliona evra, jeste samo za naklon do poda.

Hajde još malo da se vratim na sve Ćavijeve greške kao dokaz da nije dostojan Barselone kao trener, jer je kao igrač jedna od najvećih legendi. Ćavi je, jednostavnim rečnikom, izgubio svlačionicu. 

Podsetiću vas na onu čuvenu situaciju iz 2010. godine kada je Rafael Benitez nasledio Žozea Murinja u šampionskom Interu i od Samjuela Etoa zatražio da igra opet na levom krilu, kada mu je ovaj odgovorio: "Levo krilo sam pristao da igram samo kod Murinja". 

U jesen 2023. godine Ronald Arauho i Žil Kunde javno i ne samo jednom, ponavljaju u svojim intervjuima da se najbolje osećaju i da žele da igraju samo kao štoperi. Ćavi ih menja kraj desne aut linije, dok je Kansela prebacio na levi bok jer je Alehandro Balde u padu forme. I u jednom trenutku, kada je Đirona vodila 1:2, Ćavi ubacuje Baldea, koga stavlja na štopera, a Marselo Blečer, renomirani novinar konstatuje u prenosu isto što sam pomislio i ja: 

"U ovom trenutku, u timu Barselone - desni bek igra levog beka, štoper igra desnog beka, a levi bek igra štopera". 

Od silne želje da im udovolji, Ćavi samim tim pokazuje da nije dovoljno veliki za izazov koji je pred njim. Jer, da jeste, igrači bi bili ti koji bi njemu slepo verovali i poput Etoa sa Murinjom, za njega i njegovu ideju igrali gde treba i šta treba, jer jednostavno, osete da ih vodi u pravom smeru. Igrači Barselone to ne osete. I njihovo kretanje u porazu od Đirone pokazuje upravo to - da ne veruju da trče u pravom smeru. I zato su bili razbijeni. Zato im je presing bio kao kada deca istrče iz škole uz zvuk zvona za kraj školske godine. 

Za kraj, ako je nešto Kataloncima za utehu, barem je njihov klub u igri za titulu i borbu sa Real Madridom. A da to opet bude Barselona, moraće da veruju da Ćavi može da povrati veru svojih igrača i navijača. U ovom trenutku ne deluje da iko veruje da je tako nešto moguće.