Neispričane priče "Misterove petorke" - I danas, i svakog 22. novembra - "Radomir, te quiero"

Ovo je naš podsetnik od prošle godine, kojim ćemo se sa setom prisećati svakog 22. novembra, dana kada je rođendane proslavljao jedan od najvećih naših trenera u istoriji - Radomir Antić. 

U godini kada smo ostali bez Mistera, Bog se poigrao i odlučio da u toj tužnoj 2020. baš za  njegov rođendan zakaže meč njegovih bivših klubova - Atletiko Madrida i Barselone. 

To je bio povod da kontaktiramo najbliže bivše igrače, saradnike, igrače - Veljka Paunovića, Slavišu Jokanovića, Roberta Prosinečkog, Milinka Pantića i Aleksandra Rogića. Ovo su njihove priče, koje su rado podelili sa nama. 

Ono što je posebno zanimljivo jeste da je Slaviši Jokanoviću ponudio nestvaran početak trenerske karijere, pored njega na klupi Barselone, što je srpski stručnjak, trenutno trener katarske Al-Garafe prvi put otkrio za naš portal.

Milinko Pantić je pao kao dar sa neba i leta 1995. godine kada je Robert Prosinečki odlučio da iz Reala ode u Barselonu, a ne u Atletiko, Srbin je stigao iz Panioniosa za tričavih 750.000 dolara i postao prava legenda Madriđana. Sve zahvaljujući Misteru.

Sa ocem Veljka Paunovića, Blagojem, bio je vezan neraskidivom vezom, pa je sa bivšim selektorom "Orlića" imao poseban odnos. U Španiju ga je odveo iste godine kao i Pantića, ali je u toj istorijskoj sezoni 1995/96 kao 17-godišnjak morao prvo na pozajmicu u Marbelju, da bi kasnije se kasnije još dva puta vraćao u Atletiko i postao jedan od naših igrača koji je ostavio trag u španskom fudbalu.

Sa Robijem Prosinečkim sarađivao je u Real Madridu, pa u Ovijedu, u kom ga je vratio u život i malo je falilo da ga ubedi da dođe i u Atletiko, ali je legenda Hrvatske izabrala Barselonu.

Trenerski dar Aleksandra Rogića prepoznao je kada je imao tek 27 godina, kada je i postao deo njegovog stručnog štaba u našoj reprezentaciji, na startu kvalifikacija za Mundijal 2008. godine. Kasnije su sarađivali i u kineskom Šandongu, da bi Rogić kasnije samostalno vodio Talin i Levadiju iz Estonije i potom poljsku Arku.

SLAVIŠA JOKANOVIĆ

Slaviša Jokanović je jednom prilikom rekao da je siguran da u kući Antićevih na televiziji nije bilo ništa drugo osim fudbala, te da je siguran da Radomir nikada nije pogledao nijedan film. Po dolasku u Španiju, porodica Antić je za Slavišu uvek imala otvorena vrata.

"Još dok sam bio u Partizanu saznao sam da jedan trener hoće da me odvede u Španiju. To su bila neka druga vremena, kada sam samo znao da je bivši igrač Partizana i da je trener Real Madrida, ali nikada ga nisam sreo. To je bio momenat kada sam napuštao svoju zemlju, što nije bilo lako i Radomir je bio taj koji mi se našao uvek, u svakom trenutku. On i njegova familija su mi u svakom momentu pomagali na sve moguće i nemoguće načine. Sve vreme sam provodio sa njima", počeo je priču Jokanović, kome je kuća Antićevih bila bukvalno drugi dom. Naravno, na televiziji uvek je bio samo fudbal. Na više televizora, više utakmica.

"Pravo da ti kažem, sećam se jedne utakmice. Mislim da je Real Madrid igrao finale tadašnjeg Interkontinentalnog kupa. I zove me Radomir i kaže "sine, šta radiš, hoćemo da gledamo utakmicu?", ja onako bunovan, tek ustao "koju utakmicu u ovo doba, ko igra sada?", kaže "pa igra Real Madrid - Kolo Kolo, hajde ti do mene". I odem ja kod njega, gledamo utakmicu, velika razlika u kvalitetu je bila evidentna na strani Reala, koji je i lagano dobio 3:0, bez da su se posebno oznojili, ali Radomiru se tu nešto nije svidelo. On je primetio neki odnos među igračima i rekao "ma sutra ću ja sve da ispričam za medije". I ja mu kažem "Mister, 3:0, svetski su prvaci, možda ne bi bilo loše da ih preskočite ovaj put", ali on nije odustao. I sećam se sledeće jutro uzimam Marku i tu je na desetine njih od kralja, do pevača, glumaca, košarkaša, ribolovaca, ma svi veličaju prvaka sveta, Real Madrid, i samo odjednom stoji jedna jedina negativna rečenica - Radomir je bio jedini koji ih je "opleo". To je bio Radomir. Nikada se nije libio da kaže sve što misli i što je još važnije - znao je da kaže na pravi način i svi su poštovali njegovu reč.

Koliko je bio blizak sa porodicom Antić, dočarao je jednom anegdotom i sa Verom Antić, Radomirovom suprugom.

"Te godine kada je Atletiko osvojio duplu krunu, nisam odigrao utakmicu protiv Madriđana na Tenerifama i sećam se da je supruga Vera rekla da ja namerno nisam hteo da igram, da potencijalno oduzmem titulu Radomiru. Iako svi znaju kakav sam borac bio i da kod mene nije bilo poštede ni za koga, pa ni za Radomira, nju nisam mogao da ubedim da greši, odnosno da to nije tačno. Ali, tetka Vera je i kasnije uvek pričala kako sam ja odbio da igram zbog Antića... i ta priča je ostala do danas, eto..."

Jokanović je u Španiju otišao direktno iz Partizana, u Ovijedo, na severu Španije, gde klima baš i nije bila mediteranska, naprotiv, period adaptacije bio je težak, naročito pošto je tamo važilo pravilo o najviše tri stranca u ekipi...

"Radomir je olakšao mnogo toga, imao sam njegovu zaštitu, on mi je dao važnu ulogu u timu, ali daleko od toga da ja nisam morao da odgovorim na najbolji mogući način. Tada je u Španiji važilo pravilo tri stranca i tada je pritisak na strancima bila veća. Krivica je uvek bila veća na nama strancima, jer smo dovođeni da bismo pravili razliku. Bilo je čak i trenutaka kada sam ja lično želeo da preuzmem krivicu za određene stvari, ali je on uvek bio taj koji je stao ispred mene i rekao "ne, ne, ja sam taj koji odgovara, ti radiš na terenu". Svako ima svoje padove i uspone, on je bio pravi čovek kada stvari ne idu dobro, jer kada idu dovoljno dobro, onda nije neophodna ničija pomoć. Antić je bio najpozitivniji trener, naročito za te neke igrače koji su u periodu adaptacije, koji treba da se prilagode", otkrio je Slaviša Jokanović.

Za kraj, kada je završavao karijeru u Španiji, posle kratke epizode u Siudad Mursiji, otkroi je kako je stigla ponuda o kojoj nije mogao ni da sanja i jedan Antićev poziv.

"Kada je on potpisivao za Barsu, ja sam bio u Madridu, to je bilo one godine kada je Barsa bila pred ispadanjem. Sećam se, kako mi je tada Radomir predložio da mu se pridružim... ja sam tek završio karijeru, dobro nemam nijednu licencu, onda je on rekao "još si uvek mlad, možeš da mi pomogneš i na treningu". Posle toga je usledio poraz od Juventusa, u četvrtfinalu Lige šampiona, golom Marsela Zalajete u produžetku i od tada kreću da se razmimoilaze i Barsini i Antićevi putevi. Tada mi je na neki način propao angažman u Barselonu, ali mi je istovremeno bio veliki podsticaj da krenem da učim i da steknem sve potrebne licence", otkrio je Jokanović.

MILINKO PANTIĆ

Ništa manje posebna povezanost sa Radomirom nije ni Pantićeva. Milinko je dočekao 29. godinu, da ostvari transfer karijere, a Antićev poziv je promenio sve.

"To je bila filmska priča. Radomira sam poznavao još iz Partizana. Tačnije, on je mene skautirao još dok sam bio u Loznici, tačnije u u Jedinstvu iz Malog Zvornika. Upoznali smo se i sarađivali u Partizanu, a onda su nam se putevi razmimoišli. Ipak, sudbina je htela da nam se opet spoje, ne postoji drugo objašnjenje. To su bila neka druga vremena, mene zove Radomir pita za neke kasete, snimke mojih partija, a ja ih nisam imao i rekao mi je "moraš da ih nabaviš". Zamolio sam jednog novinara u Grčkoj da mi prikupi materijal, ja sam probao da ih pošaljem poštom, vraćali su mi pošto ih nisam dobro zapakovao i ja sam odustao. Onda je moja supruga opet pokušala i uspela.

Sledeće čega se sećam, ja na pripremama sa Panioniosom u Srbiji, u Lepenskom viru, Antić je preuzeo Atletiko i saznam da se pominje da hoće Roberta Prosinečkog i Slavišu Jokanovića! I ja opet dignem ruke...

I pazi šta se onda desi, putem sekretarice na fiksnom telefonu, Radomir javi da ne potpisujem ni sa kim, da računa na mene i da će mi javiti detalje. Posle nekoliko dana, eto mene u Madridu. Imam 29 godina, stižem za nekih 750.000 dolara, što je smešna cifra. I tako je počela ta čudesna priča", otkriva Milinko Pantić.

Što bi se reklo popularnim fudbalskim rečnikom - "ostalo je istorija". Antić i Pantić su stigli zajedno, istog leta, kada se Atletiko jedva spasio ispadanja u sezoni 1994/95. Kako kaže Pantić, Radomir je napravio tim koji je verovao u jednu ideju i u svaku njegovu reč. Ne samo njemu, svima je bio kao otac.

"Promenio je mentalitet ekipe, bavio se najsitnijim detaljima, a najviše je obožavao prekide i zato sam mu ja bio i potreban. Kao što sam i rekao, dali smo većinu golova iz prekida, svi smo disali kao jedan. Navijači su to osetili i u Atletiku su nam tada bili i 13. i 14. igrač. Ta godina je najveća u istoriji Atletika, a za to je zaslužan Radomir Antić", istakao je Pantić.

On je takođe podvukao koliko su ga u Španiji više cenili nego što je bio slučaj u našoj zemlji...

"Vidi, Radomir Antić je bio tip koji kada izađe na ulice jednog Madrida, ceo saobraćaj stane. To ne može da se desi ako neko nije fudbalska i ljudska gromada. To da li je bio dovoljno poštovan u Srbiji ili ne, verovatno svi imaju isti odgovor. Ne mogu reći da je drugačije ni sa mnom. Bio sam proglašen za igrača godine u Španiji, postao sam legenda Atletiko Madrida, a imam ukupno dva nastupa za reprezentaciju. Jednostavno, tako je", ističe Pantić.

VELJKO PAUNOVIĆ

Ako je prema nekome imao tu "dodatnu" obavezu i posebnu vezu, to je bilo sa Veljkom Paunovićem. Svi znamo da su njegov otac Blagoje i Radomir bili veliki prijatelji, ali verovatno ne možemo ni da zamislimo koliko je ta veza bila duboka. To nije mogao da zna čak ni Veljko, ali je zato od svog oca dobro zapamtio sve reči o Radomiru...

"Nisam imao prilike da vidim njihov odnos obzirom da su u vreme mog detinjstva moj otac i Radomir bili na dve različite strane sveta, ćale je tada bio u Partizanu, a Radomir pravio svoju karijeru u Španiji. Ono sto sam čuo od svog oca to je ogromno poštovanje za Radomira kao čoveka, igrača i fudbalskog stručnjaka, dok sam kasnije imao prilike da se i sam uverim u to. Zahvalan sam Misteru i njegovoj porodici što su vrata njihovog doma uvek bila otvorena za mene i moju porodicu, i imam neizmerno lepih uspomena sa njima. Nikada neću zaboraviti kada me je kao 18-godišnjaka ugostio dok sam oporavljao od teške povrede, jer sam prvih godinu dana živeo u Atletikovom kampu i bio malo usamljen", prisetio se Paunović.

Paunović je precizno i jasno podvukao koje su to vrednosti koje je naučio i primenio posle poznanstva sa Radomirom.

"To su - posvećenost, konstantno unapređivanje, opčinjenost detaljima i neiscrpni entuzijazam".

O tome kako su pratili utakmice, kada je i upijao te lekcije, Veljko kaže da je to bilo nešto posebno.

"Svaka utakmica kod Mistera kući u društvu njegove familije je bilo posebno iskustvo. Nikada neću moći da mu se zahvalim na gostoprimstvu koje su nam Mister, njegova supruga Vera, ćerka Ana i sin Dule,  meni i mojoj familiji, uvek priredili. Svaka utakmica je bila šansa da se nešto novo nauči, da se prokomentariše i uči od Misterovog ekspertskog oka i uma", naglasio je Paunović.

ROBERT PROSINEČKI

I legendarni hrvatski fudbaler imao je poseban odnos sa Radomirom Antićem. Malo ko zna da je legendu Zvezde, Antić preporodio na pozajmici u Ovijedu, nakon što su sarađivali i u Real Madridu. Kako kaže Robi, Antić je imao taj dar i želju da "vrati otpisane iz mrtvih" i znao je kako da im nađe žicu.

"Voleo je otpisane igrače, video je u njima poseban potencijal i znao je da ih vrati u život. To nije bilo samo u mom slučaju, on je to radio sa mnogima i u Atletiku i Ovijedu, kasnije u Barseloni. Radio je to isto i sa reprezentacijom, neki igrači su doživeli zenit u karijeri zbog rada sa njim. U Srbiji ne smeju da zaborave način na koji je odveo reprezentaciju na Mundijal. Radomir je napravio taj kult reprezentacije koji je jako bitno. Hrvatska je na primer upravo na tom kultu i odnosu prema reprezentaciji izgradila sve te ogromne uspehe. To je nešto što jednu reprezentaciju čini velikom", istakao je Prosinečki, koji se priseća i perioda kada je sarađivao sa Misterom.

"Imali smo izvanredan odnos. On je u Realu radio odličan posao, imao je prednost nad Barselonom. Posle tri godine u Realu pod njegovim nagovorom sam otišao kod njega Ovijedo. Posle Madrida, vratio sam se pravom fudbalu, odigrao sam jednu od najboljih sezona, a za to je bio najzaslužniji Radomir. On mi je vratio samopouzdanje i vratio me iz mrtvih. Posle te sezone, otišao sam i u Barselonu..."

Da li smo svesni Antićeve veličine, kao što su bili u Španiji, što je pokazala i naslovnica Marke od 7. aprila ove godine?

"Tako je svugde, nažalost. Manje te cene u svojoj kući nego u inostranstvo. Takav je Balkan. Antić je bio veliki trener, veliki čovek, koga je znala i poštovala cela Španija. To nije mala stvar. Marka je najtiražniji list u Španiji, oni vrlo retko rade takve stvari, a kako su Antiću posvetili naslovnicu i poruku "Volimo te Radomire", pokazuje koliko ga poštuju. Verujte mi da je Radomir to zaslužio."


ALEKSANDAR ROGIĆ

Kada sam drugi put imao priliku da uživo intervjuišem Radomira Antića, jednom rečenicom opisao je šta misli o Rogiću, a samim tim i o srpskom fudbalu. Bilo je to leta 2014. godine.

