E moj Saša...

"E moj Saša..." Ne mali broj navijača Crvene zvezde izgovorio je ovu rečenicu iz čuvene pesme "Novih fosila" posle prvog evroligaškog derbija. Sa razlogom, jer ovaj i ovakav poraz košarkaša Crvene zvezde ide na dušu treneru tima Saši Obradoviću, pre svega zbog načina kojim je rešio da "zatvori utakmicu". Na kraju, uprkos kontrolisanju dešavanja na parketu beogradske Arene gotovo 35 minuta i vođstva od čak 16 poena razlike, bolan poraz - 79:76. 

Upravo to zatvaranje utakmice i menjanje koncepta igre koji je do tada davao (vrlo dobar) rezultat, počev od 31. minuta utakmice, skupo je koštalo Zvezdu. Naravno, uvek je lako biti general posle bitke, i to pogotovo one koja se izgubi, ali Saša ni posle meča nije u svojim odlukama video ključne razloge poraza (šta više, bavio se sudijskim kriterijumom u 4/4).

Uz ogradu da je ovo samo lični utisak reportera-posmatrača "sa strane", čini se da je Obradović u poslednjem kvartalu želeo da "umrtvi" utakmicu i da se uzda u sat, ali i iskustvo svog tima. Međutim, na njegovu ali i žalost svih navijača crveno-belog beogradskog tima, ni jedan od ta dva "tipa" nije ovoga puta proizveo željeni epilog. 

Logično, nameće se pitanje zbog čega je (tako rano) ključeve utakmice predao u ruke sinoć nedovoljno agresivnog i nedovoljno racionalnog Miler Mekintajera, kao i (za njegove derbi standardne) prilično smušenom Nikoli Kaliniću? Iz ove perspektive i nakon viđenog razvoja događaja (Zvezda je na osam i po minuta do kraja utakmice imala "plus 14", a onda do kraja ubacila svega 11 a primila čak 28 poena!), Obradović je evidentno požurio sa gašenjem igre, a to gašenje je, da stvar bude još čudnija, značilo i "gašenje" svoja dva najbolja igrača i najrapoloženija napadača, Džereda Batlera i Džordana Nvore (obojica su ubacila po 20 poena). Istina, ruku na srce, i oni malo "kumovali" porazu svojim odlukama nakon što su vraćeni sa klupe da spašavaju stvari u trenucima kada je odomaćeni termin "momentum" već otišao na drugu stranu grada...

Iako zvuči kao kakva floskula, ali košarkaška utakmica, pogotovo ovakvog tipa i ovakvog naboja, jeste "živa stvar" i mora se igrati (prokativno) baš svih 40 minuta. Ni minut, ni sekund manje, jer se eto po ko zna koji put pokazalo da 30 ili 35 dobrih minuta ne garantuju ništa u današnjoj košarci, a pogotovo ne u gradskom evroligaškom derbiju. Tu prosto ne prolazi fudbalska taktika "gradi loptu kod korner zastavice i troši vreme", a upravo na to je ličio Zvezdin pristup u poslednjih deset minuta duela.

Naravno, kredit ide i na račun igrača Partizana i trenera Mirka Ocokoljića, koji su svojim delanjem i te kako uticali na konačni ishod meča i to se ne sme nikako umanjiti ili prenebregnuti. Međutim, s obzirom da je ovo "sektorski osvrt" reportera na derbi izdanje ekipe Crvene zvezde, na kraju se ipak vraćamo na početak priče i kao zaključak pišemo pitanja: Zašto Saša? 

Zašto protiv SEBE, protiv svojih brojnih dobrih ODLUKA iz prethodnih 30 minuta borbe i protiv dobrog ritma svog TIMA? Teško je i za očekivati da ćemo ovim pisanijem odgovore na ova otvorena pitanja dobiti od Saše, bilo bi to i pretenciozno jer nam on to prosto ničim ni ne duguje. Ali, neki drugi dug ipak postoji. To je dug prema sebi, a on podrazumeva da iz ovakvog poraza ne samo da može da izvuče mnoge pouke, nego i da mora to da uradi. Zbog SEBE, zbog nekih budućih utakmica i ODLUKA u njima, a ponajviše zbog svog TIMA.