"Ajmoooo sine" koji se ne zaboravlja: Andrej Voroncevič o zaostavštini Duška Vujoševića i srpskom kodu košarke

Postoje trenuci u sportskom novinarstvu kada poraz na terenu otvori vrata za mnogo bitnije priče van njega. Upravo to se dogodilo u Sankt Peterburgu nakon utakmice za treće mesto na Winline Basket Cup-u. Dok se dvorana polako praznila posle neočekivanog preokreta i trijumfa Parme nad Zenitom (95:89), pred grupu srpskih novinara stao je Andrej Voroncevič.

Iskusni as, sinonim za uspehe moskovskog CSKA i jedan od poslednjih aktivnih simbola "zlatne ere" ruske košarke, nije krio oduševljenje kada je video koliko je medija doputovalo iz Beograda. Taj momenat prepoznavanja bio je dovoljan da se sruše sve uobičajene barijere. Umesto diplomatskih odgovora, dobili smo razgovor bez dlake na jeziku. Voroncevič je pričao onako kako igra — direktno, konkretno i "u meso", pogađajući suštinu problema modernog sporta, odnosa mladih igrača prema dresu, ali i dubokih veza koje ga godinama spajaju sa Srbijom.

"Dolazim da igram besplatno"

Navijači u Srbiji očekivali su ranijih godina o tome da vide vrhunske ruske igrače u dresovima večitih rivala. Andrej otkriva da ta ideja nije bila samo plod mašte, već da je u jednom trenutku postojala vrlo realna osnova, začinjena njegovom spremnošću da zbog jednog čoveka napravi nesvakidašnji potez. Na pitanje da li će ikada igrati u Srbiji, odgovorio je:

“Hteo sam pre nekoliko godina, kada me budete pozvali. Pre nekoliko godina kada je Željko Obradović bio trener Partizana, neki srpski treneri pitali su da li želim da budem Željkov igrač. Rekao sam da, naravno, dolazim da igram besplatno. Malo sam se šalio, ali malo sam bio i ozbiljan. Ako stigne poziv, tu sam.”

Generacijski jaz i "mekana" košarka

Iako do sada nije radio pod nadzorom Obradovića, Voroncevič trenutno sa Dejanom Radonjićem neguje perfektan odnos. Ipak, kao neko ko je prošao "dril" stare škole, on ne krije da mu smeta pravac u kojem se kreće moderni profesionalizam. Njegova analiza Radonjićevog sistema poslužila je kao idealan šlagvort za kritiku mladih igrača koji često zaboravljaju šta zapravo znači biti profesionalac.

“Da, to je odlično. Sličan stil, ozbiljan trener, možda neki igrači ne mogu da izdrže taj sistem, taj nivo pritiska jer se zahteva mnogo. Možda su ove mlade generacije previše osetljive i slabe kada im neko u lice kaže istinu da moraju da igraju odbranu jer će nam to pomoći. Naravno, mi smo igrači, moja generacija je znala kako da se igra i odbrana i napad. Oni se žale da su umorni, to je u redu, ali zato primaš veliki novac. Zato smo profesionalci. To možda neki ne shvataju.”

Nikakav problem nije predstavljalo Voronceviču da poveže nekoliko srpskih reči, a potrudio se i da šou bude na nivou, što se moglo primetiti po raspoloženju njegovog okruženja:

“Znam srpski, znam neke reči, bolje razumem nego što pričam. Znam da kažem: Srbi, Rusi, braća zauvek.”

Žal za elitom

Kao dugogodišnji učesnik najjačeg takmičenja, Voroncevič ne krije žal što ruski timovi trenutno nisu deo evroligaškog društva.

“Naravno da mi nedostaje. To je sjajno iskustvo. Evroliga je najbolja, možda i na svetu ako pričamo o takmičarskoj košarci. Tako je kako je. Nadam se da će se sve rešiti. Teško je to reći sa strane. Mi smo sportisti, čekamo da nas pozovu.”

Poslednji pozdrav košarkaškom ocu

Poseban emotivni naboj razgovor je dobio kada se Andrej osvrnuo na nedavni odlazak Duška Vujoševića. Vest o smrti čoveka koji je zadužio evropsku košarku duboko je pogodila Voronceviča. Za njega, Vujošević nije bio samo trener koji je nakratko prošao kroz CSKA, već figura koja mu je u ključnim godinama zamenila roditelja.

“Želim pre svega da kažem nešto o Dušku Vujoševiću. Bio je moj trener, moram da mu se zahvalim. On je za mene bio kao tata, bukvalno kao tata kada mi je bio trener. Stalno mi je govorio: 'Ajmoooo sine'. Obožavao sam ga. Imao je veliki uticaj na mene, voleli smo ga u CSKA iako je bio kratko. Uvek se zanimao za sve igrače, pokušavao je da nam usadi samopouzdanje, u tome je bio najbolji – u radu sa mladima. Mnogo je pomogao meni, Švedu, Bobiju Marjanoviću. Zahtevao je da radimo jer ćemo tako imati veće samopouzdanje. Nikada nam nije dao da spuštamo glavu, čak i kada grešimo, uvek je govorio da radom to možemo da ispravimo. Mnogo toga mi je pričao o košarci i životu.”

Poruka za luda vremena

Na kraju, Voroncevič je još jednom potvrdio zašto je godinama bio nezamenljiv šraf najmoćnije mašine evropske košarke. Ne zbog suvog talenta, već zbog svesti da se istina, baš kao i utakmica, ne sme ulepšavati. Iz Sankt Peterburga je poslao poruku koja prevazilazi okvire terena:

“Srpski timovi su uvek dobrodošli. Slovenska braća. Daj da se držimo zajedno u ovom ludom vremenu. Mi smo prijatelji, mi smo braća.”