"Nešto ne vidim da srpski klubovi blistaju u Evropi, naprotiv, taman polete i kada dođu kvalifikacije, mi opet udarimo o patos. A moj Aleksandar Rogić je i dalje bez posla u Superligi? Da sve bude još zanimljivije, niko ga čak nije ni kontaktirao, a bio je deo stručnog štaba u Južnoj Africi", ispričao mi je tada Mister.

Aleksandar Rogić danas priča o tome kako se povezao sa Antićem i zbog čega je Mister bio veliki.

"Jedan od najvećih kvaliteta koje je imao jeste da je umeo da prepozna dobre strane kod igrača i kod svakog čoveka, te da insistiranjem na dobrim osobinama, to stavi u funkciju za dobrobit ekipe. Toliko je bilo tih primera da su neki igrači imali najbolje sezone sa njim kada su radili. Dok je pola Srbije videlo da Milijaš ne trči brzo, Radomir je video da misli brže od ostalih.

Iako je bio čovek bogate prošlosti u svakom trenutku, on nikada nije gledao unazad. Kada smo počeli da sarađujemo 2008. godine, on je iza sebe imao sve te najveće uspehe u Španiji, ali nikada nije pričao o njima na taj način. Jedino u momentima kada nešto poredi, pa mora da se vrati u prošlost, ali ne da bi se hvalio.

Mnogo više je pričao o trenerskom radu, na koji način je pokušavao igrače da ubedi da mu veruju, imao je taj neverovatan njuh da nekim igračima vidi nešto novo, novu funkciju u korist tima. Kako je napredovala tehnologija, tako je napredovao i on i toj svojoj evoluciji u modernom smislu je bio maksimalno privržen. Neverovatno je kako se bavio detaljima, ali što je ono veličanstveno to je jedan vrlo fin i razumljiv, lak način svoje ideje prezentuje. Suština je na kraju ista, da mu svi poveruju, ali način na koji on dođe do cilja, to je bilo nešto posebno", priča Aleksandar u dahu.

Posebna je priča o tome kako je Antić bio ispred svog vremena krajem osamdesetih na klupi Saragose, kada je koristio fotografije za analizu rivala, sušio ih i kačio po svlačionici za pripremu utakmica...

"Pazite sada, kada je bio trener u Saragosi, znate kako je analizirao rivale? Imao je svog fotografa, koga je slao na utakmice rivala i govorio mu šta da fotografiše. Onda je te slike sušio, izrađivao, lepio na plakate, table da pokaže igračima kako koji tim organizuje napad, kako se brani, kako brani prekide, kako kontra napade. Čak i u tom periodu, analitiku je dovodio do perfekcije. Uvek je bio ispred svog vremena. I zato nikada nije gledao u prošlost. Iako je bio po godinama trener starog kova, uvek je pratio tu nit. Umeo je da kaže da je važno da ne ostaneš zaključan u vremenu kada si ti imao rezultate, ako to više ne prolazi. Ti kao trener moraš da napreduješ, kroz evroluciju igre i tvoj sistem, da igru adaptiraš svojoj filozofiji, ali i da se ti adaptiraš napretku igre", istakao je Rogić.  

MEMORIJAL U ČAST RADOMIRA ANTIĆA

Priču smo zaokružili upravo temom o oproštajnoj utakmici u čast Radomira Antića. Svi znamo da 2020. godina nije dozvolila ni neke manje sportske manifestacije, a da bi takav jedan memorijal u njegovu čast bio - spektakl.

Koliko je Radomir bio cenjen i poštovan u Španiji, možda najbolje dokazuje i naslovnica najtiražnije Marke kada nas je napustio Mister. Navijači Atletika su mu pevali "Radomir, te quiero", verujemo da bi i mnogi od njih, rado došli u Srbiju na oproštajni meč ili memorijal. Za nas dileme nema, tako nešto je naša dužnost i obaveza posle svega što je uradio za sprski fudbal...
Svi su se složili da je to dobra ideja i da takvu utakmicu treba organizovati kada svo ovo ludilo prođe.

