Stav - Beograd je rukometna provincija!

Definišite to kako želite ali na kraju ćemo doći do istog zaključka pa kako god nazvali vezu Beograda i rukometa, provincija ili zapećak ili možda treba ovako reći - bolje da nismo ništa ni radili jer osnovne stvari nismo uredili desetinama godina unazad. Pa ipak, kako zanemariti sve one koji su svoje detinjstvo proveli uz neke divne ljude, i sa setom se sećaju svojih rukometnih početaka, ili one koji su završili kao veliki i značajni svetski igrači a počeli su na beogratskom betonu. 

I kada smo već kod betona beogratska deca u devedeset posto slučajeva od postanka malog rukometa a to je od Drugog svetskog rata pa do današnjih dana, treniraju na betonu u proseku osam meseci godišnje. Nije šala! Lome se dečije noge pa i one malo starije u neuslovima za jedan dvoranski sport. I nije on džabe dvoranski nego su ga takvim Danci napravili jer u hladnim danima nisu mogli da igraju veliki rukomet pa su pobegli u salu gde mogu hvatati, dodavati, blokirati ili na golu braniti a da im ne puca koža od hladnoće. A kako ovaj divni sport podrazumeva i česte padove koji su sastavni deo tehničkih elemenata onda su mogli bez posekotina i ozbiljnijih povreda vežbati tokom cele godine. Naš Beograd nema sportske objekte u kojima se tokom cele godine može trenirati a da su dimenzije rukometnog terena. Par starih hala većinom ne primaju rukomet zbog „uništavanja“ parketa sem dobro svima poznate „Banjice“ (SC Voždovac) koja nekako važi za rukometni hram.

 Neke sala koje i imaju rukometne dimenzije su davno već postale okupirane platežno boljim sportovima ili rekreativcima te ne možete ni priviriti u njih. Najveći je broj  školskih sala, bilo da su za osnovce ili srednjoškolce, ali ozidane su maksimalno u košarkaškim dimenzijama (slučajno ili namerno?). 

A onda beogratski rukomet treba da konkuriše drugim sportovima ili gradovima i selima koji imaju više raspoloživih sala od velegrada. 

Daću jedan primer iz takođe prošlog veka, kada su beogratska deca odlazila na verujem jedan od najvećih svetskih turnira za mlađi uzrast u Pragu. Turnir se igra u 23 hale na teritoriji ovoga grada (verujem da nisu sve u gradu zakupljene)! 

Infrastruktura nije jedino problem mlađih kategorija, takođe i seniorski timovi pa čak i oni koji su višedecenijski članovi superligaškog takmičenja ne znaju gde će sutra trenirati i u kom terminu. Poražavajuće!

Hajde da vidimo šta je sa rezultatima. 

U ovo „malo“  klubova u Beogradu ( na zvaničnom sajtu beogratskog saveza 41 klub) , što muških što ženskih, koliko je beogratske dece zaigralo Super ligu, zaigralo za nacionalni seniorski tim ili za neki od najboljih svetskih timova?  

Na pomenutom zvaničnom sajtu Saveza postoji podatak da ima 4127 sportista, 90 trenera, 120 sudija i veliki broj sportskih radnika i lepo piše da je Beograd „najrukometniji“ grad na svetu! Tako gledano nešto nije u redu, znači članova ne manjka ali procentualno u odnosu na ostali deo Srbije koliko mi to imamo seniorskih reprezentativaca rođenih u Beogradu u poslednjih 20-30 godina? Da se spustimo na niži nivo, koliko je puta naša beogratska ekipa osvojila neki evropski kup?  Stariji kao ja će se setiti Radničkog sa Krsta i ... 

Nije sve crno ima tu sjajnih igrača ali koliko sjajnih je odustalo u borbi sa lošom infrastrukturom ili interesima moćnih roditelja te Klubova koji radije dovode decu sa strane nego što školuju i afirmišu svoju. 

