Pet razloga zbog kojih Barselona ni petu godinu zaredom nije tamo gde (ne) pripada

Barselona je i petu godinu zaredom propustila da se plasira u polufinale Lige šampiona, gde joj je, po svojoj veličini mesto barem dva do tri puta u pet godina, ali zašto opet nije tamo?

Katalonci su imali sve u svojim rukama, ne samo pose 90 već i posle 120 minuta od ukupnih 180 protiv Pari Sen Žermena, a onda su sve prosuli ili im je prosuo neko drugi?

Ako pitate Ćavija Ernandesa, on će upirati prstom i u sudije, koje, istina, očajno sude kako protiv Barselone, tako i protiv mnogih drugih klubova i ceo svet zna da nisu na nivou modernog fudbala. Međutim, sudije svakako nisu i ne mogu da budu jedini krivci za neuspeh, a u nastavku izdvajam pet ključnih stvari zbog koje je Barselona na bolan način eliminisana od ljutog rivala.

Ronald Arauho 

Srce, duša, noge i tenk ekipe. Srce - jer daje više nego bilo ko za ovaj tim, duša - jer unosi mir kada je na terenu, kao igrač koji nije nijednom predriblan ove sezone. Noge - jer njima uklizava i kupi sve lopte u užem i daljem vidokrugu. Tenk - zato što jedini raznosi najbolje napadače sa kojima se suoči u Ligi šampiona. I kada ostaneš bez svega toga, onda si najranjiviji. Da li je bio dovoljan kontakt ili ne, da li je Arauho prislonio ruku pa je odmah povukao, shvativši da će dobiti crveni, nikada nećemo znati. Sudija Ištvan Kovač je po onome što je mogao da vidi, opravdano pokazao isključenje. I da je gledao usporeni snimak, ne bi mogao da vidi koliki je intezitet i koliko je Barkola dodatno ubedio sve oko sebe svojim iskusnim padom. Ne može se reći "nije crveni". Može se diskutovati o tome da li je mogao da prođe i sa žutim i da na sebe navuče gnev. No, ono što sigurno znamo jeste da je Barselona u tom trenutku, sat vremena do polufinala, imala 4:2 i apsolutnu kontrolu na terenu. PSŽ jeste imao posed, koji je Ćavi svesno ili nesvesno prepustio Luisu Enrikeu, ali dok se igralo 11 na 11, gosti nisu bili toliko opasni kao što je to bio slučaj posle isključenja. Osim što je Barsa ostala bez najboljeg defanzivca, istovremeno je ostala i bez najopasnijeg igrača u igri 1 na 1. Možda ima samo 17 godina, ali, Lamin Jamal je nešto najbliže, iako je jakooo daleko - Leu Mesiju. To je pokazao u prvoj situaciji kada mu se ukazala prilika da Nuna Mendeša obiđe kao čunj i maherski pogodi Rafinju u cevanicu za 1:0. Kada posle svega toga ostaneš bez najboljeg pozadi i najopasnijeg u napadu, utakmica je potpuno drugačija. 

Ćavi Ernandes

Tokom čitave sezone bio sam veliki kritičar Ćavijevom pristupu utakmicama. Uživo sam gledao Porto - Barselona i mogu slobodno da kažem da ga je Seržo Konseisao nadigrao i da je Barsa te večeri na "Dragau" mogla da prođe kao kasnije Arsenal. Ćavi je imao sreće, očajno je pripremio taj meč, kao i mnoge druge, jer je izgubio i od Šahtjora. Prošao je Napoli, ali onda se ekipa digla kada je rekao da odlazi na kraju sezone. I to nešto isto govori. Do tog 27. januara i poraza od Viljareala (3:5) nakon kog je i saopštio odluku, bilo je previše dima i vatre na temu da "veterani" u ekipi sumnjaju u neke Ćavijeve taktičke odluke i generalnu ideju u igri. I Barselona ne igra dovoljno dobro, koliko ima sasvim dovoljno dobar tim na papiru. Štoperski tandem Arauho-Kubarsi je nešto za šta bi Pep "ubio" nekad, jer neodoljivo podseća na Pujol-Pike. Jedan da čisti i ruši sve kao kegle, drugi, pametniji da organizuje, diriguje igru iz poslednje linije i ne plaši se da primi loptu u svakom trenutku. Žil Kunde kada igra kao u Parizu, jedan je od najboljih kao defanzivniji bek. Žoao Kanselo je enigma. Ume sve, a onda napravi onakav penal juče i ne isprati Dembelea kod prvog gola. Zna Pep zašto ga ne želi i to je tako. Da ne nabrajam i to kakva je igračina Gundogan, koliko ume Pedri, o Jamalu sam pisao u prvom utisku. Dakle, ovaj tim Barselone je dostojan da igra bolje i da se ravnopravno nadmeće sa najjačima. 

Neumeće branjenja godinama unazad

Da se vratim još malo na Ćavijevu postavku posle Arauhovog isključenja. Ne možeš da primiš baš četiri gola za 60 minuta. I još više - ne možeš da imaš željenih 1:1 i gol prednosti u ukupnom skoru i da onda opet dopustiš da ti Vitinja da onakav gol posle amaterske postavke u uigranoj akciji iz kornera. Nešto što je Ćavi kao igrač toliko puta izvodio, upravo kod Pepa i Luća koji nisu dopuštali da se centrira iz ugla. I eto. To je do trenera. Nije Barsa Murinjov Inter i ne treba da bude. Ali, svaka ekipa ipak mora da se pripremi za sve i da zna da pati i da se brani makar malo bolje nego što je sinoć. Ako je prvi gol plod savršene akcije, drugi ide na račun očajne postavke kod kornera, a treći Kanselove gluposti i nepotrebnog klizećeg kada je Dembele bio u ne toliko opasnoj poziciji.

Nije Barselona umela da se brani najbolje ni kada je Ćavi bio igrač, a posebno ne ume sada kada joj je trener. I ok, to nije njena filozofija, ali umiranje za njom ju je i dovelo do svega ovoga. Prihvatanje činjenice da Barsa nije kao nekad, prvi je korak i ka učenju drugih segmenata igre, a to je i - stati i braniti se, kada je to potrebno. Odigrati takmičarski, spustiti blok, naučiti i to. 

I na sve to, kada je ekipi potrebno da se brani i igra čvrsto, ona izgubi kontrolu, a Ćavi zaradi i jeftino isključenje. Najlakše je dobiti crveni karton. Poludiš zbog jedne odluke sudije na sredini terena i pobrojiš mu familiju, šutneš tamo nešto i otera te na tribine. Nije to samo zbog toga što ekipa ostaje bez trenera, već što baš Ćavi kao igrač sa 700+ utakmica na elitnom nivou, treba da zna i da će nadmeni Mađar koji je sudio sinoć, posle takvog gesta biti još gori prema tvojoj ekipi. I ako je penal 50-50 kao možda u situaciji sa Vitinjom i Gundoganom, pre će izabrati da ti ga ne svira. I to Ćavi, uvek mora da zna. To je njegova odgovornost kao trenera i legende kluba. 

Robert Levandovski 

Umesto 200% šanse i potencijalnog gola za 2:3 i ukupnih 5:5, u sledećem napadu je 1:4 i ukupnih 4:6. Ovaj račun golemo plaća Robert Levandovski. Naravno, pričam o situaciju u 88. minutu kada je ukrao loptu Lukasu i spustio se ka šesnaestercu, a onda imao Ferana desno i Feliksa levo (ali treba to videti), i onda raspalio po lopti kao mazga. To je bila situacija u kojoj je Barselona lako i zaista to mislim lako mogla da dođe do 2:3 i da se vrati u dvomeč. Možda bi svakako izgubila, jer bi morala da se brani protiv Pari Sen Žermena još barem pola sata, ali, imala bi šansu. Ovako, minut kasni je usledila kontra, ok, Kunde je očajno reagovao asistencijom za Embapea, ali, sve je počelo od Levinog sebičluka. I ruku na srce, u ovom dvomeču je možda i najviše podsetio na svoje najbolje dane, jer je toliko dobro igrao okrenut leđima, posebno na "Parku prinčeva", ali mu je opet bilo potrebno previše šansi. On je morao da postigne barem jedan gol u ovih 180 minuta. Ako niste primetili, u prvom poluvremenu, kada je takođe samo spustio glavu i zategao loptu tik iznad prečke, imao je potpuno samog Jamala. Tu je moglo da bude 2:0. Ali nije zbog Levinih klasičnih odluka za jednog napadača. Da li sam za to da Leva treba da ostane? Pa, realnost je takva da je jedina druga "devetka" Vitor Roke, tako da Poljak mora da ostane i sledeće sezone, ali da mu novi trener pre svakog treninga pušta snimke od sinoć i da svojim autoritetom nadvlada Levin ego. 