"Samo da se sve ovo smiri i da prođe ovo ludilo u 2020. godini. Ja sam siguran da će se nešto održati. To je najmanje što možemo da učinimo za njega. Radomir Antić je bio veliki trener, a još veći čovek. Bio je divan otac, predobar deda i suprug kakvog bi svaka žena poželela. Lično sam ga poznavao bolje od mnogih drugih i svestan sam koliko i šta zaslužuje i koliko je ko bio svestan njegove veličine", poručuje Pantić.

"Apsolutno ne možete ni da zamislite šta je Radomir bio u Madridu i Španiji. Tuga je kako smo ga izgubili. Slažem se za održavanje memorijala u njegovu čast i stojim na raspolaganju da pomognem", podvukao je Paunović.

"Mogu da kažem da mi je uvek milo kada ga  se setim i da sam ponosan što sam ga poznavao, čak i mnogo duže i više od mnogih koji ga znaju samo kao fudbalskog radnika. Za mene je to najveća počast. O svemu ostalome, o utakmici, ja ne mogu mnogo toga da kažem, to ne zavisi od mene. Sigurno je da Radomir zaslužuje da ga pamtimo po svemu što je uradio za fudbal i za reprezentaciju. On je jedan od najvećih i jedini u istoriji koji je vodio tri najveća španska kluba. Videćemo da li će iko ikada uspeti da ponovi tako nešto", iskren je Jokanović.

"Zbog zdravstvenih problema ne znam da li bih mogao da učestvujem, tj. da igram. Ali ako bih bio u prilici, da nije u sred sezone ili slično, siguran sam da bih vrlo rado došao. To je najmanje što bismo mogli da uradimo za Radomira Antića", dodao je Robi Prosinečki.

"Radomir Antić je jedan od najvećih fudbaskih veličina. On svakako zaslužuje neki vid počasti i podsćeanja na njegova dela, njegove reči i na njegov život. Siguran sam da će se ta utakmica organizovati i siguran sam da će se mnogi odazvati. Svakako da zaslužuje neki memorijal u njegovu čast. Ipak, ta utakmica nije jedina važna stvar, već i njegov legat i ono čemu nas je učio, šta je od nas želeo i gde je video srpski fudbal.

On nije bio samo selektor ove zemlje, već se bavio svim problemima srpskog fudbala, ali i jedan od retkih koji je nudio i rešanja. Nažalost, nije bilo puno ljudi koji su bili spremni da ga čuju. Imati jednog takvog čoveka, na takvoj funkciji, sa takvim znanjem i željom da ga podeli i prenese, neprocenjivo je za sve.

Mnogo bismo prošli bolje da smo ga slušali i usvajali sve što je nesebično delio sa svima nama. Treba uvek da se setimo Radomira Antića, ali sam siguran da bi on još više voleo da delamo i budemo pragmatični i da svi zajedno gledamo u istom smeru i gradimo sistem", zaključio je Aleksandar Rogić.

.

.

.

UMESTO ZAKLJUČKA

U danima kada smo doživeli da je atmosfera oko naše fudbalske reprezentacije konačno kao te 2010. godine, sigurni smo da se i Radomir raduje, da nam maše sa oblaka i da smišlja taktiku da pomogne "orlovima" da im se ne ponovi Australija, a da Piksijevi momci ponove ono njegovo čudo protiv Nemačke. Sigurni smo da se Mister raduje uspehu naše reprezentacije i bilo bi pravo zadovoljstvo slušati njegovu analizu uspeha, ali i atmosfere koje smo čekali čitavu deceniju.

Danas bi Mister proslavljao 73. rođendan, i ova priča je samo mali znak pažnje za jednog od najvećih fudbalskih radnika koje smo ikada imali. I što kaže ona pesma navijača Atletika...

"RADOMIR, TE QUIERO..."