Napad je najbolja odbrana? Ne, odbrana je najbolji napad!

Uspeo je jednom – sumnjali su. Uspeo je drugi put – sumnjali su. Uspeo je treći put – sumnjaju. Sumnjaće zauvek, izgleda, jer to je Pep Gvardiola „čOvEk KoJi NiKaDa NiJe VoDiO mAnjI kLuB“. Možda nije remek delo, ali je i bilo zadovoljstvo videti koliku raznolikost nudi ova prelepa igra. Zahvaljujući Sitiju i Pepu, a ovo vam pišem kao neko ko nije njegov fan.

Krenimo ispočetka... Inter se isprva dobro nosio sa osnovnom fazom – kako izneti loptu. Morali su, za razliku od svog rivala, da preskaču igru, uglavnom i putem središnje linije terena. Marcelo Brozović je, zajedno sa Alesandrom Bastonijem bio ključan u takvoj ideji Simonea Inzagija koja je dobro funkcionisala. Uostalom i broj udaraca ka golu Edersona (4) u prvih 45 minuta svedoči o tome. Siti je imao istovetan učinak.

Očekivano, Mančester siti je imao posed i kontrolisao tempo meča uz dirigentsku palicu Džona Stonsa koji je imao fascinantnu rolu. Engleski štoper se izvanredno kretao, želeo je odgovornost i loptu u svojim nogama distribuirajući je stojeći  - od poslednje linije, središnje, pa čak je učestvovao u igri u završnoj trećini.

Pepov tim je u poslednjih 20 minuta prvog poluvremena stizao do boljih situacija u završnici odličnim presingom i sjajnim saradnjama Gundoana, De Brujnea i Halanda. Pomenuti trio je trouglom u 27. minutu doneo Erlingu Halandu priliku da matira Andrea Onanu, ali je Kamerunac bio dobar.

Igrali su svetloplavi u pojedinim trenucima čak i u formaciji 2-2-5-1 sa Stonsom u toj petorci i nastojali su, kao što to obično i rade, da zgusnu završnu trećinu svojim fudbalerima.

Izlaskom Kevina de Brujnea, Siti je izgubio lidersku palicu, ali nisu klonuli. Bilo je manjih padova koncentracija, poput one kada su se Bernardo i Akanđi loše razumeli, pa je Lautaro ušao u kolosalnu šansu. Ali, generalno, bio je to nastavak inicijative ekipe Pepa Gvardiole. Ono što je i ovog puta bilo fascinantno i upečatljivije nego bilo kada do sada - koliku slobodu Pep pruža svojim štoperima... Ulogu Džona Stonsa u napadu smo donekle opisali. Kreirao je, iznosio loptu, izvlačio se čak i na krilo... A onda, momenat koji je presekao meč takođe su proizveli momci iz defanzivne linije Mančester sitija uz indirektan učinak Džona Stonsa.

EPA-EFE/MARTIN DIVISEK

On je i u akciji u 68. minutu kada se dogodio pogodak bio na desnom krilu omogućivši Bernardu Silvi da bude bliže golu. Manuel Akanđi je ovog puta stisnuo papučicu gasa, proneo loptu i proigrao Silvu između linija. Zakazao je u markaciji prevashodno Di Marko, nije to dobro ispratio ni Čalhanoglu, a isto važi i za Aćerbija i Portugalac je uradio najbolji mogući potez iako to nije sve vreme želeo. Odbrana je već bila uvučena, nije bilo izgledno da šutira, te je usledila srećna povratna lopta, a na nju je natrčao Rodri poslavši neodbranjiv udarac u gol Onane. Sve pohvale Sitijevom napadu, ali defanzivci su ti koji su u ovom slučaju uradili najveći deo posla. I to samo kazuje o čuvenoj raznovrsnosti koju ovaj tim Mančester sitija poseduje.  

Nije to bilo savršeno izdanje odbrambenog bedema Mančester sitija, gde se ubrajaju još i Ruben Dijaš i Nejtan Ake, jer je Inter i te kako imao svoje šanse, ali Federiko di Marko i Romelu Lukaku, a pre toga i Lautaro Martinez, nisu bili na visini zadatka.

Siti je izdržao nalete Intera koji je, na osnovu najava, odigrao iznad očekivanja i na ovaj način su upisali svoju prvu titulu prvaka Evrope u istoriji. Naučili su na greškama od pre dve godine i domaći zadatak uradili gotovo savršeno.

I za kraj, modifikovaćemo već dobro poznatu, kliše floskulu: "Napad je najbolja odbrana". U ovom slučaju, bilo bi jedino ispravno izreći: "Odbrana je najbolji napad".