I mentalitet i ekipa u razvoju 

Sećate li se Barselone od pre desetak do 15 godina? Izgubi od Milana na "San Siru" 2:0, ali svi znaju da može i da mora da se vrati i dobije u revašu 4:0. Ili kada je upravo PSŽ posle 4:0 fasovao "remontadu" i sa 6:1 otišao kući? Ili kada je i jedan Liverpul izgubio 3:0 na "Kamp nou" iako je to iskreno najnerealniji rezultat po svemu viđenom na toj utakmici. Ili kada su se za gaće redom držali Čelsi, Inter, Real Madrid u revanšima na "Kamp nou", na stranu što su neki i prošli dalje, ali, koliko su se plašili Barselone? E, pa sada se više ne plaše. Nije to samo zbog toga što više nema Lea Mesija, već i što se klub toliko srozao, da se srozala i ekipa i njen realni kvalitet, pa se tako srozao i taj pakleni pobednički mentalitet. Kada je poslednji put osvojila Ligu šampiona, Barsa je tog proleća 2015. pobedila četiri aktuelna šampiona u "ligama petice" - Mančester siti, Pari Sen Žermen, Bajern Minhen i u finalu Juventus. Svaki je dobio po tamburi na "Kamp nou", a Juve se ništa nije pitao u berlinskom finalu, kao što se ništa nije pitao ni Ser Aleksov Junajted 2009. i 2011. protiv Pepovih "gladijatora". 

I to je jedan veoma bitan faktor kod ove Barselone. Ekipa poseduje ogroman potencijal, čak i veoma, veoma dobar spoj iskusnih igrača, jer su Gundogan i Levandovski ipak veliki lideri. Ali, teško je očekivati da dečaci poput Lamina Jamala i Paua Kubarsija budu lideri ekipe u 180 minuta jednog dvomeča protiv Pari Sen Žermena. Da ne ispadne da sam samo Ćavijev kritičar, njegova najveća zasluga je upravo to što je verovao dečacima koji će obeležiti jednu eru u klubu. Ali, Ćavi je trebalo da izabere drugačiji put. Recimo, da je bio Barsin pomoćni trener, kao nekada Zinedin Zidan Karlu Anćelotiju. No, to i nije njegova krivica, jer kome je mogao da bude pomoćnik u tom trenutku - Ronaldu Kumanu (?!). Da ne proširujem još više temu, Ćaviju je bilo teško da treći put odbije Barselonu, jer je prethodno već odbio Bartomeua kada je ovaj doveo Kikea Setijena i kasnije upravo Kumana. 

Sve u svemu, građanje mentaliteta i stvaranje konkurentne ekipe ne može da se uradi preko noći, nažalost, ni za dve godine. Ćavi je odradio ogromnu stvar, ali, tek sada vidimo koliko je Barsa pala na dno i koliko se zapravo provlačila da to zakamuflira dok je imala Lea Mesija.  

Zaključak?

Pa, kao neko ko prati Barselonu više od dve decenije, mogu da potpišem da je petogodišnji period bez polufinala najbolniji u modernoj istoriji kluba. Ne samo zbog samih rezultata, već i činjenice da je onaj identitet Barselone i mentalitet izbledeo. Da li to može da se popravi? 

Pa, Ćavi želi da ode i ne znam šta da mislim o tome. Ako umesto njega ne dođe elitno ime, onda neka ostane i daj mu šansu kao što ju je dobio Mikel Arteta, iako sumnjam da je takva trenerska klasa. 

Ako veruješ da posle ovakvih pet godina bez polufinala i 10 godina bez trofeja u LŠ, na put stare slave treba da te vrate Hansi Flik ili Roberto De Zerbi, onda to više nije ta Barselona. I neće još dugo biti.