Nemam ništa protiv da deca dolaze sa svih strana Srbije u Beograd ali da li su ovi naši skupi ili loše naučeni? Skuplji nisu jer žive kod svojih roditelja a ovo drugo je lako zaključiti. Šta je sa strukom i zašto ih nije bolje naučila? Možda zato što nema osnovnu infrastrukturu za trening ili što treninzi traju po jedan sat pa prostom računicom u odnosu na decu iz unutrašnjosti ili inostranstva koja treniraju svaki dan pola sata duže na nedeljnom nivou izgube 2,5 sata vežbanja pa onda da to pomnožimo koliko je to godišnje i na kraju, puta ukupni broj godina treniranja do ulaska u seniorski rang. Možda treneri ili Klubovi ne mogu da plate sale koje su u Beogradu naravno najskuplje u Srbiji. Ili zato što je plata trenera u proseku oko dvadeset hiljada dinara. Na sve to Beograd pruža afirmaciju kroz druge popularnije sportove pa je selekcija dece u rukometu svedena u većem broju na decu koja ni u jednom sportu nisu prošla ili decu bivših rukometaša. Naravno roditelji su informisani pa kada čuju da dete želi na rukomet brzo „izguglaju“ i sakupe sve informacije od organizacije pa sve do veličine seniorskih ugovora i najbrže moguće saseku taj motiv. Nekolicina Srpskih reprezentativaca koji su osvojili našu poslednju nacionalnu medalju a trenutno žive u Beogradu svoju decu su usmerili na fudbal i košarku. Čudno ili očekivano? 

Neretko ćemo čuti da je rukomet sport manjih sredina uvek bio. Manje sredine mogu za manje novčanih sredstava da okupe decu obezbede salu a i sastave seniorske ekipe. Mnogo je lakše napraviti rezultat nego u mnogo skupljim sportovima kao što su fudbal ili košarka. Ali Beograd je velegrad i najveći je univerzitetski grad! Beogratska deca tu ostaju na školovanju a deca iz ostalog dela Srbije rado dolaze takođe na školovanje. Pa opet godinama u nazad neke manje sredine čini mi se pobeđuju... 

Ne bih da se mešam u sudijsku organizaciju iz stručnog ugla jer lično nemam licencu ali znam da brojim i tako iz „najrukometnijeg“ grada na svetu imamo dva para sudija jedan par IHF i jedan par EHF koji mogu suditi velika međunarodna takmičenja. Beograd nema ni jednog međunarodnog kontrolora. U obe kategorije pobedili su članovi drugih okruga. Zašto je tako, verovatno ima objašnjenje ali kako nas interesuje analiza gde se Beograd nalazi i u ovom segmentu rukometa dobijamo ponovo poražavajući podatak. 

Poslednja i ne manje važna kategorija ljudi iz rukometa su takozvani rukometni radnici. To su svi oni koji vode ili pomažu da se rukomet još uvek igra u Beogradu. I naravno svi smo im zahvalni jer se rukomet još nije ugasio. U stvari nekima smo zahvalni a nekima bismo se zahvalili. Ovi prvi više ni sami ne znaju zašto su tu ali valjda kako emocija nije razumna kategorija oni još uvek grickaju gorki rukometni hleb. 

Do kada videćemo…

Ovi drugi sve obesmisliše, naravno u svakom segmentu društva postoje takvi ljudi ali da ne bi preterali onda ćemo reći da rezultati sve govore. Zato hvala vam ali nemojte više. Otiđite u druge sportove jer tamo je više novca da njih malo „uzdignete“ a ovi naši emotivci da nađu stručan i profesionalan kadar  koji će biti odgovoran za rezultate. 

Ovako gledano rukomet nije za Beograd ili Beograd nije za rukomet. Rukomet će verovatno ovde opstati ali na kom nivou i sa kojim rezultatima? Da li je „najrukometniji“ grad na svetu ili rukometna provincija nije vam teško zaključiti. Svakako živeo nam i rukomet i Beograd! 

Tekst napisao:

Aleksandar Živković, asistent na predmetu Rukomet na Fakultetu za fizičku kulturu i menadžment u sportu, koji je jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum.